Dugo sam razmišljao kako da započnem knjigu. Da taj neko što pogleda prvu stranu kaže: „Vidi ovaj kako je pametan.“ I tako, obrni-okreni, nekako mi došlo da prvu stranu krasi misao Vinstona Čerčila: „Činjenice su bolje od snova.“ Ko zna da l’ bi mudri Čerčil to i rekao da je upoznao ovu našu birokratiju, pravo i pravdu.
Ta rečenica mi je zaličila na neku vrstu dogovora koji sam sklopio „sam sa sobom“ nekako baš u onom trenutku kad sam u svojoj borbi sa vetrenjačama ostao skoro sam i shvatio da pravda prestaje da bude nešto apstraktno, već postaje lična potrebna. I da bih dokazao prvo sam sebi, pa onda i drugima, da borba nikad nije uzaludna i da ima makar malo malecno zrno satisfakcije, dodao sam dokumenta da prate taj službeni deo knjige. Od tog momenta sam i zvanično označen za neprijatelja sistema na svim nivoima do te mere da i onaj koji je s mukom završio državni fakultet, duboko u sebi me podržava i zna da sam u pravu, da bi bio prihvaćen i da ne bi odudarao, objašnjavajući šta je uradio, ubacuje prefiks „onaj ludi…“. Ne zato što stvarno misli da sam lud, nego takva je to igra i on bira da preživi i da stavi potpis strahujući da li će jednog dana morati da objašnjava.
Taj susret sa stvarnošću, kad i pored toga što pristaješ da si statistika i nadaš se, s obzirom da ne talasaš, da je gotovo nemoguće da baš ti budeš prepoznat metodom slučajnog uzroka, zna da bude prilično bolan.
Moja drugarica, jedna pametnica koja je davno videla da je ovde pogodno tlo za ekspanziju svega onoga što ona nije, te da će to da je uvek pritiska i guši, sa suzama, znanjem i lepim cipelama koje je spakovala u jedan kofer, otišla je i već četvrt veka gradi uspešnu karijeru tamo gde se pamet ne smatra manom a znanje se ceni. U nekom od razgovora, brinući da ovde sve ide u nepovrat, krajnje iskreno mi je rekla: „Isterivač pravde na neprofesionalnom nivou je genetski kod.“ Valjda da ne bih pomislio da mi je rekla da sam budala, dodala je da to retko ili gotovo nikako nije viđala tamo negde preko. Da bi mi bilo makar malo lakše, ja sam to shvatio više kao kompliment nego kao savet ili dijagnozu, valjda zato što sam davno sam sa sobom raskrstio da sam nepopravljiv. Ako budem nekad nekom to pričao počeću priču da ja i dalje tvrdim da će hrabre žene spasiti svet, a da je meni jedna hrabra žena rekla, doduše na način neshvaćen svima, da sam i ja hrabar.
Skoro je prijatelj koji gleda svoja posla, vredno radi i ćuti, ne zanima ga politika, jer samo hoće mir, a i nije siguran da može bilo šta da promeni, doživeo da ga sistem ugrize bez najave, potpuno nepripremljenog, ili, kako bi on rekao, apsolutno bez razloga. Taj susret sa stvarnošću, kad i pored toga što pristaješ da si statistika i nadaš se, s obzirom na to da ne talasaš, da je gotovo nemoguće da baš ti budeš prepoznat metodom slučajnog uzroka, zna da bude prilično bolan. Nema tog kantara koji može tačno da izmeri šta je pametno i da, koliko god da kriviš obrvu, širom otvaraš oči i bečiš se, ne možeš da vidiš kad iskusan i prevejan „seljak“ malim prstom dodirne balandžu i kaže: „Ete ga… to je.“ A ti nisi siguran je l‘ je tačno izmereno, ali biraš da se okreneš i ideš, jer to je ta lakša varijanta.
Da se u krizi srednjih godina supruga ne bi razočarala u njega, a i da ne bi bezveze bacao pare na advokata, jer, Bože moj, to je stvarno kratka neka pisanija, zamolio me da mu pomognem oko nekog dopisa. I ja pomognem, pojasnim, lepo mi to sročimo, mada se u vazduhu osećalo da će odustati. Sutradan me zove, kaže da je baš dugo razmišljao, konsultovao se (verovatno sa veštačkom inteligencijom) i misli da bi možda obraćanje trebalo da bude malo blaže, pa ako mogu to nekako da uredim. Ja mu krajnje ozbiljno kažem da mu tu uopšte nisam potreban, da to može i sam, tako što će prilikom predaje dopisa onoj gospođi na pisarnici koja zavodi pisma i udara štambilje da odnese veliku čokoladu od trista grama, ali neku inostranu, ne neku jeftiniju verziju, jer može da prepozna da nisi ublažio dovoljno.
I odma’ blaže. I lepše.
Moguće i da se naljutio ali mi je uz neku usiljenu kafu rekao da nema energije da se time bavi. Nisam ga pitao šta mu je rekla supruga. Sa ovoliko godina naučio sam da ne pitam. Ali sam naučio da prepoznam strah. Na kilometar. Nepogrešivo. A to vide i oni koji gaze, jer su tako u mogućnosti.
Očigledno da je na ovim prostorima Bog često bio zauzet. Svedoci smo i da je često o svemu, pa i o Božjim pitanjima, odlučivao samo jedan čovek. Mislim da sam već pominjao da je neko pametan rekao da je pravda u Božjim rukama, a da je pravo u rukama ljudi. A ljudi greše. Mada retko priznaju. Negde sam pročitao da ljude pojede gordost i da je to jedina bolest gde pacijent misli da su svi drugi zaraženi. Toliko da, kad mu lik iz ogledala klimne glavnom, ovaj odmah pomisli da je stručnjak.
Usled zauzetosti Boga na ovim prostorima i jednog čoveka koji odlučuje došlo je do toga da je pored bahatosti beskrajno bujala i nekažnjivost ili nedodirljivost odabranih.
Zato se u Tužilaštvo za organizovali kriminal otišlo bez čokolade od trista grama i čini mi se u nedoba jer odavno nema putnika namernika. I nekako je najviši stepen poznavanja institucija, profesionalizma i kulture pokazao službenik koji je prisutnima objasnio da su prispeli u tužilaštvo, mada ako imaju pametnijeg posla mogu i neki drugi put da navrate, nakon čega je jedan deo dokonih izmarširao sa stepeništa.
Pamtim kad smo moj dobri kolega i ja pričali sa čovekom koji je imao mnogo susreta sa smrću ali je nekako svaki put pretekao. Nije bio mnogo rečit ni napolju a mož’ misliti tek u centrali kako su nekad zvali 29. novembar. Rešio je da kolegi, koga zna još od rođenja pojasni šta je prethodilo pucnjavi, jer je predrasuda da su svi policajci loši. Ja stajao pored i doneo kafu, tek da budem tu. Svi onako ozbiljni i on kreće. Pogleda mene, pa kolegu. Kolega klimne glavom. Klimne glavom i on, povuče dim od cigarete, značajno ga pogleda i kaže: „Oni su govorili neke reči…“ Mi i dalje smrtno ozbiljni. Čekamo pojašnjenje. Opet sve isto. Kraća pauza. „Onda sam i ja njima govorio neke reči.“ I svima sve jasno. Eto tako je sve počelo. Istina od reči do reči. Za ovo bih smeo da idem na poligraf.
Očigledno da je na ovim prostorima Bog često bio zauzet. Svedoci smo i da je često o svemu, pa i o Božjim pitanjima, odlučivao samo jedan čovek
Tog dana, kad im je rečeno da su u instituciji koja se zove Tužilaštvo za organizovani kriminal, nakon što su oterani sa stepeništa, oni su govorili neke reči. Onako. Osuđivali. Ološ i tako to. Klasika.
Onaj koji odlučuje je značajno klimao glavom. Nakon dva dana, isto bez čokolade od trista grama, znači ništa blaže, opet su govorili neke reči. Rekli su da sve to nema veze sa podanicima, nego da je sve usmereno na onog koji odlučuje. Tačno ispred Tužilaštva za organizovani kriminal koje je totalno bezveze i greota što nije pod Višim javnim tužilaštvom jer ovako će da upropaste državu i predsednika a sve preko ovih koji su samo radili svoj posao.
A onda je onaj koji odlučuje direktno u etru pokazao kako izgleda Bog iz mašine. Tog momenta „Sunce je ogrejalo“ sve pokorne, ozbiljnost je dodatno učvrstila i činjenica je da čovek nikad ne laže a već dugo odlučuje. Rekao je ovako: „Sve ću da pomilujem. Ja sam kriv.“ Tužilaštvo je ostalo bez teksta na ovaj izliv dubokih emocija i podiglo je optužni predlog. E sad, ne znam da l’ će ti neki, u budućnosti pomilovani, da stignu do suda ili neće, odnosno da li će tamo da govore neke reči. Za razliku od prvog među jednakima, koji nikad ne laže, oni mogu da ne govore istinu. U odsustvu pravde, pravo im ide na ruku. U zemlji Srbiji makar za to imaju razumevanja, a i jeftino je.
U nekoj od mojih borbi sa vetrenjačama, protiv pukovnika UKP-a podneo sam tužbu za davanje lažnog iskaza. Nešto skroz bezveze, u vezi bezbednosti moje porodice i mene… ma koga briga. Slagali su ga. Niko ga nije pomilovao. Ali su imali razumevanja. Priznao je da je dao lažan iskaz, uplatio je u dobrotvorne svrhe 60.000 dinara i nikom ništa. U mojoj Kuršumliji bi rekli: „Ni luk jeo, ni luk mirisao.“
Mislite o tome dok čekate pomilovanja. Pazite šta priznajete. Možda tužilaštvo neće imati razumevanja…Možda vas je slagao…
