Kada je pre dve i po godine australijski Striklend metals otkupio firmu Zlatna reka koja poseduje istražna prava na nalazišta zlata na Rogozni, tadašnji direktor Striklenda nije krio oduševljenje transakcijom. Ne samo jer je reč o jednoj od najperspektivnijih rudarskih lokacija u Evropi (od 170 tona, došlo se do procenjenih zaliha od 288 tona zlata i drugih vrednih metala, a istraživanja nisu još završena), već i zato što je Srbija „dobro uređena zemlja“.
Ocena od koje nisu spremni da odstupe, čak ni pošto su izašli iz velikog zlatnog projekta u Australiji kako bi se globalno fokusirali na Rogoznu, a „uređena“ država im rekla da malo pričekaju sa planovima jer nije zgodno u izbornoj godini. Naime, govoreći na ovogodišnjoj Rudarskoj konferenciji Amerike koja okuplja gotove sve svetske proizvođače zlata i srebra, direktor Striklenda Entoni Meklur objasnio je zbog čega je berzanska vrednost kompanije značajno opala i zašto to ne smatra problematičnim.
„Početkom godine, najavljeno je da Srbija ulazi u izborni period. Prethodni izbori od pre četiri godine bili su haotični, pogotovo kada je reč o rudarenju. Sve se vrtelo oko Rio Tinta i ogromnog projekta Jadar. Tema projekta je postala veoma politizovana na izborima i u jednom trenutku je 120.000 studenata protestovalo u Beogradu zbog Rio Tinta. U ovom izbornom ciklusu, Vlada se obratila nama, Ziđinu i Dandiju i rekla – hajde da budemo malo tiši tokom izbora. To je dovelo do obustavljanja naših aktivnosti, što nas je pogodilo na berzi, ali samo ležište nije nikuda otišlo. Izbori su zakazani za 25. oktobar, tako da vidimo svetlo na kraju tunela. Nadamo se da ćemo se uskoro vratiti na posao. U najboljem slučaju, nastavićemo sa bušenjem u novembru“, izjavio je Meklur.
Mada pominjanje studenata sugeriše da je zastupnik Striklenda pobrkao događaje, i dalje zabavlja mogućnost da je cifra pomenuta baš na sastanku rudarskih kompanija sa predstavnicima uređene države. Jer u slučaju protesta protiv Rio Tinta iz decembra 2021, tadašnji predsednik Aleksandar Vučić je izašao sa tvrdnjom da je u Beogradu bilo okupljeno 8.000 građana („To su veliki brojevi i zabrinut sam jer to ne mogu biti samo partijski funkcioneri, kako pokušavaju da mi govore moji saradnici“), dok je na najvećem dosadašnjem protestu protiv projekta Jadar koji se održao u avgustu 2024. zaista izneta procena da je na Terazijama bilo 120.000 ljudi. Ali od strane pokreta Kreni-promeni, dok je zvanična procena MUP-a iznosila 24.000 do 27.000 učesnika.
Iako je za to bilo prilike, niko iz publike nije imao pitanje za Meklura vezano za „molbu“ Vlade Srbije, a jedino pojašnjenje koje je moderator panela zatražio bilo je da li će se najavljena studija izvodljivosti odnositi samo na lokalitet Gradina (hoće). Štaviše, na drugom panelu na istoj konferenciji, direktor investicione kompanije Franko-Nevada je odgovarajući na pitanje o „skrivenim draguljima“ u njihovom portfoliju pomenuo i projekat Zlatne reke u kome imaju udeo. I takođe objasnio kako je Striklend morao da obustavi bušenja, zato što im je to tražila Vlada pred izbore, da ne bi bilo predmet sporenja u kampanji, ali da očekuje da će ih opet pokrenuti. Ponovo bez posebne začuđenosti moderatora, pošto su očigledno u svetu rudarskih korporacija takva iskustva deo poslovne svakodnevnice.
Ali zbog čega bi strana preduzeća uopšte trebalo da budu zainteresovana da li će aktuelna vlast pretrpeti političku štetu zbog njihovih aktivnosti?
„Bez previše vođenja računa o rečima, ovde se radi o dilu između vlada zemalja čije su kompanije u pitanju, menadžera tih kompanija koji iza zavese održavaju komunikaciju sa vlastima u Srbiji i Aleksandra Vučića. Jer ne postoji druga vlast u Srbiji, naročito poslednjih 10-12 godina, do njegove lične. Uloga ministarke Zorane Mihajlović svojevremeno ili sada Dubravke Đedović Handanović jeste sprovođenje njegovih naredbi. Takva najneposrednija komunikacija je uobičajena sa zemljama koje nemaju svoj autoritet i u kojima se vlasti mogu podmititi. U ovom slučaju – ajde Vučiću pobedi, pa ćemo lako nastaviti dilove sa tobom posle. Zastaćemo da ti ne bi pravili probleme, zato što može uticati na gubitak glasova kada, recimo u Jadru ili na Rogozni, ljudi shvate da će ostati bez zemlje, zdravog vazduha i vode“, kaže ekonomista Božo Drašković.
I nije prvi put da posmatramo veze na relaciji stranih rudarskih kompanija, matičnih država i domaćih vlasti, samo su se do sada više naslućivale. Recimo, kada je 2020. godine Vlada formirala Radnu grupu za implementaciju projekta Jadar (rasformirana u sklopu famoznog „stavljanja tačke“ na projekat), pored brojnih predstavnika državne uprave u grupi se našao i direktor Rio Save, ali i sekretar australijske ambasade. Šta je tačno razmatrano na tom veoma netipičnom telu, budući da nije reč o državnom već u potpunosti privatnom projektu, nikada nismo saznali zahvaljujući pomenutim ministarkama rudarstva. Zorana Mihajlović je odbila da ustupi kopije zapisnika uz obrazloženje da su u njima „iznošeni pojedini lični stavovi članova te radne grupe i davani podaci o navedenom projektu, čije bi iznošenje u javnost imalo za posledicu ugrožavanje javne bezbednosti, imajući u vidu nedavne proteste građana“, da bi kasnije priznala da niko nije bio ugrožen već da je takva pravna formulacija upotrebljena zato što je „priča o projektu korišćena isključivo za pogrešne interpretacije“. Njena naslednica, Đedović Handanović, odabrala je jednostavnije rešenje i prosto negirala da zapisnici uopšte postoje.
Šta će država raditi posle izbora mogli smo u kampanji da čujemo od Vjerice Radete, sada u ulozi kandidatkinje za poslanicu zajedničke liste sa SNS-om: „Ako mi sutra pobedimo sa značajnom razlikom, nema šta dalje meni ko da priča hoću li eksploatisati jadarit ili neću“
Ali je zato do javnosti došao redigovani zapisnik sastanka održanog u Direktoratu EU za industriju i preduzetništvo u julu 2021, kada je Rio Tinto izneo očekivanja da bi sve dozvole mogli da pribave već krajem te godine, ali da bi radovi na rudniku počeli tek narednog proleća „posle izbora u Srbiji“. A pošto su predstavnici Rio Tinta na sastanku takođe obavestili EU o postojanju „bliskih i pozitivnih“ kontakata sa srpskim vlastima, možemo pretpostaviti da ni ta ideja da se uzme u obzir izborni kalendar nije samostalno pala na pamet kompaniji. Baš kao što je pred izbore 2023. medijima poturena informacija o masovnom otpuštanju u Rio Savi koje vodi gašenju firme, podgrejana izjavom Đedović Handanović da su „čuli“ da je bilo smanjenja broja zaposlenih – iako su zvanični podaci pokazali da su godinu završili sa rekordnim brojem radnika.
U slučaju ovogodišnjeg predizbornog aranžmana, deluje da su stvari otišle dalje od političke manipulacije. Dogovor o kome je svedočio Meklur praćen je administrativnim kašnjenjem sa izdavanjem novih istražnih dozvola na Rogozni, što je dovelo do naglog opadanja vrednosti akcija Striklenda od sredine aprila. Taj period je Ziđin iskoristio da jeftino poveća svoj udeo vlasništvu u Striklendu, što su finansijski analitičari tumačili razlikom u pristupu zapadnih investicionih fondova i kineskog kapitala. „Zapadni“ pristup navodno odlikuje očekivanje brzog profita i povlačenje čim se pojave poteškoće poput birokratskih prepreka, dok je kineski kapital „strpljiv“ i spreman da dugoročno čeka na priliku da zaradi na nespornom geološkom potencijalu. Međutim, ukoliko bi se pokazalo da je do kupovine akcija koje su gubile vrednost došlo kada su u Ziđinu već znali za dogovor sa Vladom Srbije, takva transakcija bi mogla da se okarakteriše kao insajderska trgovina – praksa koja je kažnjiva i u Srbiji i Australiji i Kini.
Sve vreme se beži od toga da postoje i drugi modeli, poput norveškog gde se društveni i ekološki interesi štite od eksploatacije nafte i gasa preko društvenog fonda koji se puni rentama ne od 3-4 već 50-60 odsto. Nadam se da će na vlast doći ljudi trezne glave
Božo Drašković
Ali da li su paralele sa Rio Tintom dovoljne da izjavu Meklura smatramo verodostojnom?
„Ona se očigledno poklapa sa onim što se dešava na Rogozni, pa čak i u Zaječaru gde je Ziđin privremeno zaustavio radove na Malka Golaji. Sa druge strane, Dandi ne da nije ništa usporio nego se pod punim gasom spremaju da od proleća krenu sa izgradnjom rudnika, iako nisu dobili nijednu dozvolu još uvek. Tek je bio rani javni uvid krajem prošle godine. Jedino što može da se tumači kao zatišje, jeste što nije zakazan i javni uvid koji bi po pravilnicima trebalo već da bude održan u maju ili junu ove godine, a nema još ni strateške procene uticaja na životnu sredinu. Ali što se tiče samog terena, aktivnosti nisu usporili. Došli smo u posed dela interne tenderske dokumentacije koji se tiče raščišćavanja terena u delu gde se planira da bude ulaz u rudnik i dobili smo informaciju da je Štrabag dobio taj posao. I to se odnosi na seču šuma i, kako su nam rekli, raščišćavanje svega što tu ima do četiri metara dubine, poput korenja stabala“, kaže Ivan Milosavljević Buki, aktivista iz Rendžera istočne Srbije.
Razliku između Malka Golaje sa koje se mehanizacija povukla u avgustu (prethodno je šumarska inspekcija utvrdila da je 11,5 hektara iskrčeno bez dozvole) i Rogozne gde se od podizvođača Striklenda moglo još od proleća čuti da neće biti radova do završetka izbora, i situacije na Homolju sa druge strane, Milosavljević vidi u lokalnim prilikama: „U opštini Žagubica nema ni 8.000 ljudi na spavanju i čak da okrene čitavu javnost protiv sebe, to je zanemariv broj glasova. A znaju da je stanovništvo pasivizovano, da mnogi od njih i rade u Dandiju, da su svi lokalni političari korumpirani i rade sa njima, i zbog toga su agresivniji u pristupu. Čak je i starosna struktura stanovništva takva da se ne očekuje značajniji otpor lokalaca.“
Za sve to vreme, Ministarstvo rudarstva redovno reaguje na otpore otvaranju rudnika tvrdeći da nisu ni u planu „niti je doneta bilo kakva odluka u tom pravcu“, da predstoje duge i komplikovane procedure pre dozvola za eksploataciju, nekako zanemarujući da je usvojena Strategija upravljanja mineralnim sirovinama koja predviđa otvaranje rudnika zlata i na Rogozni i Homolju, i realizaciju planova Ziđina za proizvodnju bakra – a to znači i Malka Golaju.
„Očigledno je da je država u dosluhu sa njima. Imali smo situaciju kad smo ih uhvatili in flagrante, dok su ispuštali otrovnu rudarsku isplaku u lokalni potok. U pitanju je bilo kamuflirano crevo sa slavinom, dakle neko je morao namerno da je odvrne da bi to poteklo. Izašla je policija na teren, obavešteno je tužilaštvo, došao inspektor za zaštitu životne sredine koji se bavi zagađenjem, analize su pokazale povećane koncentracije teških metala u potoku od mesta gde je došlo do izlivanja… Međutim, nakon nekoliko meseci čekanja na izveštaj, inspektor je utvrdio da je to ‘akcident’, slučajna havarija. Slučajno su sproveli crevo do potoka, zakamuflirali ga i odvrnuli slavinu. I kada sam razgovarao sa tim inspektorom koji verovatno oseća da dolaze neka druga vremena, da bi se opravdao rekao mi je – bilo mi je glupo da im pišem privredni prestup, kaznio sam ih prekršajno, zato što su izašli u susret i odmah sutradan angažovali svoju laboratoriju da uradi analize vode, a država to nikada ne bi uradila“, dodaje Milosavljević.
Ukoliko bi se pokazalo da je do kupovine akcija Striklenda koje su gubile vrednost došlo kada su u Ziđinu već znali za dogovor sa Vladom Srbije, takva transakcija bi mogla da se okarakteriše kao insajderska trgovina – praksa koja je kažnjiva i u Srbiji i Australiji i Kini
Šta će država raditi posle izbora, mogli smo u kampanji da čujemo od Vjerice Radete, sada u ulozi kandidatkinje za poslanicu zajedničke liste sa SNS-om: „Ako mi sutra pobedimo sa značajnom razlikom, nema šta dalje meni ko da priča hoću li eksploatisati jadarit ili neću.“
A ako ne pobede?
„Kada se promeni vlast, te kompanije će pokušati da obnove kanale uticaja jer kontinuitet postoji još od 2000. kada su doneti zakoni neokolonijalnog karaktera i stavljeni na tacnu prirodni resursi stranim korporacijama. I sve vreme se beži od toga da postoje i drugi modeli, poput norveškog gde se društveni i ekološki interesi štite od eksploatacije nafte i gasa preko društvenog fonda koji se puni rentama ne od 3-4 već 50-60 odsto. Nadam se da će na vlast doći ljudi trezne glave, nepodmitljivi, koji slušaju šta stanovništvo želi a ne pokušavaju da ga prevare propagandom. Ovo što smo do sada imali je u istoriji poznato kao model kompradorskih režima, kada su kolonijalne vlasti da ne bi trošile resurse prisile nalazile plemenske starešine ili lokalne vođe koje su podmićivale da bi oni pacifikovali stanovništvo dok kolonijalne sile ostvaraju ekonomski interes“, kaže Drašković.
Nešto kao kada danas prorežimski mediji iz Meklurovog govora prenose da će iz prvog rudnika na Rogozni godišnje vaditi 4,67 tona zlata, ali ispuštaju deo sa predizbornim zahtevom Vlade.
