Pišu: Ljubica Slavković i Ana Graovac, arhitektkinje Nove planske prakse
Nedavno je oglašen, a samo 15 dana kasnije i završen, javni uvid u novu fazu izrade plana za Nacionalni fudbalski stadion. Plan pritvornog naslova, a ispostaviće se, i sadržaja.
Pod naslov koji glasi „Prostorni plan područja posebne namene Nacionalnog fudbalskog stadiona“ stao je čitav Ekspo 2027, sa svim pratećim sadržajima. Ali, to nije sve: našlo se i sedam kilometara Savskog nasipa. Širokogrudni naslov implicira i da je na javni uvid izloženo plansko rešenje, ali u tekstu bez sadržaja i argumentacije, s nejasnim pravilima, kontradiktornim iskazima i faličnim rešenjima – suštinski nema plana. Nema ni puno toga „javnog“ u dokumentaciji i načinu na koji je ona izložena – grafički prilozi kao slagalica, po skraćenom postupku, a u ime nacionalnog interesa.
Ideja izgradnje Nacionalnog stadiona prethodila je Ekspu. Na polju planiranja, ova ideja je otvorila mnoga vrata mimo važećih zakona i sistema planiranja Republike Srbije. Proglašen projektom od nacionalnog značaja, a poučen iskustvom prvenca „na vodi“, planiranje izmešta iz beogradskog odlučivanja i daje u ruke Vladi, koja kroz jedan dokument rešava sve, od kvazistrateškog do nivoa građevinske dozvole. Time se zaobilaze važeći urbanistički planovi, institucije na lokalnom nivou, pa i glasovi lokalne javnosti i političkih predstavnika.
U jednom otvorena vrata prostornog plana područja posebne namene (PPPPN), ušetao se i Ekspo. „Plan za fudbalski stadion“ narastao je sa 114 na 813,6 hektara u četvrtoj, sada aktuelnoj fazi. Nije definisano koliko faza postoji, te ne možemo znati ni šta će sve stati pod Prostorni plan za stadion, a time i u nadležnost zakona iznad zakona, koji se pak, po potrebi menja.
Šta radi sedam kilometara Savskog nasipa u obuhvatu plana za Nacionalni stadion, ne znamo, ali omogućava Vladi izgradnju na čitavom pojasu
Od enormnog javnog zaduživanja do rušenja javnog dobra poput Beogradskog sajma, čitava je lepeza podrivanja pravnog i planskog sistema. Recept je oproban: što je veći „značaj za Republiku Srbiju“, to je manje prostora za javnost, regularne zakone i sistem planiranja. U takvom domaćem kontekstu privilegovane deregulacije, finansijalizacija prostora se vrši kroz intenzivnu centralizaciju moći. Dok se Beograd na vodi udvostručuje kroz drsko nazvane „izmene i dopune“, plan za fudbalski stadion usedmostručuje svoju teritoriju i anektira Savski nasip. Tiho, i bez obrazloženja.
Modus operandi prostornog „razvoja“
Nije izuzetak da planovi služe realizaciji prethodno već donetih odluka. Štaviše, to je modus operandi aktuelnog prostornog „razvoja“. Posledično, planiranje predaje i gubi suštinu. Zašto plan za Nacionalni fudbalski stadion, a zapravo za Ekspo, suštinski nije plan – i kako to omogućava da sutra ostanemo bez najvrednijih javnih dobara, poput Savskog nasipa?
PPPPN se ne temelji ni na jednom planskom ili strateškom dokumentu. Kao planski osnov su, forme radi, navedeni Prostorni plan RS (2010 – 2020) i Strategija razvoja turizma (2016 – 2025). Zastareli dokumenti, koji sa megalomanskim projektima poput Ekspa nemaju dodirnih tačaka, dok najvažniji (i važeći) strateški dokument, Strategija održivog urbanog razvoja RS do 2030, nije naveden – možda jer se njim insistira na urbanoj obnovi i regeneraciji, nasuprot štetnim grinfild investicijama, i problematizuje uloga svođenja participacije na „pružanje legitimiteta za donošenje planskih odluka“, uz isticanje značaja ranog javnog uvida. Baš onog dela procedure koji je iz procesa donošenja PPPPN „fudbalskog stadiona“ izbačen.
Ispušteno je i (nužno) obrazloženje zašto se PPPPN u ovoj fazi širi na područje Savskog nasipa. S obzirom na to da je nasip planski već obuhvaćen važećim planovima, PGR Beograda i PGR sistemom zelenih površina Beograda, ostaje pitanje šta u ovim beogradskim planovima ne valja, te kako se i zašto postojeće plansko rešenje menja.
U opisu postojećeg stanja nije data ni naznaka (!) divlje gradnje na Savskom nasipu. U pratećem dokumentu, Strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu (SPU), realnost je nešto bliža. No, SPU je svrsishodna u onoj meri u kojoj se ugradi u plansko rešenje: i dok se decenijskom izgradnjom stotina nelegalnih kuća i saobraćajem po kruni nasipa brutalno uzurpiralo javno dobro priobalnog pojasa, u opisu postojećeg stanja planskog rešenja o divljoj gradnji i njenim posledicama ni traga!
Suštinski, niti je reč o planu, niti o stadionu, niti je bio na javnom uvidu. Ali je, nekako, u nacionalnom interesu
Sagledavanje obima i prirode problema moralo bi biti polazna osnova izrade plana, jer u suprotnom – na čemu se temelji plansko rešenje? U čitavom PPPPN je o temi divlje gradnje tek jedna (!) rečenica, opšteg tipa: „ukloniti sve nelegalno izgrađene objekte s vodnog zemljišta“ – umesto eksplicitnih odgovora zašto ovaj plan ne daje osnova za njihovu legalizaciju (a time ih spasava od rušenja), on otvara pitanja.
Naime, u delu Zaštita vodoizvorišta, konstatovano je da se područje plana nalazi u prve tri zone zaštite i propisano da se ona sprovodi u skladu s važećim pravilnikom, rešenjem i elaboratom – kojim je u drugoj zoni zaštite zabranjena izgradnja novih stambenih naselja, dok je u trećoj zoni zaštite ona dozvoljena samo ukoliko je na udaljenju od preko dva kilometra od linije reni bunara. Međutim, daljim tekstom se propisuje upravo suprotno. PPPPN uvodi presedan: zabranjena je izgradnja samo u prvoj zoni zaštite, i to u prepolovljenom krugu prečnika od 60 metara od reni bunara, dok se druga i treća, uža i šira zona zaštite vodoizvorišta, tretiraju kao jedna – zona u kojoj je dozvoljena izgradnja!
Ukoliko to ukrstimo s daljim tekstom, u kome nedostaju normativna pravila uređenja Savskog nasipa, a dati su nejasni iskazi i šta je dalje potrebno i moguće raditi (ali ne i kada) – pa se predviđa izgradnja cevovoda i saobraćajnice u zaleđu nasipa sa „optimalnim“ brojem mogućih prelaza preko nasipa u nebranjeni, priobalni deo, ne adresira se problem divlje gradnje, ne definiše se planirani način korišćenja priobalnog zemljišta – nameću se pitanja: da li izostaje obrazloženje zašto se PPPPN širi linearno na Savski nasip usled namere da se infrastrukturno opreme nelegalne vikendice? Ili je, možda, otvoren put za novu izgradnju na novobeogradskom priobalju reke Save, u potezu sedam kilometara dužine, koliko je od Marine Dorćol do Ade Ciganlije?
Ovakvim potencijalnim „rešenjima“ idu naruku predložene izmene i dopune specijalnog zakona vezanog za Ekspo: objekti na području celog Beograda mogu da se grade uz privremenu građevinsku dozvolu. Uslov je da su „u funkciji realizacije“ Ekspa, što nije propisano šta znači, kao i da o tome odlučuje Vlada RS, što nije definisano kako. Kada u slagalicu uvedemo i Zakon o vodama, koji kaže da je u priobalnom zemljištu dozvoljena izgradnja objekta s privremenom građevinskom dozvolom, mogućnosti su nesagledive.
Recept je oproban: što je veći „značaj za Republiku Srbiju“, to je manje prostora za javnost, regularne zakone i sistem planiranja. U takvom domaćem kontekstu privilegovane deregulacije, finansijalizacija prostora se vrši kroz intenzivnu centralizaciju moći
Zašto se Savski nasip našao u obuhvatu plana za Nacionalni fudbalski stadion – ne znamo. U kakvoj je vezi Savski nasip s Ekspom – ne znamo. Zašto se nasip oprema vodovodom i servisnom saobraćajnicom – ne znamo. Kakva pravila uređenja i građenja na području nasipa od sad važe – ne znamo. Uloga plana je da definiše, usmeri i pruži nedvosmislene odgovore. Nasuprot tome, PPPPN otvara pregršt pitanja.
U globalnom imperativu finansijskih spekulacija, u kom predsednik dominantne svetske sile etničko čišćenje vidi kao priliku za luksuzni resort, suštinsko planiranje je levo smetalo. Ali, nazovimo stvari pravim imenom, prekinimo farsu. A kako ćemo, na tragu studentskih zahteva, planiranje vratiti u institucionalne i planerske okvire, pitanje je aktuelne društvene borbe, ali, pre svih, aktuelnih urbanista i prostornih planera.
