Ljudske emocije nisu samo unutrašnja stanja – emocije su i zarazna stvar. I svi imamo iskustva sa tom zarazom. Na primer, kolektivnog smeha kada podelimo šalu ili ispričamo vic među prijateljima. Rastužimo se i mi kada nam supruga zaplače, odnosno čvrsto zagrlimo decu kada imaju loš dan. Osetimo tugu na sahrani, veselje na svadbi, i ponos kada „naši“ pobede u nekom loptanju. Možda i sa komšijama zajedno besnimo na gradsku vlast – ili sa studentima na sistem, odnosno režim. Jer, emocije se u društvu šire i dalje od naših prijatelja i porodice. Mi smo poput krda bizona koje mirno pase u ravnici, sve dok jedan od nas ne počne da trči. Tada i mi počnemo da trčimo, pa počnu i drugi, i odjednom, tajanstveno, celo krdo jurne napred. Humorističke serije upravo zato nasnimavaju smeh u pozadini, pokušavajući da nas „zaraze“ istim. Uostalom, kako veli stari stih Luja Armstronga: „Kada se nasmeješ, ceo svet se nasmeje sa tobom“ (when you smile, the whole world smiles with you). Ali, krenimo redom.
Društvene nauke odavno znaju da emocije nisu privatna stanja zaključana u pojedincima, već da se šire poput talasa. One su društvene struje. „Zarazimo“ se jedni od drugih kroz izraze lica, ton glasa, zajedničke rituale, a danas i kroz digitalne mreže
Zaraza nije na dobrom glasu, pa tako nije ni emocionalna zaraza. Strah se širi, panika „skače“ sa čoveka na čoveka, a anksioznost se u masi umnožava i osnažuje. Istorija je prepuna primera u kojima su kolektivne emocije gurnule društva u kolektivno nasilje ili paralizu. U jednom ženskom internatu u Tanzaniji, 1962. godine je započela masovna epidemija smeha. Na kraju se „zarazilo“ više od hiljadu ljudi, a cela epizoda je trajala par nedelja – i uopšte nije bila prijatna, naprotiv. Istorijski zapisi o takvim pojavama sežu do 1374. godine, kada su, u neposrednom vremenskom sledu nakon epidemije kuge u Evropi, izbijale „manije plesa“. Njih opisuje nemački medicinski istoričar medicine Justus Heker (Epidemije srednjeg veka, 1844), i to kao ljude koji su, držeći se za ruke u kolu, satima plesali u delirijumu i do iznemoglosti.
Ali zaraza ima i drugo lice – ono koje prečesto zaboravljamo. I nada se širi, i hrabrost je takođe zarazna. A upravo u tome leži skrivena snaga studentskih protesta kojima je svedočila Srbija tokom 2025. godine. Društvene nauke odavno znaju da emocije nisu privatna stanja zaključana u pojedincima, već da se šire poput talasa. One su društvene struje. „Zarazimo“ se jedni od drugih kroz izraze lica, ton glasa, zajedničke rituale, a danas i kroz digitalne mreže. Neuronauke govore o ogledalnim neuronima; sociologija o kolektivnoj uzavrelosti; teorija mreža o emocionalnim kaskadama (lančanim reakcijama). Ali sve su to različite sintagme za jednu te istu stvar: ljudi se prvo usklađuju emocionalno, a zatim i politički.
Emocije se šire sa osobe na osobu zbog dve odlike ljudske interakcije: biološki nam je urođeno da oponašamo druge, a u tom oponašanju njihovih spoljašnjih emocionalnih izraza usvajamo i njihova unutrašnja stanja. Ako se naša prijateljica oseća srećno, ona se osmehuje, mi se osmehnemo, a samim činom osmehivanja i mi počinjemo da osećamo sreću. U kafanama i spavaćim sobama, na proslavama, poslu i na ulici – svuda gde ljudi stupaju u interakciju – skloni smo da nesvesno i veoma brzo usklađujemo izraze lica, glasovne obrasce i držanje tela, a kao rezultat toga sinhronizujemo i svoja emocionalna stanja.
Eksperimenti su pokazali da se ljudi mogu „zaraziti“ emocionalnim stanjem koje uočavaju kod drugih u vremenskom rasponu od nekoliko sekundi do više nedelja. Kada se brucoši nasumično rasporede da u studentskom domu žive sa blago depresivnim cimerima, tokom tromesečnog perioda postaju sve depresivniji (vidi ovde). Emocionalna zaraza može se dogoditi čak i između potpunih stranaca, već nakon kratkotrajnog, prolaznog kontakta. Kada konobari donose piće sa velikim osmehom, gosti prijavljuju više zadovoljstva (i ostavljaju veće bakšiše, vidi ovde). Emocije su drevnije od jezika i govora, pa čitamo emocije brže od svake knjige. Ljudske životinje imaju neobičnu sposobnost da uoče i veoma suptilne promene u izrazima lica. Uostalom, zato veoma brzo – gotovo odmah – možemo da primetimo da je supruga nešto ljuta na nas, bez da je bilo šta rekla ili objasnila (naročito ako insistira da prvo sami pogodimo zašto je ljuta, pre nego što nam to saopšti). Nakon posla možemo ući u svoju kuću i odmah znati da li je atmosfera bezbedna ili opasna, zar ne? I što je prilično impresivna veština koju su nam u nasleđe ostavili naši homindski preci.
Kada je reč o savremenoj Srbiji, ali i uopšte, strah je (uz gađenje) najlakša emocija za prenošenje. Ne zahteva ubeđivanje i objašnjavanje, već samo jedan policijski kordon, preteći naslov u tabloidu, glasinu o otkazima ili represiji, odnosno predsednikovu konferenciju za medije. I strah se širi u talasima, stežući dijafragme i sužavajući horizonte. Savremeni autoritarni sistemi se oslanjaju upravo na tu dinamiku – oni vladaju manje golom silom, a više njenim iščekivanjem. Jednom internalizovani strah obavlja posao moći besplatno. I zato se o 2025. toliko govori kao o godini kada je strah nestao ili pak promenio stranu. Ono što tekuću studentsku mobilizaciju, kao i nedavno umrežavanje oko 400.000 ljudi 28. decembra („Raspiši pobedu“), čini toliko drugačijom jeste odbijanje da se deluje u registru straha.
Kada je reč o savremenoj Srbiji, ali i uopšte, strah je (uz gađenje) najlakša emocija za prenošenje. Ne zahteva ubeđivanje i objašnjavanje, već samo jedan policijski kordon, preteći naslov u tabloidu, glasinu o otkazima ili represiji, odnosno predsednikovu konferenciju za medije
Umesto toga, kampusima, ulicama i (onlajn i oflajn) društvenim mrežama se zarazno širi nešto drugo: mirna odlučnost, humor, solidarnost, međusobna briga i jedno neobično, razoružavajuće poverenje u budućnost. Studenti se smeju, pevaju i plešu, čiste za sobom posle protesta, donose kiflice, knjige i lično oslikane transparente. U političkoj kulturi koja je predugo natopljena cinizmom i agresijom, takav emocionalni ton nije naivan, već radikalan. A emocije oblikuju percepciju: kada ljudi osećaju strah, vide neprijatelje. Kada osećaju radost ili solidarnost, vide mogućnosti. Zato protesti deluju veći od svog pukog broja – iako su i brojčano najveći u modernoj istoriji Srbije. Emocionalna zaraza širi učešće i izvan fizičkog prisustva. Neko ko nikada ne dođe na protest ipak ga oseća kroz snimke, priče i razgovore. Roditelj koji gleda svoje dete kako dostojanstveno pešači bez besa, doživljava pomak. Prolaznik koji dobije osmeh umesto povika, zastane pre nego što pokret odbaci. Emocionalno polje se menja, a s njim i raspon zamislivih budućnosti.
Ova vrsta zaraze funkcioniše horizontalno. Ne zahteva lidere koji izdaju naredbe, niti slogane koji nameću disciplinu. Sociološkim rečnikom, ona se širi kroz emocionalne mikro-interakcije: zajednički smeh, suze i gnev, kao i kolektivnu tišinu. Poput aplauza koji započne jedna osoba i zatim se raširi po publici, ili poput panike koja prolazi kroz masu bez centralne koordinacije. Ovako delaju i samopouzdanje, radost, nada, i toplina. Studenti su „zarazni“ – ne zato što su „štrokaderi“ ili zato što poseduju superiorne političke programe – već zato što zauzimaju jedinstvenu emocionalnu poziciju u društvu. Oni još nisu u potpunosti uvučeni u sisteme moći, vraćanja usluga i kompromisa. Od njih se očekuju upravo idealizam, radoznalost i blaga „nerazumnost“ (ili afektivnost) koja remeti ustaljene narative. Represija tada izgleda ružnije, ravnodušnost deluje bezdušno ili bešćutnije, a cinici i ostali kolumnarijat gube svoju hladnu, racionalnu i kalkulantsku nadmoć. Naprosto, režimi znaju kako da odgovore na bes i nezadovoljstvo, ali se mnogo teže snalaze sa radošću i nadom.
Naravno, emocionalna zaraza sama po sebi ne proizvodi promene politika ili režima. Osmesi ne zamenjuju institucije i partije, ali emocije postavljaju uslove mogućnosti politike. Emocije, a ne razum, odlučuju da li će se ljudi povući u privatno preživljavanje ili zakoračiti u kolektivno delovanje. Najzad, one određuju da li se protest doživljava kao pretnja ili kao poziv. Dilanovim rečina, ključno je jedno: How does it feel? Jedino što više niko nije usamljeni kamen što se kotrlja po pustinji stvarnosti. U tom smislu, najsubverzivniji aspekt studentskih protesta nisu njihovi zahtevi, već afekti koje proizvode. Oni nude drugačiji način zajedničkog bivanja u javnosti, podsećaju da solidarnost može da prija, da politika ne mora da ima ukus gorčine, kao i da dostojanstvo može biti zarazno. Strah izoluje, a radost povezuje. A povezanost među ljudima, kada se jednom proširi njihovom društvenom mrežom, postaje veoma teško obuzdati. Zato su studenti zarazni – i zato se toliko mnogo ljudi „zarazilo“ njihovom emocijom.
