Nakon projekcije Ognjišta (The Hearth,2024), na početku razgovora sa Nikolasom O’Nilom, filmskim urednikom na Beogradskom irskom festivalu, reditelj Mark Kazins ustao je sa stolice i počeo da se kreće s kraja na kraj bioskopskog platna. Slikovito je objašnjavao kako uklapa stotine snimaka dobijenih od stanovnika Belfasta o gradu u kome žive, najčešće baziranih na kratkim epizodama iz vlastitog života.
Zatim je zamolio da mu donesu dugačku traku od papira. Na njoj je nacrtao ceo sinopsis tog složenog, izuzetnog skupa fragmenata.
U kasno hladno veče, u majici na kratke rukave, tetovaže na rukama Kazinsa stvarale su utisak da se taj dugački plan nastavlja na njegovu kožu.
„Tanka je koža, tanki su zidovi“, piše Kler-Luiz Benet, književnica iz Galveja.
Napomenuo je da su tamo imali rat. Da ljudi dolaze, gledaju, donose zaključke, i da je možda bio momenat da se kaže: Evo, ovo je Belfast! Da građanke i građani sami posvedoče, iz svoje perspektive.
„Ispripovedati sopstvenu storiju! U startu sam podvukao da nema intervjua. Neću da pripadnici srednje klase dođu u radnički kvart i zapitkuju ih kako je bilo.“ Ponovio je: „Pustite ih da koriste kamere, telefone.“ Neka daju lične, zabavne, smešne, potresne priče.
Nesumnjivo, ima puno smejanja. I plakanja. Retko od sreće. Ognjište, koje biste mogli da zamislite nalik skrolu s različitim video-snimcima s interneta ali bez bilo kakvog filtera, kroz humor je pružilo najdirljivija osećanja, dalo slojeve složene povesti prostora, izvuklo zastrašujuća svedočanstva vezana za doba nemira, Nevolja, na jedinstven, suptilan način.
Saznajemo da je tačno osetio kada ide tragedija, kada komedija. „Struktura je važna, filmadžije znaju“, odgovorio je Nikolasu O’Nilu. Tri dela, tri verzije iste pesme, mladić koji peva u sredini. Živo govoreći o nastanku dela, izgovorio je reč magija. Bez njenog udela, tokom rada, ne može se ništa napraviti.
„Mnogo je ljubavi u Belfastu.“ Ipak, uočio je da su sugrađani povređeni, imaju ožiljke slično nama u bivšoj Jugoslaviji. Kopkalo ga je šta leži iza… Voli ljubaznost, toplinu. Realnost. „Želeo sam da vidim tipa za šankom, plače za izgubljenom ljubavlju.“
Nije razmišljao da će Ognjišta igrati u inostranstvu. Krucijalno je bilo da svet iz Belfasta prepozna sebe: „Opisati i analizirati mesto iz perspektive onih koji tu žive. Kako vidimo sebe… „Postaviti ’obične’ ljude na platno, poručiti da je i njima tu mesto. „Nisam fensi, ali mogu da ispripovedam štošta zabavno.“
Prikazali su ga u bioskopu u svom gradu. Tu su bili svi saradnici, osim dvoje umrlih u međuvremenu. Reakcija? „Za njih je to bila komedija. Ushićenje. Ajriš tajms je sutradan komentarisao da niko dotle nije tako uhvatio Belfast. Ukoliko budete hteli da za dvadeset ili pedeset leta saznate šta beše, odgledajte ga. Kakav god bio – sto posto nije fejk!“
Gradovi se brzo menjaju, brže od stanovnika u njima. Osećam da se Belfast menja brže nego ja. Nabolje! Ima melanholije u Ognjištu. Tuge zbog onog što smo pre učinili jedni drugima
Kazinsova opaska, uz decu čije tumačenje murala ide do kosmosa, do Marsa, iako uvek i kreće i završava sa slatkišima, naterala nas je da se jedva suzdržimo, da ne uzmemo mikrofon i opet pomenemo Zlatnu ploču, otišlu s Vojadžerom u svemir 1977, sa zvucima i slikama sa Zemlje, namenjenim inteligentnim vanzemaljcima ili budućim žiteljima planete. Mešavina da ti se zavrti u glavi. Najpre, kraći referat Kurta Valdhajma (!), pa Bah, Mocart, Čak Beri – Johnny B. Goode. Isti pozdrav na pedeset pet svetskih jezika, osim jednog na dijalektu kineskog, sa grozničavim pitanjem: „Kako ste? Jeste već ručali?“
Irski reditelj, rođen 1965, napravio je pedesetak zapaženih dokumentaraca, uključujući onih devet stotina i trideset minuta o istoriji kinematografije.
Šali se! Za novi projekat treba mu više papira. „Struktura je sve. Traje šesnaest sati. Međutim, postavlja pred autora istovetne nedoumice. Napraviti narativ, biti zanimljiv, ponoviti stvari, učiniti vidljivim određene reference. Kreirati ritam. Ne ići prebrzo, niti sporo.“
Pasionarani internacionalista – veli – snimao je pet godina. Od Brazila, preko Egipta, do Tokija. „Treba decentrirati Holivud. Znamo za najčuvenije stvaraoce, recimo Majkla Mura, ili ko su najpoznatiji likovi u ovoj vrsti, ali postoji još toliko toga. Pokušavam da pokažem… Nije loše napraviti tu istoriju dokumentaraca, posebno u vreme porasta fašizma i autoritarizma. Imam majicu s porukom: ’Dokumentarac ubija fašizam’.“
Pominje da je bio u Kurdistanu, da se radi o neverovatnom delu sveta. Oduvek je bio zainteresovan za odnos deca – film. „Hteo sam da deci dam kameru, ništa više, i pustim ih da ispričaju priče, šta žele. Ništa radionica, masterklas. Ognjište!“
Protivi se pravilu da treba nekoga da naučiš kako da koristi kameru. „Ne! Uradi šta želiš! Bacio sam kameru u reku da im dokažem da nije reč o dragocenosti. Ništa sveto. Pravim filmove decenijama, a ova deca su snimila bolje stvari nego ja ikada. Zato što koriste kameru kao produžetak ruke, produžetak očiju. Radikalna ideja da film može da otkrije bilo šta – jako je važna. Lekcija: ne treba da držiš lekciju.“
Nezamenljivi su uticaji iz čitavog sveta. „Želimir Žilnik! Mislim da je jedan od najboljih u tom crnom talasu. Svi komuniciramo istim jezikom. Bez granica. Bilo je puno uticaja.“
Imao je – ističe – i sreće da upozna brojne kolege. Teško je napraviti nešto, odbijaju vas – susreti su mu davali energiju.
„Sedeo sam sa Martinom Skorsezeom u njujorškom baru. Nabrajao je odbijene ideje. Onda sam počeo ja… Kazao je: ’Hajde da naručimo ti boun stejk.’ Dok sam jeo, prokomentarisao je: ’Poslednji put sam ovde jeo stejk sa Frenkom Sinatrom.’ Filmadžije uče jedni od drugih.“
Bilo je dobrih pitanja za gosta u Jugoslovenskoj kinoteci. Čovek do nas prepoznao je tipa na platnu, znaju se… U sekvenci se govorilo o Irskoj republikanskoj armiji. O gubicima, smrti, prevazilaženju tragedija. Praštanju.
Čudesno je kako Mark Kazins upija ulice. „Sinoć sam stigao u Beograd, nisam pre bio, premda sam dosta puta želeo da dođem. Jutros sam u šest krenuo da šetam. Hodao sam deset sati.“
Ključno je uhvatiti duh mesta. „Smeh i tugu. Kako izgleda biti u pabu u jedanaest uveče.“
Smenjuje stotine pripovedača, u jasno utvrđenom rasporedu. Bivši vojnici, svedoci užasa, razigrani klinci, igrači pikada, igrači stonog tenisa, migranti, pojedinci sa „neobičnim“ opsesijama, fasade, animirani delovi, anegdote, inserti sa protesta, očaravajuća priroda, uveličane parole: „Fašisti, odjebite u tridesete!“
Upitali su ga šta bi on rekao o Belfastu. Tu je odrastao, živi u Škotskoj, povremeno se vraća, otišao je u sedamnaestoj, neumorno putuje svetom.
„Tranzicioni grad. Kad sam bio mlad, ko je znao šta je kapučino… Dogodilo se mnogo promena. Bitno je da se otvorio prema Evropi, prema drugačijem; prema novim kuhinjama, ljudima. Gradovi se brzo menjaju, brže od stanovnika u njima. Osećam da se Belfast menja brže nego ja. Nabolje! Uradili smo nešto, ponosni smo. Ima melanholije u Ognjištu. Tuge zbog onog što smo pre učinili jedni drugima.“
