U Beogradskom dramskom pozorištu u toku proteklih mesec dana premijerno su izvedena dva ambiciozna projekta, a oba se žanrovski mogu odrediti kao mračne komedije. Predstava Kralj Ibi zasniva se ne samo na čuvenoj istoimenoj drami Alfreda Žarija s kraja 19. veka, koja najavljuje avangardnu dramu, već i na još jednom komadu istog autora i o istom junaku, Okovani Ibi (adaptaciju teksta uradila je sama rediteljka predstave Staša Koprivica). Prvi, glavni deo (Kralj Ibi) dobro je poznata priča – starijim generacijama još je u sećanju antologijska postavka u režiji Ljubomira Mucija Draškića u Ateljeu 212 s maestralnim Zoranom Radmilovićem – o groteskno izobličenom uzurpatoru poljskog prestola koji, bez ikakvih psiholoških motiva i/ili opravdanja a uz pomoć supruge, ubija prethodnog kralja, proganja podanike i otima imovinu kom god stigne. Kritika je odavno primetila da se ova, u osnovi i po razlogu nastanka neobavezna đačka lakrdija, može tumačiti ne samo kao društvena kritika zločinačkog vlastoljublja (parodija na račun Šekspirovog Makbeta je očigledna), već i antropološka osuda univerzalnih ljudskih slabosti kao što su pohlepa, egoizam, nasilništvo, kukavičluk i slično. Zbog preplitanja eksplozivne komike i ovih uznemirujućih tonova, Kralj Ibi je žanrovski određen kao tragička farsa.
Taj glavni deo priče, rediteljka i scenografkinja Vladislava Munić Kanington smestile su u ambijent nekakve deponije, s velikim otvorom cevi za kanalizaciju kao glavnim znakom (u ovoj adaptaciji Ibi i njegovi nisu vladari samo pojedinih država nego i numerički razvrstanih deponija). Ibi je obučen od glave do pete u zlatno, njegova žena u hipererotizovanu odeću, podanici u trenerke čiji dezen asocira na maskirne uniforme, mada su svetlijih boja i sa drugačijim šarama (autorka kostima je Magdalena Klašnja). Kostime i dekor stilski povezuje izrazita treš estetika, a tom utisku doprinose i materijali: jeftini su i, kada je reč o sceni, sklepani, grubo kaširani. Ovakva estetika je duhovita, ali otvara dileme: da li je treš nameran, a ako jeste šta mu je funkcija? Ako je trebalo da se metaforički pokaže da su Ibijevi s društvenog dna, iz deponije, jeftini ljudi jeftinog ukusa, onda bi to bio scenski pleonazam, jer su Žarijevi junaci nedvosmisleno takvi. Glumačka igra nije bila ujednačena po dometima, ali je njena komička neobuzdanost, nagaženost i grotesknost, posebno u odličnoj igri Aleksandra Jovanovića i Mine Nenadović, izvesno bila u duhu izvorne ibijevštine.
Andrija Milošević igrao je Ibija s potrebnom distancom, autoironijom i takođe nagaženo (ali, u konačnici ne tako žanrovski zaokruženo i efektno kao dvoje gore izdvojenih glumaca), a u pogledu tumačenja lika bliže, ipak, društvenoj, nego antropološkoj kritici, osudi vlastoljubivosti i tiranije. Kad smo kod kritike, čini se, međutim, da je ona bila izraženija u drugom delu, Okovanom Ibiju (u prvom se teško probijala kroz opisani scenski izraz), ali joj je sada fokus bio drugačiji. Svet slobodnih građana čiji dobrovoljni zatvorenik Ibi želi da postane, rediteljka i njeni saradnici postavili su veoma ironično, prikazali ga, putem kostima nalik Teletabisima i igre nalik new age relaksaciji, kao savremeni, „idilični“ liberalni svet, u kome su i zatvori utopijska okruženja. Glavna značenjska kontroverza koja ovako nastaje svodi se na pitanje da li se iz ovakve postavke iščitava (problematični) stav da je licemerni Zapad zaslužio istu, ako ne i veću kritiku od balkanske niskosti i divljaštva… Međutim, za gledaoce koje ne muče ovakve dileme, jer idu u teatar da bi se zabavili, predstava Kralj Ibi BDP-a izvesno će biti pun pogodak.
Andrija Milošević igra Ibija s potrebnom distancom, autoironijom i nagaženo, a u pogledu tumačenja lika bliže društvenoj nego antropološkoj kritici, osudi tiranije
Nekoliko se simboličkih niti isprepletalo oko praizvedbe drame Crno zlato makedonskog autora Dejana Dukovskog u BDP-u i sve su one vezane za reditelja ove predstave, Olivera Frljića. Premijera se desila gotovo na godišnjicu ubistva Zorana Đinđića, čija su nesrećna sudbina i njeni uzroci bili tema poslednje predstave koju je, pre više od deset godina, ovaj svetski priznati reditelj uradio u Beogradu i čija je kontroverzna recepcija bila jedan od razloga zašto je Frljić tada vehementno izjavio da će ponovo režirati u Srbiji samo kada mu se omogući da radi projekat o Aleksandru Vučiću. Pretnju (ili obećanje) nije ispunio, ali kao da je svima nama za koje je znao da ćemo zakerati na ovu temu ironično odgovorio sa same scene, u jednom brehtovski izdvojenom, kratkom, aparte prizoru. Kad se izgovori apokrifna rečenica da sve države imaju mafiju, a da samo ovde mafija ima državu, koja se pripisuje i Đinđiću, veoma jako svetlo uperi se u gledaoce, glumci se zalede i pogledaju direktno u nas, što je ironičan komentar na temu naše suodgovornosti i za okolnosti koje su tada dovele do ubistva premijera i za one koje živimo sada, pod vlašću „junaka“ tog željenog a nerealizovanog Frljićevog projekta.
Osim ove scene, malo šta drugo od rediteljskih rešenja ima onu konceptualnu zaoštrenost, odnosno političnost, koje se dobro sećamo iz ranijih, pre svega autorskih projekata Olivera Frljića, već su sva ona u funkciji scenskog uprizorenja i iščitavanja teksta. Ovo nije primedba, logično je da se autorski rukopis menja tokom godina, a ovde je najbitnije to što Frljić i dalje majstorski vlada svim pozorišnim jezicima. Priču o zabitoj, primitivnoj i netolerantnoj sredini u koju se vraća njen „bludni sin“, sada stanovnik liberalnog velikog sveta, koji želi da svede porodične račune, ali i da doprinese razvoju te sredine, Frljić je postavio, zajedno sa timom odličnih saradnika, tako što je razvio upečatljivo i plastično scensko okruženje (prostor i atmosferu) i oštre, a opravdane promene u tempo-ritmu igre i osećajnosti pojedinačnih prizora, što je bilo podvučeno i međusobno sasvim različitim muzičkim akcentima.
Tu duhovno skučenu sredinu metaforički označava isti takav prostor, toliko niska kuća da glumci u nju mogu da uđu, ili iz nje izađu, samo povijenih leđa, a koja je i često u polumraku, ili pod kontrasvetlom, obavijena zloslutnom izmaglicom (odlično prostorno rešenje scenografa Igora Pauška i samog Frljića). Takav dom, odnosno porodično okruženje, otelovljeno je vrlo grotesknom glumačkom igrom (pre svega roditeljski par u tumačenju Milutina Miloševića i Nataše Marković), a njegova muzičko-plesna rezonanca je, sasvim adekvatno, nekakvo žestoko i sumanuto balkansko rastur-kolo (koreografija Milice Cerović). Zaparloženost ovog sveta označavaju i odlični kostimi Tatjane Radišić, otac ne izlazi iz fucnutog kućnog ogrtača, dok je majka u bledunjavoj kombinaciji džemperčića i neprivlačne haljine, s kosom skupljenom u neurednu punđu. Osećajnost i ritam igre reditelj menja, pre svega, u scenama s mladim junacima, „bludnim sinom“ pre svih, tu se provlači, i doslovno i metaforički, molska intonacija, mada žestina i komičnost nikada ne posustaju. Žestina, dakle, odlikuje i tumačenje lika deteta-povratnika (Ana Ćurčić), ona je možda i dominantna odlika glumičine igre, zbog čega ona postaje monotona, a i osujećuje nijansiraniju postavku lika. Efektnu, zaošijanu komičarsku bravuru, mada na ivici samodovoljnosti, napravila je Bojana Stojković u ulozi jedne mafijašice, koristoljubive i vešte izvršiteljke.
Oliver Frljić je pre više od deset godina izjavio da će ponovo režirati u Srbiji samo kada mu se omogući da radi projekat o Aleksandru Vučiću. Pretnju (ili obećanje) nije ispunio
Kao što se može zaključiti, u predstavi su vrlo bogato, a utemeljeno razvijena sva pozorišna sredstava, ali se na ovu tvrdnju odmah nadovezuje i dilema: čemu sve to? Novi komad Dukovskog, vodećeg makedonskog dramatičara, nije dosegao ono što se od njega očekivalo. Dotična priča o kreaturama izgubljenim u društvenoj tranziciji, o zapuštenoj sredini u koju se vraća njen najmlađi, progresivni član s namerom da je pokrene, u čemu ne uspeva, i kući oko čije se prodaje radnja vrti toliko je puta viđena na sceni, u rasponu od Čehova do piščevog profesora Gorana Stefanovskog, teško da nas može misaono i emocionalno prodrmati. Suštinsku promenu ne donosi ni to što je lik povratnika ovde transrodna osoba, jer bi i bez toga slično funkcionisao mehanizam odstranjivanja različitosti, tolerantnosti i progresivnosti, u konzervativnoj sredini. Dakle, Crno zlato je predstava u kojoj je pozorišno, prevashodno rediteljskom postavkom, višestruko unapređen osrednji dramski tekst, te se dobilo scensko ostvarenje vrlo visokog umetničkog nivoa.
