Ekonomija je ta koja donosi glasove. Osim parlamentarnih izbora 2014. godine, koji su delimično dobijeni na obećanju (ispostaviće se, ludom radovanju) borbe protiv korupcije, SNS je svaku izbornu kampanju od dolaska na vlast bazirao na ekonomskom populizmu: promociji rezultata u pogledu rasta, investicija i zapošljavanja, agresivnom poređenju sa objektivno lošim učinkom „bivšeg režima“ u ovoj oblasti i podgrevanju nade u bolju budućnost.
Istini za volju, logičan izbor. Polazna tačka za gradnju ovakvog narativa je bila vrlo niska: ogromna nezaposlenost i skromne plate u državi koja je deceniju ratova i još deceniju haotične tranzicije zaokružila katastrofalnim udarom svetske ekonomske krize. Pozitivni globalni ekonomski trendovi su „novoj vlasti“ omogućili solidan priliv stranih investicija i još solidniji priliv jeftinog zaduživanja, pa je ona bila u mogućnosti da obezbedi minimum ekonomske stabilnosti. Sve to je multiplikovano kroz zatvoreni medijski ekosistem kako bi se povećao efekat ekonomskih rezultata na rejting, ali i pod tepih sakrili svi problemi: raširena korupcija, upitan kvalitet nove infrastrukture i uopšte pitanje dugoročne (ne)održivosti izabranog ekonomskog modela.
Ali, što se političkog ishoda tiče – stvar je funkcionisala savršeno. Miks ekonomskog narativa, kontrolisanog medijskog megafona i širokog repertoara nepoštenih prednosti režima u političkoj areni, preslikavao se na rejting. Toliko, da SNS praktično ni u jednoj drugoj oblasti nije morala da pokaže rezultate – pa je tako borba protiv korupcije zakopana na dno okeana, velika nacionalna pitanja potisnuta u kategoriju mahanja zastavom po potrebi, a evropske integracije odložene do daleg.
Su čim ćete pred glasače
Kako, međutim, pričati o razvoju i obećavati svetlu budućnost onda kada nastupe problemi? Kada ulazite u praktično petu godinu inflacije, a ni ostali pokazatelji ne pružaju mnogo manevarskog prostora: od vesti o povlačenjima investitora i otpuštanjima čim državne subvencije prestanu, preko smanjenja obima investicija (ko se seća kada je poslednji put pompezno otvorena neka fabrika?), do hroničnog nezadovoljstva poljoprivrednika koje se sve češće izliva na ulice i, najzad, visokih cena energenata koje tek očekuje prilagođavanje aktuelnim globalnim potresima.
Predsednik je uvođenjem marži pokušao da plasira sebe kao zaštitnika građana od visokih cena, ali uprkos pompeznim najavama, efekat mera je izostao. Umesto rezultata za građane, država je „popila“ međunarodnu tužbu
Na sve to, dolaze i izbori – bilo ovi lokalni, 29. marta u deset opština širom Srbije, bilo oni vanredni parlamentarni, koji će se (valjda) desiti u narednih godinu dana, ili čak predsednički, koji svakako moraju biti održani do sledećeg proleća. Koji god bili, izgleda da će se na njima prvi put pojaviti i mobilisan politički protivnik. Što pojačava pritisak da se nešto ponudi glasačima, poželjno u oblasti ekonomije i po mogućnosti upakovano u šareni papir populizma.
Pokušaji da SNS konsoliduje narativ u ovoj oblasti u proteklih nekoliko meseci nisu dobro prošli. Ograničenje maloprodajnih cena nije dalo očekivane rezultate, a promocija novih infrastrukturnih projekata, poput pruge do Subotice ili tunela ispod Fruške gore, naišla je na mlaku reakciju javnosti duboko šokirane kvalitetom javnih radova dokazanim novosadskom tragedijom.
Izborni sat, za razliku od onog na centralnom beogradskom trgu, uveliko otkucava, a ekonomiju građani i dalje percipiraju glavnom temom i najvećom brigom. Kada nemate rezultate – preostaje samo konfrontacija.
Potraga za neprijateljem
Populisti imaju taj impuls da, kada kola krenu nizbrdo, glasače mobilišu borbom protiv zajedničkog neprijatelja. Mađarska je sjajan primer: u nedostatku velikih rezultata u proteklih nekoliko godina, a pritisnut izbornom konkurencijom, Viktor Orban se okrenuo ubeđivanju Mađara da im o glavi (i novčaniku) rade Evropska unija i Ukrajina, a sebe postavio kao zaštitnika malog čoveka (i njegovog novčanika).
Miks ekonomskog narativa, kontrolisanog medijskog megafona i širokog repertoara nepoštenih prednosti režima u političkoj areni, preslikavao se na rejting. Toliko, da SNS praktično ni u jednoj drugoj oblasti nije morala da pokaže rezultate
Naš režim je neprijatelje tražio na raznim adresama. Studentima su lepljene etikete, često u vezi sa bezimenim stranim faktorima – mada se predsednik nekoliko puta pred stranim novinarima spetljao kada je trebalo da objasni ko su tačno ti faktori. Ponekad je neprijatelj i „bivša vlast“, mada posle 14 godina vladavine SNS-a čak i najzagriženiji pratioci politike u ovoj zemlji imaju problema da se prisete ko je tačno ta bivša vlast. Zaštita od neminovne invazije koalicije Albanije i Hrvatske takođe je tabloidima vrlo primamljiva. A od prošle godine, protivnik je tražen i u velikim trgovinskim lancima.
Ovaj poslednji primer je posebno zanimljiv, jer tako nešto još nismo imali – da se režim koji svoju popularnost bazira na ekonomiji sukobljava sa velikim investitorima. Čini se da već vidimo značajne obrise ove konfrontacije. Predsednik je uvođenjem marži pokušao da plasira sebe kao zaštitnika građana od visokih cena, ali uprkos pompeznim najavama, efekat mera je izostao. Umesto rezultata za građane, država je „popila“ međunarodnu tužbu.
Slučaj Deleza je interesantan primer suočavanja vlasti sa protivnikom kada to nisu studenti, „bivša vlast“ ili bezimeni strani faktor, već evropska kompanija koja ima mehanizme da uzvrati. Ovog puta nisu sazvane vanredne konferencije za štampu, niti je (barem zasad) aktivirana medijska hobotnica da targetira „stranog neprijatelja“. Naprotiv, za ovih mesec i po dana od kada je slučaj predat sudu u Vašingtonu, predsednik – inače poznat po tome da ne ostaje nedorečen o svakoj sitnici u zemlji – još nije našao shodno da se oglasi povodom tužbe jednog od najvećih poslodavaca i investitora. Sudeći po nedavnim izjavama resorne ministarke, može se naslutiti da odgovor države i neće stići direktno od predsednika niti preko Vašingtona (gde se vlast slabije snalazi), već na dobro poznatom, institucionalnom terenu – izveštajem Antimonopolske komisije, koja je, nakon višegodišnje istrage, sasvim zgodno, upravo sada navodno pred objavom.
Borba protiv korupcije zakopana je na dno okeana, velika nacionalna pitanja potisnuta u kategoriju mahanja zastavom po potrebi, a evropske integracije odložene do daljeg
Navedeni redosled radnji ipak navodi na zaključak da se priprema teren za novog neprijatelja u izbornoj kampanji. Otvaranje ovog fronta ispunilo bi oba preduslova: i ekonomiju i populizam, stvarajući percepciju vlasti koja štiti malog čoveka od velikih ekonomskih problema.
Da li se to isplati?
Ekonomisti su prilikom donošenja sličnih mera slikovito upozoravali da se radi o stavljanju flastera na duboku ranu, budući da se ne rešava nijedan sistemski problem našeg ekonomskog modela. Kada imate politički zaštićene uvozničke monopole, kada imate previsoke namete kojima finansirate rasipničku državu, kada cene goriva primarno diktira država kroz poreze i akcize koji odnose većinu iznosa koji platimo na pumpama, kada imate hronični manjak podrške domaćoj poljoprivredi i proizvodnji hrane – a ništa od toga ne želite da rešavate, ostaje samo borba protiv poslednje karike u lancu – rafova u marketima. Jer to, u krajnjoj liniji, građani vide kada odu u kupovinu.
Izborni sat, za razliku od onog na centralnom beogradskom trgu, uveliko otkucava, a ekonomiju građani i dalje percipiraju glavnom temom i najvećom brigom. Kada nemate rezultate – preostaje samo konfrontacija
Ovakav pristup je podstaknut manjkom volje da se ekonomski problemi rešavaju sistemski, ali viškom pritiska da se nešto u toj oblasti uradi. Pritom i on nosi brojne probleme, uz pomenuti najveći – odsustvo ekonomskih reformi. Pre svega, dugoročna poruka sukoba sa velikim poslodavcima će podići obrve ponekog glasača (jer kakva to razvojna vlast ratuje sa privredom), a sigurno će biti crvenom linijom podvučena u analizama svih investitora koji bi potencijalno razmatrali dolazak u Srbiju u budućnosti.
Ništa od toga, čini se, trenutno ne tangira SNS. Dobiti nekako izbore, politički preživeti, pa videti šta dalje. Makar i kroz konfrontaciju, hazarderska rešenja i kratkovide populističke poteze, koji bi u nekim oblastima – bila to ekonomija, regionalni odnosi ili visoko obrazovanje, mogli da nanesu dugoročnu štetu.
Pitanje je samo da li će to upaliti na biralištima.
