Nedavno je predsednik Srbije Aleksandar Vučić, u razgovoru sa meštanima Bora, insistirao da žena iz publike javno, pred prisutnim građanima, ali i televizijskim kamerama, ispriča detalje svoje porodične situacije. Žena je, zbog intenzivnog insistiranja predsednika da odgovori, dovedena u nemoguću poziciju u kojoj je odbijanje postalo skuplje od pristanka. Još uvek je živa mučna scena uplakane majke koja pod pritiskom otkriva svoj starateljski status, a dobili smo novi političko-medijski upad u privatnost sa najviše pozicije u državi. Juče se na naslovnoj stranici jednog tabloida pojavio naslov „Imamo tamo jedan bračni par sa surogat bebom“ koji je trebalo da prenese informacije o evakuaciji srpskih državljana iz ratnog područja. Dva, od bezbroj sličnih događaja, a jedan isti obrazac.
Privatnost kao privilegija, ne pravo
Surogat majčinstvo ili starateljstvo nad maloletnim licem nisu teme o kojima većina ljudi želi da govori javno, a svakako ne neplanirano, nenajavljeno, u medijima. To su intimne, često bolne, uvek složene odluke koje pripadaju isključivo ljudima koji su ih doneli. Starateljstvo nad detetom je porodična situacija zaštićena i etičkim normama i zakonom. Nijedna od ovih osoba nije izabrala da bude javna figura. Aleksandar Vučić ih je učinio javnim u trenucima koji su njemu odgovarali, za narative koje je on gradio. Ono što se u oba slučaja predstavlja kao briga – predsednik prati, predsednik zna, predsednik pomaže – strukturno i suštinski je nešto sasvim drugo. To je demonstracija činjenice da privatnost u Srbiji nije pravo, nego privilegija koju vlast može da oduzme kada proceni da joj to može biti od koristi. I sve to bez posledica.
Sveznalaštvo kao politički kapital
U komunikološkom smislu, ono što predsednik radi moglo bi da se označi kao performativno sveznalaštvo. Javno pokazujući da zna i najličnije detalje o konkretnim, nepoznatim ljudima on šalje nekoliko poruka odjednom. Prva je „ja imam pristup najintimnijim podacima i niko ne kontroliše svoju priču“. Druga je „ovaj čovek je svuda, zna sve, brine o svima“. Svaka je namenjena drugoj publici, svaka ima drugačiji tekst, ali svaka ima isti cilj – da predsednik od nje profitira. Paradoks ovog komunikološkog poduhvata je namerno konstruisan – upravo dok demonstrira „brigu“, Vučić krši dostojanstvo osoba o kojima govori. Humanizacija je pretvorena u medijski spektakl, a intimni detalji su svedeni na politički rekvizit. Zato nijedan od ovih slučajeva nije slučajnost ili nemar u komunikaciji, već jasan simptom stila vladavine.
Nijedna od ovih osoba nije izabrala da bude javna figura. Aleksandar Vučić ih je učinio javnim u trenucima koji su njemu odgovarali, za narative koje je on gradio. Ono što se u oba slučaja predstavlja kao briga – predsednik prati, predsednik zna, predsednik pomaže – strukturno i suštinski je nešto sasvim drugo. To je demonstracija činjenice da privatnost u Srbiji nije pravo, nego privilegija koju vlast može da oduzme kada proceni da joj to može biti od koristi
Koristeći privatnost kao sredstvo emocionalne mobilizacije publike, on samoinicijativno preuzima ulogu posrednika između privatnog života građana i javnosti, gradeći tako još jedan medijski nivo svoje strukture moći. Predsedničko sveznalaštvo, ipak, ima svoje limite. Nije demokratično. Ima preciznu adresu i jasno bira koga će posetiti. Žena iz Bora, bračni par iz ratnog područja, anonimni građani čiji intimni detalji postaju građevinski materijal tuđeg autoriteta, sve njih povezuje jedna osobina. Nemaju moć da uzvrate. Nasuprot njih stoje oni o čijim se privatnim životima, poslovnim aranžmanima i sudskim ili medicinskim dosjeima ne govori nikada, ili se govori samo onda kada politički trenutak to zahteva.
Akteri organizovanog kriminala godinama zaštićeni od medijskog i pravosudnog svetla, privrednici čije veze sa državom nisu tema ni za jednu televizijsku emisiju, a kontroverzni detalji iz njihovih privatnih života nisu promovisani na naslovnicama tabloida – primera je bezbroj, a sve to govori da sistem sveznalaštva nije nasumičan. Selektivnost je njegova suština. Sistem koji zna sve o slabima, a ne zna ništa o moćnima nije sistem koji informiše javnost, već tu javnost koristi da disciplinuje one koji nemaju zaštitu i nagradi privilegovane. Privatnost u ovako asimetričnom sistemu nije ukinuta, već je preraspodeljena. Jedni je gube nenajavljeno, usred televizijskog prenosa. Drugi je čuvaju netaknuto, iza zidova do kojih novinarska i sudska pitanja ne stižu.
Mediji kao saučesnici
Nažalost, ovako perfidnoj, toksičnoj političkoj i javnoj komunikaciji doprinose i mediji koji ili ne umeju, ili neće da pruže adekvatan odgovor. Ozbiljan medij bi, suočen sa izjavom u kojoj se pominje surogat beba, dodao bar rečenicu u kojoj naglašava da redakcija neće prenositi identifikujuće detalje o osobama koje nisu javne ličnosti. To nije visok standard novinarstva, već onaj osnovni. To je standard koji postoji u svakom priručniku medijske etike i u svakom kodeksu novinarske profesije. Umesto toga, srpski mediji su izjavu preneli kao vest, kao informaciju vrednu naslova. Time nisu samo propustili da reaguju, već su postali deo mehanizma, omogućavajući ga i ojačavajući. Medij koji bez komentara prenosi kršenje privatnosti prestaje da bude neutralni posmatrač. On ga normalizuje, amplifikuje i legitimizuje.
Sistem koji zna sve o slabima, a ne zna ništa o moćnima nije sistem koji informiše javnost, već tu javnost koristi da disciplinuje one koji nemaju zaštitu i nagradi privilegovane. Privatnost u ovako asimetričnom sistemu nije ukinuta, već je preraspodeljena. Jedni je gube nenajavljeno, usred televizijskog prenosa. Drugi je čuvaju netaknuto, iza zidova do kojih novinarska i sudska pitanja ne stižu
Takođe, novinari koji sede nasuprot Vučiću dok on iz žene u publici izvlači detalje o privatnosti, uprkos njenoj očiglednoj nelagodi i otporu, a ne postavljaju pitanje „gospodine predsedniče, zašto na ovome insistirate javno?“ prestaju da budu novinari i postaju samo tehnička lica koja provode signal od mikrofona do ekrana. Nemar i nereagovanje koje smo videli u oba pomenuta slučaja pokazuju potpuno odsustvo profesionalnog refleksa koji bi trebalo da bude automatski i koji se uči na prvoj godini fakulteta. Da li je taj refleks atrofirao od dugogodišnjeg izlaganja problematičnim sadržajima ili nikad nije sasvim razvijen, pitanje je za svakog novinara pojedinačno koji je bio deo ovih priča.
Normalizacija kao najdugoročnija šteta
U okruženju političke komunikacije koja obezvređuje lični integritet i privatnost zarad jačanja jedne političke pozicije i medija koji to omogućavaju, ne iznenađuje to što ni publika, u najvećoj meri, ne prepoznaje problem. Kada se sa najviših pozicija godinama govori o privatnim detaljima tuđih života, otvaraju medicinski dosijei, čitaju zapečaćeni sudski spisi, a niko na to ne reaguje, to postaje standard. Kada mediji takve informacije prenose kao normalnu vest, publika usvaja takav stav. Postepeno se rekalibriše šta je prihvatljivo, šta je briga, šta je moć.
U demokratskom sistemu postoji jasna logika: vlast ima manje pristupa privatnom životu građana nego što bi htela, a građani imaju pravo da tu granicu brane. Privatnost je zaštita od vlasti, a ne poklon od nje. Kada Vučić kaže „imamo tamo bračni par sa surogat bebom“, podtekst koji se nameće publici je: oni su na sigurnom jer mi znamo za njih, pratimo ih, brinemo o njima. Znanje se izjednačava sa sigurnošću, a da niko ne pita odakle to znanje, ko ga prikuplja, šta se sa njim radi kada nije reč o evakuaciji nego o nečemu drugom.
Narušavanje privatnosti postaje dokaz da predsednik pazi na građane i to je kulminacija inverzije koja se dešava. A ta inverzija se ne može dovršiti bez medija koji je ne remete. Svaki put kada novinar postavi pitanje „odakle vam ovi podaci i zašto ih iznosite?“, to stvori pukotinu u konstrukciji. Šteta što su ta pitanja retka, ako se i dese. Svaki put kada medij prenese izjavu bez ikakvog komentara ili ograde, on inverziju iz etičnog u ugrožavajuće i patološko cementira. Mediji u ovom slučaju nisu pasivni, već infrastruktura kroz koju inverzija postaje kulturna činjenica.
U demokratskom sistemu postoji jasna logika: vlast ima manje pristupa privatnom životu građana nego što bi htela, a građani imaju pravo da tu granicu brane. Privatnost je zaštita od vlasti, a ne poklon od nje
Zato ova dva naizgled mala i nepovezana događaja nisu sitnice u rubrici „predsednik je rekao nešto čudno“. Oni su vežba iz preoblikovanja stvarnosti i, nažalost, prolaze bez trenja. Svedočimo eroziji kategorija kroz koje građani uopšte mogu da prepoznaju šta im se radi.
Ova dva događaja su i prozor u sistem u kome vlast nema ni granica, ni obzira prema privatnom životu građana, mediji nemaju refleks, ni integritet da to problematizuju, a javnost postepeno gubi i vokabular i instinkt da prepozna povredu i ugrožavanje. Sve dok novinari ne počnu uporno i javno da postavljaju pitanje „zašto vi ovo znate i zašto nam to govorite“, uloga medija u toj dinamici će biti samo deo problema, a ne deo rešenja.
