Sa puno reči bi se mogla opisati izdržljivost čoveka u ratu, a čini se nijedna definicija ne bi bila sasvim potpuna. Možda bi se svelo na dva utrnula glagola – čovek trpi i čovek se svikne. Dok ulazimo u petu godinu kako svet posmatra Ukrajinu sa bezbedne distance kroz televizijske mape bojnih polja, stručne analize vojnih strategija, naš potez palcem na displeju sterilnog njuzfida društvenih mreža za Ukrajince je svaki treptaj oka. Rat je neizbežna stvarnost svake zore.
Nema domaćinstva u Ukrajini u koje nije ušao zlokoban miris sa prvih linija fronta. Život je sveden na neumoljiv test izdržljivosti, zagušljiv, intiman, jeziv i neprestani je podvig da se sačuva od bezdušne vojne mašinerije. Tu, gde je svaka normalnost zdrobljena, razotkriva se neverovatna dubina ljudske duše.
Oguglali na opasnost
Kada je na samom početku rata, 2022. godine ruska vojska sa juga krenula u nalet na Kijev, porodica 62-godišnjeg Genedija Mustafajeva, psihologa i psihoterapeuta, nije verovala da će zauzeti njihov Vorzelj. Meštani, među kojima i tada 79-godišnji čuveni ukrajinski kompozitor Ihor Poklad koji je preminuo prošle godine, našli su se u paklenom obruču. Meci, bombe, granate. Rusi su iz Vorzelja napadali i Buču, a ukrajinska vojska je odgovarala. Sirene su zavijale, pucnjava odjekivala, Genedij je čekao decu i unuke. Kćer je uspela sa porodicom da se probije iz Buče, ali sin iz Irpina nije. Od detonacija sa kuće su odleteli vrata i prozori, ali se moglo do jedinog skloništa, u podrum.
„Tri nedelje u jezivom strahu nas sedmoro u šest kvadratnih metara podruma. Moja tašta je imala 86 godina, a unuka četiri. Čuli smo intenzitet koraka iznad nas. I ruski jezik. Nisam mogao da razaznam da li su sve vojnici. Moja najveća strepnja je bila da će otvoriti vrata podruma i baciti granatu unutra“, seća se Genedij Mustafajev strašnih trenutaka
„Spavali smo sedeći. Imali smo konzerve hrane i vodu. Nekako sam otišao do komšijske kuće gde su ukrajinski dobrovoljci davali hleb. Za toalet smo koristili kantu. Jednog dana, kada je postalo tiše, u sumrak sam izašao iz podruma na ulicu. Nažalost, video sam ubijenog komšiju. Ležao je na ulici skoro nedelju dana. Druge komšije su ga tada unele u kuću da ga ne bi pojeli psi.“
Četiri godina kasnije, Genedij ne reaguje na zvuk sirena.
„Ne zato što nas nije briga, već zato što smo previše umorni. Razmišljam malo fatalistički. Ako leti ka meni, ne mogu ništa da uradim. Takva je situacija, van moje kontrole“, kaže i pojašnjava: „Veoma je teško biti uključen u sve informacije i ostati stabilan. Jedina osoba u našoj porodici koja prati situaciju i kanale na Telegramu je moja ćerka. Živi u Buči i svaki put kada se oglasi alarm, sa kćerkom kojoj je sada osam, trči u sklonište. I stvarno je teško. Posle takvih noći unuka mora u školu, a i tamo je često u skloništu.“
Tri nedelje u jezivom strahu nas sedmoro u šest kvadratnih metara podruma. Moja tašta je imala 86 godina, a unuka četiri. Čuli smo intenzitet koraka iznad nas. I ruski jezik. Moja najveća strepnja je bila da će otvoriti vrata podruma i baciti granatu unutra, seća se Genedij Mustafajev
Brže nego što je te 2022. zelenim humanitarnim koridorom na tri meseca napustio Vorzelj, obnovio je kuću, opremio je generatorom, trudeći se da domaćinstvo bude samoodrživo. Sa besplatnom geštalt terapijom, pomažući grupi i studentima, ni kao raseljeno lice nije stao, a po povratku, u Kijevu je otvorio ordinaciju. „Moja strategija, često govorim klijentima i rođacima, jeste da moramo da koristimo neku informacionu higijenu, jer psiha ne može da podnese ove informacije.“
“Izvini, molim te, slučajno mi je ostao upaljen ton”, kaže Svitlana Lemešuk dok pokušava da stisne dugme i utiša prodornu buku Air Alarma, mobilne aplikacije za obaštavanje o opasnosti od vazdušnog napada, jedne od najvažnijih ikonica na telefonima u Ukrajini.
Mukačevo, gde živi, nikada nije bombardovano. Nema ruševina od šehid dronova ili projektila, ali opasnost svakodnevno postoji. Air alarm se oglašava bar dva puta dnevno, a svirepi plamen rata jeste ošinuo grad.
„Plašim se, naravno da se plašim. Imam dve ćerke, od dvanaest i šest godina. Sama ih podižem. Uznemirm se zbog njih kada se oglasi alarm. One na nastavi, a ja često nisam tu, pa panično zovem roditelje da ih uzmu iz škole“, priča 37-godišnjakinja, po struci fitnes instruktorka. Rat je to promenio. Da bi izdržavala porodicu postala je vozač minibusa, najčešće na relaciji Mukačevo – Budimpešta.
„Mnogo mojih prijatelja je napustilo Ukrajinu. Otišli su u Češku, Nemačku, SAD, Kanadu. I moja deca me pitaju, zašto smo još u Ukrajini? Zar ne možemo da se preselio u drugu, bezbedniju zemlju? Kažem im – bezbedni smo u Mukačevu. Nema dronova, nema raketa. Ovde je relativno mirno“, sve tiše govori, pa uz uzdah dodaje: „Ćerke, nakon škole idu na ples i druge vannastavne aktivnosti u školi, vraćaju se kući umorne, tako da nemaju vremena puno da razmišljaju o svemu lošem. Veoma je teško, ali pokušavamo da preživimo. Pomažemo jedni drugima, podržavamo naročito one koji imaju psihološke probleme.“
„Moj prijatelj, sin moje drugarice, drug iz klupe moga brata, ljudi koje sam znala su poginuli. Svi koji se nalaze na spomeniku su naši poznanici“, kroz suze priča Miroslava Hrunik, direktorka Gradske centralne biblioteke Mukačevo
Kada ne vozi, Svitlana sa starijom kćerom pod ruku odlazi u volonterski centar, doprinosi u prikupljanju humanitarne pomoći, sakuplja pakete hrane, sortira odeću za malu i veliku decu. Donosi sve što može iz svoje kuće da pomogne interno raseljenima u volonterskim centrima. I načelnik Centra za administrativne usluge izvršnog komiteta gradske skupštine Mukačeva, Vasilj Svirida, našao se iznenađen kada mu je koleginica, a na molbu Radara, donela podatke o broju raseljenih u tom gradu:
„Na dan 17. februara, imamo 16.052 interno raseljenih lica, od toga 2.471 je penzioner, invalidi 707, 4.545 dece mlađe od 18 godina 4.545, 10.576 žena i 5.476 muškarca. Svi koriste usluge kao i drugi građani naše zajednice, uglavnom su to socijalne usluge. Imamo mnogo, mnogo posla“, kazao je pružajući papirić sa brojevima.
Bratski grad Sente
Mukačevo, bratski grad Sente, deli i lepotu arhitekture i čistinu ulica Banata. Prema proceni iz 2022. godine u gradu je živelo 85.569 stanovnika, ali se na neizdrživo niskim temperaturama ne bi ni očekivala drugačija slika osim pustih ulica. Tek poneka osoba u žurbi, muškarci u patroli u vojnim uniformama. Na glavnom šetalištu, trgu Ćirila i Metodija, sa kafićima i hotelima, nema muzike. Normalno, jer struja stiže po dva sata dnevno. Pitanje je da li bi bile prikladne vesele melodije, kada se i masivni bronzani odliv slovenskih apostola čini manjim, nevidljivim, pred komemorativnim spomenicima sa licima ubijenih vojnika rodom iz grada na Latorici.
„Moj prijatelj, sin moje drugarice, drug iz klupe moga brata, to su ljudi koje lično znam, koje sam znala. Nažalost, poginuli su. Svi koji se nalaze na spomeniku su naši poznanici“, zasuzile su oči Miroslave Hrunik, 50-godišnje direktorke Gradske centralne biblioteke Mukačevo, dok o bolnoj temi govori za Radar.
„Jer je volja naroda moćnija od svakog oružja“, dalo bi se pomisliti i na reči Ivana Franka, ukrajinskog pesnika i pisca, kada se pogleda najvibrantniji izlog glavnog šetališta. Poređane knjige zakarpatskih pesnikinja uz veliki natpis: „Poezija ženske duše.“
U čitaonici uvek ima dece.
„Čitanje pomaže u prevazilaženju psiholoških posledica rata. Pokušavamo da radimo sa decom, sa odraslima, sa onima koji su prisilno raseljeni iz drugih regiona naše zemlje. Usmereni smo više na psihološku stabilizaciju našeg društva“, ističe Hrunik, koja je i psihološkinja.
„Ako i doživim kraj rata, samo želim da moj sin živi u zemlji punoj života i razvija se, a ne da se krije u skloništima. Ali hoću li ikada doživeti taj trenutak? Sumnjam“, kaže Oleksandr Krumin, novinar iz Poltave
Kako se sve u ratu prilagođava, tako je i čitaonica na poslednjem spratu postala prostor za pomoć starijim i raseljenim ženama. „Biblioteka zajedno sa ukrajinskim Crvenim krstom, ogrankom iz Mukačeva, organizuje program za brigu o zdravlju i prostor gde mogu da se okupe, okrepe, psihološki izvuku. Puno je onih koji su došli iz drugih regiona, gde je strašno, gde je rat zaista jeziv“, podvlači naša sagovornica.
Na početku rata Rusi su preko Vorzelja, čizmama pokušali da zauzmu Kijev. Četiri godine kasnije, pod napadom je oko 60 odsto električne mreže Ukrajine. Mete su i manje trafostanice, čvorišne veze između elektrana i potrošača. Ukrajina je svedena na kapacitet nedovoljan za normalno snabdevanje.
Dok je napolju minus petnaest, ispred prodavnica, apoteka i drugih radnji, mogu se videti generatori. Postalo je normalno da svi imaju prenosive baterije koje obično zovu EcoFlow po najpoznatijem brendu.
„Region u kome živim ima jedan od najstrožih rasporeda restrikcija struje u Ukrajini. Bilo je situacija kada je bilo struje po samo tri sata dnevno. Koriste se prenosni punjači, ali oni imaju malu snagu i mogu da napajaju samo lampe ili laptope i to samo nekoliko sati“, kaže za Radar Oleksandr Krumin, novinar i analitičar iz Poltave i pojašnjava:
„Da bi moj sin mogao bolje da uči, uveo sam neprekidni internet u svoj dom, koji radi čak i kada nema struje. Neke komšije imaju autonomne baterijske sisteme veće snage, ali takva oprema košta dve do četiri hiljade dolara, pa je ne mogu svi priuštiti. Navikli smo da živimo po rasporedu struje i prilagođavamo se da bismo prali veš, čistili, kuvali.“
Prema podacima službi za monitoring, od početka rata u Poltavskoj oblasti sirene za vazdušni napad oglasile su se 4.818 puta, sa prosečnim trajanjem opasnosti od oko sat i po.
„Jednom je dron pao 200 metara od naše kuće, drugi put je napadnuta fabrika, udaljena 800 metara od nas. Naravno, veoma je stresno i za odrasle i za decu“, naglašava Oleksandr i dodaje: „Uprkos tome, Poltava, kao i ostali gradovi Ukrajine, pokušava da živi životom prosečnog evropskog grada. Ovde postoje preduzeća i obrazovne institucije, iako se zbog stalne anksioznosti obrazovni proces teško može nazvati potpunim. Nakon masovnih napada ponekad nestaje voda, ali ipak sve funkcioniše. Nema nestašice hrane u prodavnicama, a ljudi žive, rade i pomažu našoj vojsci. Na kraju krajeva, teško nam je da se žalimo na uslove života u poređenju sa teritorijama na prvoj liniji fronta ili čak Kijevom, koji teroristi redovno granatiraju.“
Konci normalnosti
Dok razgovaramo poslednjeg dana četvrte godine rata, Oleksandru se čini da „nema znakova da će se ikada uopšte završiti“: „Suočavanje sa tim, pomnoženo sa razmišljanjem o svakodnevnim ljudskim žrtvama i uništenim zgradama, veoma je štetno za psihu. Kod mene to rezultira povećanom anksioznošću, nesanicom, pa čak i željom za alkoholom. Nažalost, počeo sam da pijem više nego ranije. To definitivno nije pozitivno, ali mi omogućava da stvarnost neko vreme doživljavam manje oštro. Pomaže mi sport, teška muzika ili odlazak na koncerte i u bioskop.“
Dok tragedija rata u Ukrajini preti da bude duža od Drugog svetskog rata, možemo li da se za trenutak, između dva poteza palcem po njuzfidu, jednom upitamo: kako bi naš život izgledao u takvim okolnostima?
Ljudsko biće drži se za preostale konce normalnosti, onoga što (pod)seća na bezbedan i bezbrižan život. „Na kraju krajeva, i u Poltavi i u Ukrajini postoje koncerti, predstave, bioskopi i kafići. Uključivanje u društveni život omogućava da se odvratite od pakla koji nam Rusi donose i da shvatite: još ste živi. I nećete imati drugi, bolji život. Dakle, nismo ga birali, već smo primorani da živimo u uslovima koji postoje ovde i sada“, podcrtava Oleksandr Krumin.
„Samo želim mir i tišinu“, sa tim rečima je mahnula za kraj Svitlana Lemešuk. Njena sugrađanka Miroslava Hrunik žudi za istinom i pravdom za Ukrajinu.
Oleksandr Krumin iz Poltave ne vidi svrhu pravljenja planova za budućnost. „Ako i doživim kraj rata, samo želim da moj sin živi u zemlji punoj života i razvija se, a ne da se krije u skloništima. Ali hoću li ikada doživeti taj trenutak? Sumnjam.“
Genedij Mustafajev iz Vorzelja, kao psiholog i psihoterapeut, uz disklejmer da nije specijalizovan za traumu, posebno je ponosan što drži terapije ukrajinskim vojnicima. „Srećan što mogu da pomognem. Nažalost, ne mogu da se pridružim vojsci, ali mogu da ih mentalno podržim i da uradim nešto za njih da se osećaju bolje.“
Na pitanje o budućnosti, prvo je ispustio jedno dugo: Uhhh!
„To je zaista teško pitanje, jer volim, volim Ukrajinu! Mi smo svi pod traumom.“
Dok tragedija rata u Ukrajini preti da bude duža od Drugog svetskog rata, možemo li da se za trenutak, između dva poteza palcem po njuzfidu, jednom upitamo: kako bi naš život izgledao u takvim okolnostima?
