Petak trinaesti nije bio baksuzan, bar za zaposlene u fabrikama Odbrambene industrije Srbije, državnim i privatnim firmama koje trguju njihovim proizvodima, jer im je baš tog dana stigla zvanična informacija da će, nakon osmomesečne zabrane, ponovo moći da izvoze oružje, municiju i vojnu opremu made in Serbia. Iako im je izvoz odobren generalno na više desetina tržišta širom sveta, Radar saznaje da će takvi aranžmani sa stranim kupcima biti pod strožom kontrolom nego pre 23. juna 2025, kada je, odlukom Saveta za nacionalnu bezbednost, zabranjen plasman svih artikala namenske proizvodnje, čak i lovačko-sportskog oružja.
Još se ne zna koliko će kontrola izvoza namenske industrije biti stroža nego ranije, ali su vojne fabrike tu dozvolu dočekale kao „ozebao sunce“, jer one praktično bez izvoza ne bi mogle ni preživeti. Otuda će pripreme za nastavak saradnje sa inostranim partnerima početi odmah posle neradnih dana zbog Dana državnosti.
Kad Vučić najavi veće investicije i kadrovske promene
Indikativno je da je odluka o ukidanju zabrane izvoza rukovodstvima vojnih fabrika i trgovcima oružjem saopštena na dan kada je počela i tradicionalna, 62. po redu Minhenska bezbednosna konferencija, svojevrsni „Davos svetske oružarske industrije“, kojoj je prisustvovao i predsednik Srbije. Da li i koliko ta činjenica ima veze sa prošlogodišnjom javnom ponudom Aleksandra Vučića Evropskoj uniji da ona otkupi sve zalihe municije proizvedene u Srbiji, te da, posle toga, „radi s njome šta hoće“, ostaje da se vidi.
Iako „vrhovni komandant“ nikog nije pomenuo kad je najavio kadrovske promene, mnogi su prvo pomislili na direktora Prvog partizana, a zaposlenima je mnogo veći problem što fabrikom faktički upravlja Slobodan Tešić
Pre će, u stvari, biti da nema nikakve veze i da će, bar prema nezvaničnim insajderskim informacijama, artikli domaće namenske proizvodnje najpre početi da se isporučuju kupcima sa Bliskog istoka, iz Afrike, Južne Amerike i drugih delova sveta koji nemaju mnogo veze sa Evropom, a time ni sa Ukrajinom, zbog koje je, pod pritiskom Rusije, taj izvoz i bio zabranjen.
Vučić je, uz to, iz Minhena poručio i da ubuduće namenska industrija Vojsci Srbije (VS) neće isporučivati kao ranije od 10 do 18, već mnogo više, čak 30-40 odsto svoje proizvodnje. On je drastično povećanje isporuka VS doveo u direktnu vezu sa vojnim savezom Hrvatske, Albanije i Kosova, označavajući ga kao „apsolutno najveću pretnju po bezbednost Srbije“. Najavio je i dve nove fabrike, u kojima će 50 odsto vlasništva imati strani partneri. U jednoj će partner biti Izraelci i proizvodiće dronove, a navodno bi trebalo da počne sa radom krajem aprila ili početkom maja. Drugu je prećutao, ali nije tajna da će dugovi Zastava oružja, Krušika i Slobode biti konvertovani u ulog države, a ona bi potom, po važećem zakonu, mogla da proda 49 odsto udela u tim fabrikama.
Ko stvarno upravlja Prvim partizanom iz Užica
Poručio je predsednik iz Minhena i da će uskoro o „povećanju ulaganja i promeni načina upravljanja“ razgovarati sa predstavnicima vojnih fabrika. Najavljujući kadrovske promene, kazao je da su „neki ljudi tu po 40 godina“ i da „neki novi, mlađi ljudi moraju da rade bolje i brže“.
Iako nikog nije pomenuo, u oružarskom biznisu pretpostavljaju da je pre svih mislio na Dobrosava Andrića, direktora Prvog partizana iz Užica, koji je na čelu te fabrike municije duže od 20 godina. Sagovornici Radara iz Prvog partizana konkurs za izbor novog direktora očekuju do proleća, ali ukazuju da je za njih veći problem što fabrikom u poslednjih nekoliko godina faktički i ne upravlja Andrić, već kontroverzni trgovac oružjem Slobodan Tešić.
U fabrici municije iz Užica od početka godine do kraja prošle sedmice posla nije bilo za oko 1.000 od ukupno 1.550 zaposlenih, a svim „prekobrojnim“ su plate u januaru i prvoj polovini februara umanjene za 40 odsto
Ono što „vrhovni komandant“ nije pomenuo jeste činjenica da je situacija u većini tih fabrika gotovo katastrofalna. U Prvom partizanu, od početka godine do kraja prošle sedmice, posla nije bilo za oko 1.000 od ukupno 1.550 zaposlenih. Uz to, sindikalci tvrde da su na prinudne odmore upućivani nezakonito, bez rešenja, samo na osnovu obaveštenja na oglasnim tablama. Svim „prekobrojnim“ su u januaru i prvoj polovini februara plate umanjenje 40 odsto. Ta kompanija je do sredine prošle godine 95 odsto proizvodnje izvozila, pa je logično što je sada u najtežoj situaciji, ali ni većini ostalih preduzeća koja čine Odbrambenu industriju Srbije ne cvetaju ruže.
Naprotiv, rampa na izvoz, koja je podignuta 13. februara, delovala je kao cunami, pa se radnici plaše za budućnost fabrika i sopstvenu egzistenciju. U Zastava oružju proizvodni radnici u dva pogona nedavno su se pobunili zbog nove sistematizacije radnih mesta kojom se, kako oni tvrde, nagrađuju rukovodioci i zaposleni u režiji, a dodatno obezvređuje proizvodni rad. U jednom od oružarskih sindikata kažu da su poslovodstvo upozorili da im preduzeće liči na „bure baruta“, te da se samo čeka da neko „potpali fitilj“. Direktor Saša Milošević je nezadovoljnim radnicima 9. februara rekao da je situacija „teška i zbog zabrane izvoza oružja“.
U Krušikovim magacinima zalihe vredne 120 miliona dolara
Slično je i u Krušiku iz Valjeva, u kojem više nema radnih subota, ali i dalje ima eksplozija i povreda radnika, dok u skladištima fabrike čame gotovi proizvodi, koji prema nezvaničnim procenama vrede čak 120 miliona dolara. Ništa nije bolje ni u čačanskoj Slobodi, Prvoj petoletki iz Trstenika… Nešto je bolja situacija u „Milanu Blagojeviću“ iz Lučana, jer oko 60 odsto baruta i raketnih goriva isporučuje Krušiku, Prvom partizanu, Slobodi, Vojno-tehničkom zavodu Medna iz Kragujevca, Prvoj iskri iz Bariča…
U Zastava oružju proizvodni radnici u dva pogona nedavno su se pobunili, a jedan od oružarskih sindikata je poslovodstvo upozorio da im preduzeće liči na „bure baruta“, te da se samo čeka da neko „potpali fitilj“
Zastava oružju je u januaru dozvoljen izvoz lovačko-sportskog oružja u Ameriku, a nezvanično se čuje da je američki uvoznik, Zastava arms USA, pristao da podeli troškove carina od 35 odsto, koje je Trampova administracija uvela na svu robu uvezenu iz Srbije. Mada izvoz u SAD nije zanemarljiv, opstanak kragujevačke fabrike, ipak, prevashodno zavisi od plasmana pešadijskog naoružanja na strana tržišta, a neizvesnost i strah zaposlenih produbljuju i saznanja da su dugovi i gubici fabrike odavno premašili 200 miliona evra i da su oko četiri puta veći od kapitala, koji je svojevremeno procenjen na 47 miliona evra.
Zaposleni u Prvom partizanu kažu da su im iz Jugoimporta SDPR nedavno, pre skidanja rampe za izvoz, nagovestili ponovni plasman na pojedina strana tržišta, u Kolumbiju, Saudijsku Arabiju i Izrael, od 20 do 30 miliona metaka u prvom ovogodišnjem kvartalu. Problem je, međutim, što toliko kuršuma oni mogu da proizvedu za jedan mesec, jer svaki dan, ako rade u tri smene, mogu da naprave milion metaka. Dodatna nevolja je što su najveći deo proizvodnje prodavali na tržištu SAD, a u međuvremenu su carine povećane na 35 odsto. I za razliku od Zastava oružja, Prvi partizan u SAD ima svoju firmu, tako da praktično nema s kim da podeli taj teret. U fabrici se, ipak, nadaju da bi ove godine mogli da izvezu više od 160 miliona metaka, ali su svesni da će ih lakše proizvesti nego naći kupca, pogotovo u SAD, zbog znatno uvećanih carina.
Neizvesnost i strah kragujevačkih oružara produbljuju saznanja da su dugovi i gubici Zastava oružja odavno premašili 200 miliona evra i da su četiri puta veći od kapitala, koji je procenjen na 47 miliona evra
Dodatna nedaća za sve domaće vojne firme je da njihovim konkurentima iz drugih zemalja niko nije blokirao izvoz u prethodnih osam meseci. Naprotiv, njihova roba se, zbog rata u Ukrajini, prodavala „kao alva“, dok je vlast u Srbiji, pod pritiskom i u strahu od Rusije, zabranila prodaju stranim kupcima. Upražnjen prostor na više od 100 stranih tržišta uveliko su, tvrde u oružarskom biznisu, popunile češke, bugarske, kineske i kompanije iz drugih zemalja.
Slede li penali za kašnjenje ranije dogovorenih isporuka
Na stranu što su domaće fabrike u trenutku zabrane izvoza imale već ugovorene poslovne aranžmane, sa jasno dogovorenim rokovima, a za neke su stranci uplatili i avans. Radar saznaje da je pre zabrane izvoza jedan kupac iz Saudijske Arabije uplatio avans od 10 miliona dolara ovdašnjem proizvođaču municije. Zato se sada postavlja pitanje da li će domaći oružari morati da plate kaznene penale zbog probijanja rokova avansiranih ugovora, što bi dodatno uvećalo štetu, koja je već nastala u vidu izgubljenih prihoda zbog zabrane izvoza.
U oružarskom biznisu, inače, postoji pet vrsta spiskova, kojima se povremeno ograničava ili zabranjuje izvoz namenskih artikala u pojedine zemlje i regione, ali ga niko, bar koliko je poznato, nije generalno zabranjivao, kao Srbija prošlog juna. Jedan spisak prave Ujedinjene nacije, koje zabranjuju nelegalan izvoz i izvoz namenskih artikala u zemlje koje su pod sankcijama UN. Drugi prave Amerikanci, treći Rusi, četvrti EU, a peti zemlje podsaharske Afrike. Zabrane UN su najrasprostranjenije, američke najdominantnije, dok se ruske, EU i afričke regionalnog karaktera ili se odnose na njihove interesne sfere.
Moskva suzama (iz Beograda) ne veruje
Ruske su se do sada uglavnom odnosile na bivše sovjetske republike i Srbiju, čija je vlada 2006. i 2007, kragujevačkoj Zastavi i čačanskoj Slobodi u jednom slučaju zabranila izvoz u Jermeniju, a u drugom u Jermeniju i Gruziju, jer je to „ugrožavalo ruske interese i bezbednost ruskih vojnika u Gruziji“. Pritisak iz Moskve sada je još direktniji i otvoreniji. Kada je predsednik Vučić krajem oktobra 2025. nemačkom magacinu Cicero rekao da je ponudio da EU otkupi sve zalihe srpske municije, ekspresno je reagovala glasnogovornica ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova i javno upitala „da li to Srbija ima jednog ili više predsednika“, navodeći da je Rusija „sa najvišeg nivoa iz Beograda dobijala uveravanja da je izvoz municije proizvedene u Srbiji pod kontrolom i da se više neće isporučivati Ukrajini“.
Dodatna nedaća za domaće fabrike je da njihovim konkurentima iz drugih zemalja niko nije blokirao izvoz. Naprotiv, njihova roba se prodavala „kao alva“, pa su upražnjen prostor na više od 100 stranih tržišta uveliko popunile češke, bugarske, kineske i kompanije iz drugih zemalja
Nakon te poruke Zaharove, Vučić više nije pominjao ponudu Evropskoj uniji. Vlast je „zaboravila“ i da domaću javnost obavesti o uzrocima smrti Radomira Kurtića, predstavnika državne firme za plasman i proizvodnju oružja i municije Jugoimport SDPR u Moskvi, u novembru 2025. Ništa se ne zna ni o tome kako je iz moskovskog predstavništva Jugoimporta nestala i sva dokumentacija, uključujući i kompjuterske hard diskove…
Deo ovdašnje javnosti je produžavanje zabrane izvoza domaćeg oružja i municije dovodio u vezu i sa prodajom većinskog ruskog udela u Naftnoj industriji Srbije, zbog američkih sankcija, te sa novim gasnim aranžmanom sa Rusijom. Kupoprodajni ugovor Gaspromnjefta i zajedničke firme mađarskog MOL-a i ADNOC-a moraće da verifikuje i američki OFAC, a i gasni aranžman sa Rusijom je produžen samo privremeno, na tri meseca, do 31. marta. Ako je sve to i bila „vezana trgovina“, Srbija je ostala kraćih rukava, jer se šteta od zabrane izvoza naoružanja i vojne opreme u prethodnih osam meseci procenjuje na nekoliko stotina miliona, pa možda čak i na milijardu dolara. I to je cena „bratske ljubavi“. A nju je platila samo jedna strana.
