Postoji jedna linija fronta koja se ne vidi na mapama vojnih operacija, nema rovove i nema jasnu tačku početka. Ipak, na njoj se odlučuje o rastu, industriji, standardu i političkoj autonomiji država. To je energetska linija fronta. Spoj resursa, infrastrukture, morskih ruta, finansija i demografije. U 20. veku energija je bila gorivo industrije, u 21. ona je postala instrument kontrole tempa razvoja.
Ova promena ne dolazi iz jedne krize nego iz preklapanja više procesa. Rat u Ukrajini, sankcije Rusiji i prekid evropsko-ruskog energetskog modela, ubrzani rast Azije, pre svega Kine i Indije, demografski i privredni uspon Afrike, i postepeno pomeranje finansijskih tokova izvan dolarskog monopola. Kada se ti slojevi sklope, dobija se slika sveta u kojem Evropa više nije centar, a energija više nije samo tržišna kategorija.
Najvažnija činjenica savremenog energetskog poretka je jednostavna, svetsko tržište energije se preselilo u Aziju uz očuvanje i dalje najvećeg tržišta – Sjedinjenih Država. Ne zato što je Evropa prestala da troši, već zato što je azijska potrošnja postala dominantna po rastu, po industrijskoj težini i po političkom značaju. Ko hrani azijsku industriju i azijske gradove, taj kontroliše najveći i najznačajniji deo budućeg sveta.
Kina je danas najveći uvoznik nafte na planeti i jedna od ključnih tačaka globalne ranjivosti. Njena ekonomija se oslanja na stabilan dotok energenata, ali taj dotok zavisi od ruta koje prolaze kroz uska grla svetske trgovine. Pritom, kineska potrošnja nije samo broj, ona je politički faktor. Svaki poremećaj u snabdevanju Kine preliva se na cene, na inflaciju, na logistiku i na globalnu industrijsku proizvodnju.
Kineski uvoz je, na papiru, koncentrisan na nekoliko velikih dobavljača. Najvažniji su Saudijska Arabija i Iran, tradicionalni stubovi izvoza sa Bliskog istoka, te Rusija, koja je nakon sankcija Zapada usmerila veliki deo izvoza na azijsko tržište. Međutim, zvanična statistika je samo gornji sloj. Iza nje postoji tržišna realnost u kojoj se značajne količine nafte iz država pod američkim sankcijama prelivaju ka kineskim rafinerijama kroz posredničke rute, prepakovane ugovore i „promenjene“ papire o poreklu (u tome naravno učestvuju i najveće zapadne kompanije, pre svega američke). Neizbežna je i Venecuela u čiji su energetski sektor Kinezi uložili više desetina milijardi dolara.
Tu dolazimo do dve strateške tačke. Iran i Venecuela. Iran je za Kinu više od dobavljača. On je izlaz iz zapadnog finansijskog sistema, eksperiment u alternativnim modelima plaćanja i dugoročni geopolitički oslonac. Venecuela, sa ogromnim rezervama, predstavlja drugačiju vrstu investicije. I te kako sporiju, komplikovaniju, ali strateški privlačnu zbog mogućnosti dugog trajanja i kompatibilnosti teške nafte sa određenim rafinerijskim kapacitetima. Pritisak na ove dve zemlje nije samo regionalna politika Vašingtona. To je indirektan način da se poveća cena kineskog rasta.
Rat u Ukrajini je ubrzao globalnu fragmentaciju. Svet se ne deli više samo na „Zapad i ostatak”, nego na mrežu blokova, saveza i pragmatičnih partnerstava u kojima države biraju ono što im je funkcionalno
SAD ne vode otvoreni energetski rat protiv Kine jer bi posledice bile globalno razorne i ekonomski skupe i za same Amerikance. Umesto toga, primenjuje se strategija upravljanja rizikom. Sankcije, političko pritiskanje čvorišta, kontrola morskih prolaza, stvaranje „troškova neizvesnosti“. Cilj nije da Kina ostane bez energije, već da energiju plaća skuplje, da je nabavlja uz veći rizik i da razvija industriju u uslovima konstantne geopolitičke tenzije.
Indija u toj slici deluje tiše, ali dugoročno može biti još značajnija. Ona je već među najvećim potrošačima nafte, sa uvozom koji čini okosnicu njenog ekonomskog rasta, a istovremeno ima demografski profil koji Zapad više nema. Mladu populaciju i širenje srednje klase. Srednja klasa Indije broji blizu 400 miliona građana (ukupna populacija SAD broji nešto više od 300 miliona ljudi). To znači da Indija ne samo da troši mnogo, već da će trošiti sve više, i to decenijama. Taj rast potrošnje automatski pretvara Indiju u planetarni faktor, bez obzira na to ko je trenutno jači u tehnološkoj trci.
Indijska strategija uvoza je pragmatična i oportunistička. Posle sankcija Rusiji, Indija je povećala kupovinu ruske nafte, koristeći diskonte i tržišni prostor koji se otvorio. Paralelno, Indija ostaje duboko povezana sa Bliskim istokom kroz uvoz iz Saudijske Arabije, Iraka, Irana i zalivskih izvoznika. Indija, za razliku od Evrope, nije sebi vezala ruke ideološkim okvirom, ona gradi energetsku bezbednost kao interes, a ne kao moralnu deklaraciju. U praksi, Indija je država-balans. Dovoljno velika da ima autonomiju, dovoljno pragmatična da koristi prilike, i dovoljno strateška da ne prekida veze ni sa Zapadom ni sa Istokom.
Energetski prostor Indokine, pre svega Vijetnama, Kambodže, Laosa, Tajlanda i Mjanmara danas je jedno od najdinamičnijih energetskih čvorišta u Aziji. Vijetnam se ubrzano razvija, ali se suočava sa deficitima u sušnim periodima i nestabilnom mrežom koja teško podnosi nagle pikove iz solarnih i vetroelektrana. Tajland drži stabilan miks zasnovan na gasu i interkonekcijama, dok Mjanmar poseduje velike rezerve gasa i hidropotencijale, ali politička nestabilnost blokira investicije.
Evropa je decenijama gradila industrijsku konkurentnost na relativno stabilnim, predvidljivim i povoljnim energentima, posebno gasu. Taj model je u velikoj meri slomljen ratom u Ukrajini, sankcijama Rusiji
Posebno mesto zauzima Bangladeš. Izuzetno gusto naseljen, jedna od najmnogoljudnijih država na planeti, energetski gladan i trajno zavisan od uvoza. Domaći gas rapidno opada, pa se zemlja sve više oslanja na uvozni tečni prirodni gas (LNG), što je čini osetljivom na svaku volatilnost globalnog tržišta. Da ublaži rizike, Bangladeš povećava uvoz struje iz susedstva i širi termoelektrane na gas i ugalj, što otvara pitanje dugoročne finansijske održivosti. Ukratko, Indokina i Bangladeš, bez Kine i Indije u jednačini, predstavljaju region eksplozivne potražnje, klimatskih pritisaka, ograničene infrastrukture i visoke spoljne zavisnosti, što stvara energetski sistem koji je trajno pod tenzijom i u trci sa sopstvenim rastom.
Kada se sve navedeno posmatra zajedno, dobija se ključni zaključak. Najveći deo budućeg rasta globalne potrošnje energije vezan je za Aziju. To menja sve, od toga gde će se graditi rafinerije i LNG terminali, do toga kome će proizvođači davati prioritet u krizama.
U evropskom slučaju, priča o energiji nije priča o rastu, već o gubitku. Evropa je decenijama gradila industrijsku konkurentnost na relativno stabilnim, predvidljivim i povoljnim energentima, posebno gasu. Taj model je u velikoj meri slomljen ratom u Ukrajini, sankcijama Rusiji i prekidom energetskih tokova koji su povezivali EU i Rusiju. U trenutku kada su cene energije postale ekstremno nestabilne, evropska industrija je izgubila jednu od svojih ključnih strukturnih prednosti.
Najvažnija činjenica savremenog energetskog poretka je jednostavna, svetsko tržište energije se preselilo u Aziju uz očuvanje još uvek najvećeg tržišta – SAD
Danas je važno reći ono što se često prećutkuje, Evropa nije „najprestižnije tržište“ u smislu energije i industrije, jer prestiž bez rasta i bez konkurentnosti postaje samo skupa reputacija. Energetski posmatrano, Evropa je sve više tržište visokih troškova, regulatorne rigidnosti i političkih ograničenja. To ima direktnu posledicu, deo industrije seli proizvodnju ka regionima jeftinije energije, pre svega u SAD i u Aziju, dok Evropa rizikuje dugoročnu deindustrijalizaciju.
U tom okviru, LNG je postao evropski „spas“, ali spasonosno rešenje koje košta. LNG podrazumeva troškove utečnjavanja, transporta, osiguranja, regasifikacije i infrastrukture, uz dodatni sloj cenovne nestabilnosti na spot tržištu. Evropa je, suštinski, zamenila jednu vrstu zavisnosti drugom. Umesto zavisnosti od jednog velikog kopnenog dobavljača, dobila je zavisnost od globalnog LNG tržišta, geopolitičkih ruta i cenovnih šokova.
Evropski problem, međutim, nije samo energija. To je i demografija. Kontinent stari, radna snaga se smanjuje, a to znači da i industrijska i fiskalna baza slabi. Energija u takvom kontekstu ne deluje kao pogonska snaga razvoja, već kao ograničavajući faktor. Evropa, bez jeftine energije i bez demografskog dinamizma, sve teže može da zadrži poziciju „centra sveta”, čak i ako zadrži kulturni i institucionalni uticaj.
Rečenica „Evropa nije više centar sveta“ zvuči kao politički slogan, ali ona ima hladnu energetsku i demografsku osnovu. Centar sveta je tamo gde je rast, gde je proizvodnja, gde je potrošnja, gde se gradi infrastruktura i gde je populacija u uzlaznoj putanji. Evropa i dalje ima institucije, istorijski kapital i tehnološka jezgra, ali u globalnom zbiru trendova ona više ne diktira ritam.
Kina je najveći uvoznik nafte na planeti i jedna od ključnih tačaka globalne ranjivosti. Njena ekonomija se oslanja na stabilan dotok energenata, ali on zavisi od ruta koje prolaze kroz uska grla svetske trgovine
Energetski, Evropa je u poslednjih nekoliko godina prešla iz relativno stabilnog sistema snabdevanja u sistem skuplje energije i veće nesigurnosti. Demografski, Evropa nema ekspanziju. Industrijski, sve teže održava konkurentnost u svetu gde energija ponovo postaje presudni input. Finansijski, Evropa se našla između američkog strateškog okvira i azijskog tržišnog gravitacionog polja. U takvoj poziciji, Evropa može biti važan akter, ali teško da može biti centar. Čini se da će Rusija (geografski i istorijski svakako deo Evrope) u budućnosti biti pozicionirana kao svetska sila isključivo zbog veličine svoje teritorije i bogatstva koje se tu nalazi, ne zbog industrije koja je oblikovala drugu polovinu dvadesetog veka.
Sankcije Rusiji i prekid energetskih veza sa Evropom nisu samo evropska priča. To je globalna promena pravca. Rusija je, pod pritiskom, ubrzala ono što se i ranije naziralo kao trend, okretanje azijskim tržištima. Nafta koja je ranije išla ka Evropi sada nalazi kupce u Kini i Indiji, gas koji je bio okosnica evropskog modela sada traži nove koridore i ugovore.
Ovaj proces ima nekoliko posledica. Prvo, Rusija je dobila podsticaj da razvija infrastrukturne pravce ka Istoku i da širi političke i finansijske mehanizme koji ne zavise od zapadnog sistema. Drugo, evropska odluka da prekine energetske veze nije rezultovala izolacijom Rusije u meri u kojoj se očekivalo, već restrukturiranjem tokova. Treće, Rusija je postala jedan od motora procesa koji se često naziva dedolarizacija, ne kao ideološka parola, već kao praktična potreba da se smanji ranjivost na sankcije.
Dedolarizacija u energetici nije događaj koji se desi preko noći. To je sporo premeštanje obračuna, ugovora i rezervi ka više valuta i više kanala plaćanja. Međutim, rat u Ukrajini i sankcije su taj proces ubrzali, jer su mnogim državama pokazali da je pristup dolarima, SWIFT-u i zapadnim finansijskim institucijama politički uslovljen. Kada se energija, kao najvažnija roba industrijskog sveta, počne obračunavati u više valuta, to dugoročno menja finansijsku arhitekturu.
Ako je Azija sadašnjost globalne potrošnje, Afrika je budućnost globalne demografije. To nije fraza, već statistička realnost koja već menja investicione tokove. Afrika danas ima višestruko više stanovnika od Evrope, a do sredine veka taj odnos će se dodatno produbiti. Evropu karakteriše stagnacija ili blagi pad stanovništva, Afriku eksponencijalni rast. U energetskoj geopolitici, broj stanovnika nije samo demografski podatak, to je projekcija buduće potrošnje, urbanizacije, industrijske potrebe i tržišta rada.
SAD ne vode otvoreni energetski rat protiv Kine jer bi posledice bile razorne i za same Amerikance. Umesto toga, primenjuju se sankcije, političko pritiskanje čvorišta, kontrola morskih prolaza. Cilj je da Peking energiju plaća skuplje
Afrika je istovremeno prostor resursa i prostor buduće potrošnje. Naftni i gasni kapaciteti, kao i kritični minerali, čine kontinent ključnim za dve paralelne priče, za fosilnu energetiku koja i dalje drži svet, i za energetsku tranziciju koja zahteva metale i minerale. U gasu, Alžir ima dugogodišnji značaj za snabdevanje Evrope, dok Mozambik postaje potencijalno velika LNG priča. U nafti, Nigerija ostaje ključna tačka izvoza i geopolitičkih trvenja.
Ono što se često pogrešno čita jeste ideja da će Afrika automatski postati novi centar sveta. Neće, ali Afrika će biti mesto gde će se odlučivati o resursima, o migracijama, o radnoj snazi i o tržištima. To je dovoljno da bude centralna u geopolitičkom računu. Ko danas gradi infrastrukturu, obrazovne veze, tehnološke parkove i energetske projekte u Africi, kupuje uticaj za narednih 30 do 50 godina.
Tu se vraćamo na temu školstva i nauke, ali bez romantičnih predstava. Evropa i Japan stare, to smanjuje bazen novih inženjera, tehničara i istraživača. Azija proizvodi masovno tehničke kadrove, a Afrika ulazi u fazu u kojoj će obrazovanje postati najvažniji unutrašnji resurs. To je direktno povezano sa energijom. Ko ima kadrove, može da razvija mreže, rafinerije, elektrane, rudnike, transport i digitalne sisteme kontrole.
U savremenom svetu energija se koristi kao oružje pre svega kroz četiri mehanizma. Prvi su sankcije, koje ne moraju da zaustave tokove, ali mogu da povećaju cenu i da uvedu rizik. Drugi je kontrola ruta, jer pomorski prolazi i logistika postaju tačke ucene i nestabilnosti. Treći je infrastruktura, jer uništenje ili prekid energetskih veza ima dugotrajne posledice, često veće od kratkoročnih vojnih pomeranja. Četvrti je finansijski sistem, jer ko kontroliše valute, osiguranje i plaćanja, može indirektno da kontroliše i energiju.
Rat u Ukrajini je pokazao sve ove mehanizme odjednom. Sankcije su preusmerile tokove, rute su postale geopolitika, infrastruktura je postala meta, finansije su postale instrument rata. Istovremeno, taj rat je ubrzao globalnu fragmentaciju. Svet se ne deli više samo na „Zapad i ostatak”, nego na mrežu blokova, saveza i pragmatičnih partnerstava u kojima države biraju ono što im je funkcionalno.
Rusija je, pod pritiskom, ubrzala ono što se i ranije naziralo, okretanje ka azijskim tržištima. Nafta koja je ranije išla ka Evropi sada nalazi kupce u Kini i Indiji, gas koji je bio okosnica evropskog modela sada traži nove koridore i ugovore
Energetska linija fronta je tiha, ali neumoljiva. Na njoj nema jedne odlučujuće bitke, već niz ekonomskih i infrastrukturnih poteza koji godinama kumuliraju posledice. Kina i Indija su postale epicentri potrošnje i rasta. Afrika postaje epicentar demografije i resursa. Evropa ulazi u period relativnog opadanja industrijske moći, Rusija se strateški preorijentisala, a SAD pokušavaju da održe primat kroz kontrolu finansija i ruta, uz indirektno povećavanje cene rivala.
U takvom svetu energija prestaje da bude neutralna roba. Ona postaje instrument političkog pritiska, mera suverenosti i granica razvoja. Najvažnija posledica ove promene je jednostavna. Globalni poredak se više ne određuje samo diplomatijom i vojskom, već time ko ima stabilno snabdevanje, ko ima infrastrukturu i ko može da podnese cenu rizika.
To je nova stvarnost. Ne puca se uvek, ali se odlučuje svakog dana. Energetika je postala linija fronta na kojoj se meri budućnost.
