Za njega kažu da je na putu da dosegne međunarodnu slavu svog sunarodnika Harukija Murakamija. No na pitanje o poređenju s njim ne daje odgovor. Keićiro Hirano verovatno je i sam svestan da su mu romani toliko različiti da ih je teško svrstati i u jedan opus i međusobno porediti, a kamoli još porediti s drugima.
Na pragu šeste decenije života, ovaj japanski pisac u punoj zrelosti ima iza sebe impresivnu bibliografiju, koju čine romani žanrovski i stukturno raznoliki. Dobri proznavaoci njegovog rada već dele njegovo stvaralaštvo na cikluse, a u četvrtom i poslednjem ciklusu romana napisanih poslednjih deset godina nalazi se i Neki čovek, koji je na srpskom jeziku objavljen u izdanju Geopoetike, a u prevodu Divne Glumac i Teodore Vračević (u toku je priprema sledećeg njegovog romana na srpskom jeziku, koji će se pred publikom naći već ove godine). Neki čovek smatra se najuspešnijim Hiranovim delom do sada, koje je imalo ogromnog uspeha na svim jezicima na koje je prevedeno, a reditelj Keijo Išikava pretočio ga je u film, nagrađen brojnim priznanjima, kako u Japanu tako i u ostatku sveta. Iako nije triler, Neki čovek bavi se čudnim slučajem istrage identiteta oca porodice nakon njegove smrti, kada supruga otkriva da njen voljeni muž nije uopšte bio čovek kojim se predstavljao. Konstantna atmosfera neizvesnosti prisutna u ovom romanu, vodi nas kroz lavirinte ljudskih emocija, koje otvaraju ključna identitetska pitanja – da li zapravo znamo ko smo mi i šta predstavljamo u svetu u kome živimo?
„Pitanje identiteta – Ko sam ja? – centralna je tema mojih romana poslednjih godina“, odgovara Keićiro Hirano na pitanje šta ga je inspirisalo da napiše tako originalnu priču. „Identitet grade vrednosti koje postoje od prošlosti do sadašnjosti, i ne možemo dokazati ko smo zapravo samo pozivanjem na naše sadašnje ja. Čak je i fotografija na ličnoj karti snimljena u prošlosti. Informacije poput mesta rođenja, datuma rođenja ili adrese, onakve kakve su zabeležene u zvaničnim dokumentima, u potpunosti se zasnivaju na podacima iz prošlosti. Isto važi i na nivou samosvesti. Ista pitanja pokreću se kada razmišljamo o tome kakva smo osoba. Ono što nosi odlučujuću težinu naših identiteta jeste akumulirani zapis svega o čemu smo razmišljali i onoga kako smo se ponašali od prošlosti do sadašnjosti. Ako je nečija prošlost poželjnа, svako se može osećati prijatno sa tom osobom kod koje je „sidro“ čvrsto usidreno. Ali, ukoliko je prošlost nepodnošljiva, život postaje izuzetno težak. U stvarnosti, međutim, prošlost je daleko manje stabilna nego što mi možemo da pretpostavimo. Upravo iz tog razloga uvek težimo da to zabeležimo u zvaničnim dokumentima, i učinimo je stabilnom. Na primer, istorijski revizionisti neprestano pokušavaju da preprave prošlost na način koji služi samo njihovim nacionalnim interesima. To je, naravno, negativna manifestacija ovog fenomena. Pa ipak, na ličnom nivou, kada pojedinci pokušavaju da prevaziđu traumatična iskustva, to može biti neophodan proces kako bi bilo promenjeno njihovo razumevanje prošlosti – kroz nove načine razmišljanja ili pojavu novih informacija. U takvim slučajevima, sama prošlost se, na jedan smislen način, transformiše. Međutim, ono što sam ja želeo da istražujem tokom rada na romanu, dakle, bile su one osobe koje se, opterećene prošlošću i nesposobne da u potpunosti uživaju u svojim životima, očajnički bore da se oslobode identiteta, isuviše čvrsto vezanog za takvu prošlost.“
Da li ste znali neku sličnu priču u stvarnosti?
Pre nego što sam počeo da pišem, nisam uspevao da nađem nijedan slučaj iz stvarnog života koji bi mi poslužio kao direktan model za priču. Međutim, nakon što je roman objavljen, naišao sam na novinski članak koji opisuje incident u kojem je čovek, koji je godinama živeo sa ženom koju je upoznao u baru, istražio njenu prošlost nakon njene smrti i otkrio da je sve u vezi s njom bilo izmišljotina.
Volim stranu književnost od detinjstva, jer me je uvek oslobađala ograničavajućeg stanja „ovde i sada“. Tolstoj je jedan od pisaca kojima se najviše divim
Živimo u nestabilnom vremenu. Da li verujete da su priče o identitetu važne da ne zaboravimo ko smo, naročito sada kada se granice na karti zemlje konstantno menjaju?
Da. Protivim se ideji fiksiranja identiteta kao jedinstvene suštine i vezivanja za pojam pojedinca kao nedeljivog subjekta. Kada se osoba svede na bilo koji atribut – rasu, pol, religiju ili slično – postaje previše lako podsticati podele i sukobe. Ono što je pre svega važno, jeste svest o mnoštvu identiteta. Uspostavljanje višeg, sveobuhvatnog skupa vrednosti kako bi bila prevaziđena društvena fragmentacija, izuzetno je težak zadatak. Verujem da je umesto toga važnije dalje podeliti i pluralizovati identitet svake osobe, i time tražiti tačke dodira – kanale za dijalog – između onih koji su suprotstavljeni jedni drugima. Ove tačke povezivanja mogu biti bilo šta: deljenje istog muzičkog ukusa ili muškarci srednjih godina koji odgajaju decu. Konkretan sadržaj nije važan. Vrsta idealnog društva kakvog zamišljam jeste ona koja traži puteve izvan podela kroz mrežu takvih malih, preklapajućih tačaka povezivanja. A da bismo ovo razumeli, potrebne su nam priče.
Osim priče o identitetu, vaš roman je o sećanju, a ta dva narativa su u jakoj vezi. Šta je uloga sećanja u svetu u kome haraju ratovi i tehnologija koja ne prestaje da narasta? Da li mislite da će tehnologija potisnuti sećanje na emocije?
Izgubio sam oca kada sam imao svega godinu dana, tako da ga se uopšte ne sećam. Međutim, ono što me vezuje za njegovo postojanje jesu priče moje majke i sestre, koje su u mom sećanju poput medija, fotografija i kaseta. Iz tog razloga, dugo sam već duboko zainteresovan za odnos između sećanja i tehnološki posredovanih zapisa. Kako je tehnologija napredovala, društvo je sve više počelo da preispituje pouzdanost ljudskog pamćenja i da polaže veće poverenje u medijske zapise. To je očigledno, na primer, u krivičnim istragama, gde se snimci nadzornih kamera često smatraju pouzdanijim dokazom od svedočenja očevidaca. I u emotivnom smislu, pozitivno gledam na medije zasnovane na zapisima, poput fotografija, posebno u meri u kojoj su mi one prenele postojanje mog oca. Na kraju krajeva, jezik kojim pišem svoje romane sam po sebi je medijum. To nam govori da svakako postoje stvari koje mediji ne mogu adekvatno da zabeleže. Ljudski emocionalni život, rekao bih, odvija se u komplementarnom odnosu između pamćenja i zapisa. Međutim, nedavno je pojava dipfejkova vođenih veštačkom inteligencijom počela značajno da potkopava kredibilitet samih medijskih zapisa. Osećam da smo sada u trenutku kada se sami kapaciteti ljudskog pamćenja stavljaju na probu.
Nedavno je pojava dipfejkova vođenih veštačkom inteligencijom počela značajno da potkopava kredibilitet medijskih zapisa. Osećam da smo sada u trenutku kada se sami kapaciteti ljudskog pamćenja stavljaju na probu
Veoma ste kritični prema birokratiji u vašem romanu. Da li sam u pravu? Da li mislite da birokratija stvara mnogo više problema savremenom čoveku, od prirodnih katastrofa recimo? Gde je njena suština?
Suština svake političke moći leži u birokratiji. Iz tog razloga, demokratija zahteva vladu u kojoj birokratske institucije funkcionišu na ispravan i odgovoran način, a bez birokratije se nikakav oblik politike uopšte ne može ostvariti. Ne odbacujem birokratiju kao takvu; naprotiv, ostajem dosledno kritičan prema njenoj korupciji i njenoj zloupotrebi od strane svih onih koji su na vlasti.
Kad već govorimo o onima na vlasti, vi detaljno opisujete prirodu konflikta između Japana i Koreje kroz glavnog junaka, koji je istovremeno i jedno i drugo. Može li se sukob između dve nacije prevazići?
Ovo je postkolonijalno pitanje i verujem da odgovornost za suočavanje s ovom zajedničkom istorijom uvek leži na strani Japana. Kada Japanci razgovaraju o ovom pitanju, postoji tendencija da se od samog početka zauzmu pozicija nacionalista, jer uvek govore kao predstavnici državnih interesa. Umesto toga, mislim da bi diskusija trebalo da počne s drugog mesta: iz perspektive jednog ljudskog bića, dok pokušava da zamisli i saoseća s okolnostima korejskog naroda koji je pretrpeo tolike gubitke. Kulturna razmena između Japana i Koreje je, u nekim aspektima, pomogla u negovanju ove vrste razumevanja i zbog toga i dalje gajim mnogo nade.
Mislim da su likovi iz romana, kao i priča, vrlo dobro adaptirani za film. Da li ste zadovoljni filmom rađenim po vašem romanu?
Da, dosad su tri moja romana adaptirana u filmove, a dva u televizijske drame. Međutim, Neki čovek je, po mom mišljenju, najuspešniji primer prenošenja mog dela na ekran.
Da li vam je teško da date roman da se adaptira u film? Da li imate sumnje da će vaša priča izgledati jednako dobro na filmu kao što je i u romanu? Ipak je u pitanju drugi medij?
Za početak, verujem da roman u svojoj punoj dužini jednostavno sadrži previše informacija da bi se mogao sažeti u dvosatni film. Idealno bi bilo kada bi svako usvojio pristup koji je imao Akira Kurosava, kada je adaptirao kratke priče Rjunosukea Akutagave u film Rašomon. Učinio je to tako što je počeo od kratke forme i onda dozvolio rediteljskoj mašti da se oslobodi i proširi je u narativ koji je vremenski smešten u otprilike dva sata. Ako se previše pridržavate originalnog romana, rezultat često postane tek malo više od sažetka. I iz tog razloga, neophodan je određeni stepen strukturalne transformacije kako bi se romaneskno delo preoblikovalo u oblik pogodan za film. Ako je to neprihvatljivo, onda dozvola za filmsku adaptaciju uopšte ne bi trebalo da se odobri. Držim se pravila da je film rediteljsko delo i trudim se da se ne mešam previše. Ponekad me pitaju za moje mišljenje o scenariju, ali osim što pažljivo razgovaram s rediteljem o celokupnoj režiji na samom početku, ne mešam se dalje. Naravno, drago mi je kada filmska adaptacija navede više ljudi da pročitaju originalni roman. Istovremeno, kada nisam zadovoljan gotovim filmom, ne mogu a da ne osetim izvesan teret, jer se onda adaptacija i original tretiraju kao da su isto delo.
Prošlost je daleko manje stabilna nego što mi možemo da pretpostavimo. Na primer, istorijski revizionisti neprestano pokušavaju da preprave prošlost na način koji služi samo njihovim nacionalnim interesima
Da li očekujete još neki roman da bude adaptiran za film? Koji biste svoj roman lično voleli da vidite na velikom platnu?
Mislim da bi se moj debitantski roman Pomračenje kao i moj drugi roman Priča o prvom mesecu dobro pokazali kao filmske adaptacije. Nasuprot tome, Pogrebni obredi, u kome su protagonisti stvarni umetnici poput Šopena i Delakroa, Kekai, koji istražuje pitanja identiteta kroz slučaj ubistva i Zora, čije su teme misija s posadom na Mars i predsednički izbori u SAD, relativno su obimna dela. Iz tog razloga bih više voleo da ih vidim adaptirane ne kao dugometražne filmove, već kao televizijske serije.
Kako izgleda vaš proces pisanja? Kako osmišljavate priču? I koliko dugo se borite sa praznom stranicom ispred sebe, pre nego što se upustite u pisanje?
Ideje same po sebi nastaju sasvim prirodno u toku svakodnevnog života. Pustim ih da se neko vreme kotrljaju po mojoj glavi. One koje imaju potencijal da postanu romani postepeno počinju same da se šire, dok one slabije jednostavno blede. Na kraju, kada sam u stanju da jasno zamislim kulminaciju, stičem samopouzdanje da mogu da napišem roman. Uvek imam više ideja nego što mogu da napišem, tako da je sposobnost da izaberem neku od njih ključna. Zbog toga se nikada nisam osećao uznemireno zbog nedostatka ideja, niti zbog nemogućnosti da pišem.
Da li slušate muziku tokom pisanja? Ne znam zašto, ali osetio sam neki muzički ritam dok sam čitao roman.
Veoma volim muziku, tako da mi je drago da to kažete. Međutim, uopšte ne slušam muziku dok pišem. To je zato što pažljivo osluškujem zvukove koji postoje u samoj sceni. U sceni smeštenoj pored mora, na primer, pokušavam da čujem zvuk talasa; u sceni restorana, fokusiram se na razgovore za obližnjim stolovima ili na zvuk viljušaka i noževa dok dodiruju tanjire. Ali pored toga, uvek slušam muziku tokom pauza od pisanja. Muzika, kao i roman, umetnost je zasnovana na vremenu i u tom smislu ima dubok uticaj na moj rad.
Suština svake političke moći leži u birokratiji. Ne odbacujem birokratiju kao takvu; naprotiv, ostajem dosledno kritičan prema njenoj korupciji i njenoj zloupotrebi od strane svih onih koji su na vlasti
Vaš dijalog s Tolstojem u romanu Neki čovek vrlo je emotivan. Kako ste do toga došli? Zbog čega Tolstoj?
Volim stranu književnost od detinjstva, jer me je uvek oslobađala ograničavajućeg stanja „ovde i sada“. Tolstoj je jedan od pisaca kojima se najviše divim. Što se tiče citata u ovom delu, jedina namera bila je da se suptilno dočara složenost bračnog odnosa protagoniste Kido kroz Anu Karenjinu, a druga da se omogući da se utisak koji je ostavio ubedljiv lik Levina odrazi u Kidovoj iskrenosti karaktera. Međutim, što je još važnije, duboko me je impresionirala Tolstojeva tehnika razlikovanja mnogostrukosti ličnosti lika. Kada prikazuje Anu, on je predstavlja s izvanrednom finesom kao različitu osobu u zavisnosti od konteksta: Ana s mužem Karenjinom, Ana s ljubavnikom Vronskim, Ana s bratom, Ana s decom, Ana u Sankt Peterburgu, Ana u Italiji i tako dalje. To nije tek ista Ana ponovljena u različitim situacijama. Upravo te razlike daju joj potpuno trodimenzionalno prisustvo. U romanima često postoji ta tendencija da se likovi pojednostave tako što se svakom od njih dodeli fiksna ličnost. Nasuprot tome, fokusiram se na prikazivanje ličnosti kroz promenljivu dinamiku unutar međuljudskih odnosa, jer ljudska bića zapravo takva i jesu.
Ko su pisci kojima se divite?
Među japanskim piscima, na mene su duboko uticali Jukio Mišima, Džuničiro Tanizaki, Ogai Mori, Kjoka Izumi, Kobo Abe i Hajaši Kjoko. Van Japana, na mene su uticali Bodler, Dostojevski, Flober, Borhes, Mirča Elijade i Mišel Uelbek. Od vaših pisaca, Rani jadi Danila Kiša, koje sam pročitao u japanskom prevodu, jedno je od dela koje je na mene ostavilo posebno snažan utisak.
