Odlukom da ne ode na Samit EU – Zapadni Balkan, predsednik Srbije Aleksandar Vučić rizikuje da izgubi mesto za važnim pregovaračkim stolom, smatra pravnik i potpredsednik Evropskog pokreta u Srbiji Vladimir Međak, i dodaje da njegovi sve malobrojniji saveznici u Uniji ostaju bez argumenata kojima mogu da ga brane. Može li Vučićeva odluka – kratkovida ili promišljena, svejedno je – da košta ne samo njega, nego i državu?
„Predsednik ES Antonio Košta je u saopštenju za medije nakon Samita posvetio pažnju svakoj učesnici, a o Srbiji nije bilo ni reči. Isti taj Košta je u martu boravio u Beogradu, uspevši da uopšte ne pomene masovne proteste. Kao da je i dalje oktobar 2024, kada je i predsednica EK Ursula fon der Lajen pohvalila Vučića što je sproveo obećanu borbu protiv korupcije. Njen motiv bio je jasan – morala je da opravda neutemeljeni skok ocene s 2 na 2,5 u poglavljima 23 i 24 (Pravosuđe i osnovna prava, odnosno Pravda, sloboda i bezbednost). Par nedelja kasnije, nadstrešnica je pala, a mi danas imamo političke zatvorenike, ljude u egzilu i stalno kršenje procedura, čega nije bilo od Miloševića“, kaže Međak za Radar.
Vučić je neodlazak pravdao ljutnjom što EU ne želi da otvori Klaster 3, iako Srbija godinama ispunjava uslove, jer joj „uvek nešto iskrsne“. Ministar za evropske integracije Nemanja Starović naznačio je da je njegov neodlazak pokazatelj da Srbija poštuje evropske vrednosti…
Tom logikom je neumerenost u jelu i piću pokazatelj iskrene želje da se smrša. Srbija je na evropskom putu kao što je pokvareni kamion na putu, ali bez rezervnih delova, goriva i vozača, taj kamion nikada neće stići na cilj, ali on jeste na tom putu. A to što naše rukovodstvo tvrdi o Klasteru 3 je jedna velika laž. Da se razumemo, svaka odluka u pregovorima je politička. To važi za činjenicu da je Srbija pregovore uopšte pokrenula, ili da je otvorila 22 poglavlja, ili da je u decembru 2021. otvorila Klaster 4, iako za to nije bila spremna. Pozicije koje smo tada podneli u poglavljima 15 (Energetika) i 27 (Životna sredina) u međuvremenu su obesmišljene, jer smo bez javne rasprave odlučili da gradimo nuklearne elektrane. Brisel je taj klaster otvorio da bi stimulisao Beograd na neke nepopularne poteze, pre svega prema Rusiji. Četiri godine kasnije, Srbija joj i dalje nije uvela sankcije, i imala je najviše predstavnike na paradama u Moskvi i Pekingu. Ako 2021. nije smetala politička motivisanost odluka Brisela, licemerno je da smeta sad. Ako naše pozicije nisu realne i promišljene, ne možemo ni da ubedimo EU da treba da otvorimo Klaster 3. Posebna je ironija sudbine što on obuhvata Poglavlje 10 (Digitalna transformacija i mediji) koje je u nadležnosti Ministarstva informisanja, a ministar Bratina je svojevremeno palio zastavu EU. To se u Briselu zna.
Ko se u EU protivi evrointegracijama Srbije?
Osam država je bilo protiv. Na primer, baltičke države, o kojima se priča kao o mogućim Putinovim metama u narednim godinama, blokirale su otvaranje Poglavlja 31 (Spoljna politika) još 2014, kada je Rusija anektirala Krim i ušla u Donbas. Dok oni čekaju promenu geopolitičkih prioriteta Srbije, Srbija čeka da one popuste. Protive se još Nemačka i neke države sa severa EU. Nekome smeta odnos s Rusijom, nekome nepostojanje vladavine prava, nekome incident u Banjskoj, a nekom više stvari. Nekoliko dana pred odluku o otvaranju Klastera 3, Švedska je obustavila pomoć Srbiji, a kao bilateralni donator je ovde prisutna još od pre pada Miloševića. Sve više verujem da je Vučićeva odluka bila s predumišljajem. Naprosto, nije ni mogao da očekuje pozitivan odgovor iz Brisela.
Posebna je ironija sudbine što Klaster 3 obuhvata Poglavlje 10 (Digitalna transformacija i mediji) koje je u nadležnosti Ministarstva informisanja, a ministar Bratina je svojevremeno palio zastavu EU. To se u Briselu zna
Beograd je EU nezvanično stavio ad akta, a u međuvremenu je neuspešno pokušao da se približi SAD. Šta mu preostaje?
Peking, ali to nije realan oslonac. Situacija oko NIS-a je paradigmatična. Zahvaljujući našim lošim odlukama, osećamo svaki trzaj direktnog sukoba SAD i Rusije. Šta god da uradimo, nekoga ćemo naljutiti, a mi uspevamo da naljutimo obe velesile, i EU pride. Donald Tramp je pre nekoliko dana potpisao Zakon o ovlašćenju za nacionalnu odbranu, a u njemu kao strateški prioritet stoji uklanjanje ruskog uticaja na Balkanu. Na koga to može da se odnosi?
Visoke američke carine Srbiji i sankcije na uvoz guma proizvedenih u zrenjaninskom Linglongu pokazuju da postajemo žrtve i američko-kineskog trgovinskog rata. Da se evrointegracijama pristupalo vrednosno, a ne čisto transakciono, da li bi se Srbija našla u trenutnoj poziciji?
To nije moglo da se desi, jer bi ova vlast morala da promeni svoje opredeljenje, ili da se promeni vlast. Miloš Vučević je tokom posete kineske delegacije kao premijer izjavio da Srbija deli vrednosti s Komunističkom partijom Kine. Samo ta izjava dovoljna je da se poništi Zahtev za prijem u EU koji se zasniva na članu 49 Ugovora o EU, gde piše da svaka evropska država koja deli vrednosti EU definisane članom 2 Ugovora može da aplicira za članstvo. Reč je o demokratiji, pluralizmu, slobodi okupljanja, slobodi govora, vladavini prava… koji nisu u temeljima KPK. E sad, druga je stvar što u Briselu znaju da sva moć leži na Andrićevom vencu, a ne u Nemanjinoj, zbog čega su tolerisali slične izjave. A bilo ih je. Javni diskurs koji SNS plasira već 13 godina podrazumeva da se demokratija nama nameće sa Zapada i da je u sukobu s „tradicionalnim srpskim vrednostima“. Ako pogledate istoriju moderne srpske državnosti, nastojanje naroda je da demokratije i slobode ima što više, a da knjaz i kralj imaju što manje neposredne moći. Prisutni su bili i egalitaristički narativi o socijalnoj pravdi. Išlo se ka ukidanju dečjeg rada, ograničenju radnog vremena i uvođenju penzija… Pa, i Ante Marković je 1989. rekao da je za SFRJ jedini put onaj što vodi u Evropu. To je bilo pitanje interesa, ali i vrednosti. Današnja Srbija suprotna je Ustavu, ne iz 2006, nego iz 1835. godine.
Svaka odluka u pregovorima je politička, pa i otvaranje Klastera 4 u decembru 2021, iako Srbija za to nije bila spremna. Brisel je time hteo da stimuliše Beograd na neke nepopularne poteze, pre svega prema Rusiji. Ako tada nije smetala politička motivisanost odluka EU, licemerno je da smeta sad
Ruku na srce, režim će često reći da je Srbija slobodarska država, jednaka za sve koji je poštuju.
Režim je prvi ne poštuje. Sretenjski ustav jasno kaže: „Kako rob stupi na srpsku zemlju, onog časa postaje slobodnim, ili ga ko doveo u Srbiju, ili sam u nju pobegao.“ Srbija je pre skoro dva veka bila slobodna zona. Dešavalo se da ljudi za to ne znaju i da brodovima pristanu u Beograd, da njihovi robovi izađu na područje luke, a da okupljeni građani brže-bolje pozovu policiju kako bi ih na licu mesta oslobodila. Šta imamo sad? Imamo sankcije SAD na uvoz guma iz Linglonga zbog užasnih kršenja radnih prava, a po pitanju kojih je država tvrdila da je nenadležna. Još je organizacije i medije koji su o tome pisali napadala da rade protiv državnih interesa.
Mnogobrojni su bili i ustupci stranim silama, od kupovine francuskih rafala, obećanja litijuma Nemcima, prodaje naoružanja Izraelu i Ukrajini, davanja parcele na kojoj je Generalštab Amerikancima, odnosno savskog amfiteatra Arapima, obezbeđivanja platforme za ruski uticaj ili prostora za poslovanje kineskih preduzeća… i to je godinama funkcionisalo. Da li će i dalje?
Lako je plaćati tuđim interesima, a naša vlast svoje interese brani parčanjem i davanjem državnih. Kada je to počelo da se kosi sa stavovima birača, ukinula je poštene izbore, jer je znala da bi na njima izgubila. Poštena vlast ne bi ni došla u situaciju da se, recimo, obaveže na projekat „Jadar“, jer bi bila svesna da će morati da iseli ljude iz njihovih kuća, protiv njihove volje, zbog interesa privatnog investitora, koji je nezakonito proglasila javnim interesom. Sada ostaje bez interesenata. Gotovo cela prethodna decenija je u EU prošla bez želje za širenjem, a ekonomski rast bio je veliki. Kamate su bile ravne nuli, izvora energenata u izobilju, pa nije bilo ni ozbiljnijih pritiska na vlasti kada je o demokratiji reč. Nama su se mahom bavili Vučićevi prijatelji iz Evropske narodne partije (EPP), a on je mogao da uvede autokratiju, pošto je podršku otkupljivao ustupcima velikim silama. Problem s takvim pristupom je što se velike sile pre ili kasnije posvađaju. Mala zemlja poput Srbije tada može samo da bira kome će se prikloniti. Sada je 2025, male zemlje u Evropi zaštićene su članstvom u EU i NATO, a mi smo na vetrometini i može da nas šamara ko kako hoće.
Iako predstavnici vlasti tvrde da nas drugi podrivaju baš zbog naše suverenosti?
Da se razumemo, Srbija nikad u prekomponovanju svetskih odnosa nije birala kojim će putem. Bukureštanskim mirom iz 1812, Turcima je pripala Srbija, a Rusiji Moldavija. Na Berlinskom kongresu 1878, odlučeno je da Pirot, Leskovac, Vranje i Niš pripadnu Srbiji, a ne Bugarskoj, kako je htela Moskva. Versajski mir 1919. godine naša delegacija provela je izvan sale u kojoj se odlučivalo. Čerčil, Ruzvelt i Staljin su u Teheranu 1943, pa u Jalti 1945. godine, odlučili gde će biti granice blokova. SFRJ je završila istočno, ali s ulogom tampon-zone. Sada izlazimo iz sveta regulisanog pravilima i stupamo u period interesnih sfera, što naročito forsiraju SAD. Razgraničenje je na liniji fronta u Ukrajini. Ostaćemo fizički zapadno od nje, ali politički krajnje nedefinisano, kao da je i dalje 2021. godina.
Nama su se mahom bavili Vučićevi prijatelji iz Evropske narodne partije (EPP), a on je mogao da uvede autokratiju, pošto je podršku otkupljivao ustupcima velikim silama. Problem s takvim pristupom je što se velike sile pre ili kasnije posvađaju
Kako komentarišete raniji Vučićev predlog da EU odjednom primi sve zemlje Zapadnog Balkana?
Ni on nije verovao u njegovu sprovodivost, nego je hteo da se pokaže kao altruista koji ne brine samo o svojoj državi, nego o celom regionu. Da je to rekao 2018, kada smo zvanično bili predvodnici evrointegracija, možda bi mu neko i poverovao. Fon der Lajen i Košta njegove reči čak nisu ni komentarisali. Zapadni Balkan je oduvek karakterističan po ogromnim razlikama u napretku. Trenutno prednjače Crna Gora i Albanija, dodaje im se Moldavija, a na poslednjem mestu je Kosovo. Ukrajina će zbog rata biti poseban slučaj. Postoji nepisano pravilo da onaj koji najviše zagovara kolektivni prijem Balkana po pravilu prijem najmanje želi, jer bi tada najsporiji kandidat kočio brže, na dnevnom redu bi bilo više pitanja, što bi stvorilo veći otpor unutar same Unije, a mogućnost veta svih bi porasla… Zato se i insistira na prijemu na osnovu zasluga. A Srbija nije na listi zemalja čije je članstvo u dogledno vreme moguće. Konteksta radi, kada je 2018. tadašnji predsednik EK Žan Klod Junker rekao da Srbija i Crna Gora mogu da budu spremne za članstvo do 2025, nije pričao u prazno, jer je Podgorica na putu da završi pregovore. Mi smo za sedam godina mogli da ih završimo dvaput, a napravili smo nekoliko koraka unazad. Više nemamo slobodne izbore, godine 2013. smo bili 72. na lestvici korupcije, a sada smo na 105. mestu, tek 2021. smo počeli da gradimo gasovod ka Bugarskoj, a sada ga gradimo ka Severnoj Makedoniji i Rumuniji, i to parama EU, iako se preporuke o energetskoj diversifikaciji spominju od 2010. Sami smo sebe energetski ugrozili. Niti smo proširili kapacitete u Banatskom Dvoru, niti smo izgradili novo skladište. Pre dve godine potpisali smo Sporazum o slobodnoj trgovini s Kinom, iako nemamo šta da joj izvezemo i iako je celokupna naša privreda podešena u odnosu na privredni prostor Evrope. Želja za članstvom u EU ovde od 2012. nije ni postojala.
Iako je Fon der Lajen u oktobru pozdravila „unapređenje biračkog spiska“ i situacije oko Saveta REM-a – do čega nije došlo – njen ton bio je osetno hladniji no ranije. Koliko Evropa jedno govori, a drugo radi, kada je reč o Srbiji?
Ranije se dešavalo da izveštaji EK sadrže kritike, ali da izostanu akcije EU. Ali, kako kaže latinska poslovica, verba volant, scripta manent – reč leti, zapisano ostaje. Zvaničnici se menjaju, ali novi kao polaznu tačku uzimaju prethodno usvojeni dokument. To se sada dešava. EPP se povlači s „dosijea Srbija“ i mislim da bes zbog imenovanja Tonina Picule za izvestioca EP za Srbiju nije bio zbog toga što je Hrvat, nego zbog toga što pripada grupi socijaldemokrata i što na njega neće moći da se utiče u Briselu i Strazburu. Slično je prošla i Marta Kos, liberalka iz Slovenije. A najveći problem za vlasti u Srbiji je činjenica da oni poznaju ovdašnji kontekst i srpski jezik. Setite se kada je Bratislav Gašić optužio Nemačku da skriva ubicu Olivera Ivanovića, što je, očekivano, izazvalo bes koji se sanirao tvrdnjama da izjava nije verodostojno preneta. Slični incidenti više neće biti mogući. Ovogodišnji izveštaj EK je najoštriji otkako smo 2004. počeli da ih dobijamo. Delom zbog novog sastava EK, delom zato što tektonske promene u Srbiji nastale studentskim i građanskim protestima ne mogu da se zanemare. Proevropska opozicija je veoma ozbiljno nastupala u EP, civilno društvo u Srbiji aktivnije je no ikada dosad, protok informacija ka institucijama EU je neposredan, zbog čega i oni što zagovaraju članstvo Srbije u EU imaju više argumenata. Ili, kako je rekla Kos, zahtevi studenata su isti kao zahtevi EU, i to redom: Poglavlje 5 (Javne nabavke), poglavlja 23 i 24 i Poglavlje 32 (Finansijski nadzor). Ta četiri poglavlja su deo Klastera 1 „Osnove“, zbog kojih se, uostalom, građani Srbije i sele masovno za EU, a ne za Kinu ili Rusiju. I EU uviđa da SNS ne želi Srbiju u Uniji. A proširenje se dešava sad i pitanje je hoće li opet.
Kada je 2018. tadašnji predsednik EK Žan Klod Junker rekao da Srbija i Crna Gora mogu da budu spremne za članstvo do 2025, nije pričao u prazno, jer je Podgorica na putu da završi pregovore. Mi smo za sedam godina mogli da ih završimo dvaput, a napravili smo nekoliko koraka unazad
Da li je sudbina SNS u EPP zaista neizvesna koliko se govorilo?
Sumnjam, ali, ako narodnjaci i izbace naprednjake, Vučić će ih učlaniti u grupu Patriots for Europe (PfE) gde je Orban, ali koja, doduše, nema predstavnike u institucijama. A institucije su u Evropi važne. Prema Planu rasta za Zapadni Balkan, Srbiji sleduje 1,6 milijardi evra, a mi te pare još nismo videli. Ali, dobro, i Crna Gora je bila pod blokadom, pa je ona sklonjena nakon promene vlasti Mila Đukanovića.
Situacija oko NIS-a je paradigmatična. Zahvaljujući našim lošim odlukama, osećamo svaki trzaj direktnog sukoba SAD i Rusije. Šta god da uradimo, nekoga ćemo naljutiti, a mi uspevamo da naljutimo obe velesile, i EU pride
Ne bi ni Vučić mogao da zaobiđe Samit da nije znao da u Srbiji postoji skepsa spram EU, čak i među njegovim protivnicima. Da li protievropsko raspoloženje u narodu predstavlja geopolitički problem za buduće vlasti?
Mislim da ono postoji kod njegovih birača, a da je neodređenima ili evroskeptičnima svejedno je li otišao ili ne. Evroskepsa je posledica nekoliko faktora, ali ubedljivo glavni je sada već decenijska naprednjačka anti-EU propaganda. Čak i oni koji su protiv Vučića nehotice reprodukuju njegove argumente kada je o EU reč. Postavio bih pitanje čitaocima – ako neko laže oko bitnih stvari i u stanju je da kaže da nadstrešnica nije bila rekonstruisana, ali i da je bila obuhvaćena radovima, koliko li tek laže oko manje vidljivih pitanja? Moguće je ne gledati nacionalne televizije i ne čitati tabloide, a usvajati njihove teze.Evo pokazne vežbe. Juče sam preko društvenih mreža dobio citat iz filma Kosa Miloša Formana koji kaže da je „demokratija kada beli čovek šalje crnog čoveka u rat protiv žutog čoveka kako bi branio zemlju koju je ukrao od crvenog čoveka“. Problem je u tome što to nije rečeno za demokratiju, nego za rat u Vijetnamu čime se značenje menja 100 odsto. To je izrekao Muhamed Ali, kada je obrazlagao odluku da se ne odazove mobilizaciji za rat u Vijetnamu. Mnogi će danas podeliti taj citat, ne pogledavši Kosu, za koju su možda čuli, kao i za Miloša Formana, koji je zbog sovjetske invazije na Čehoslovačku 1968. otišao u SAD upravo da bi živeo u demokratiji i da bi mogao slobodno da snima filmove. I građani će takvu laž da vide jedan dan, drugi dan da čuju nešto slično, treći takođe, malo da se nasmeju i onda trinaest godina kasnije imate narativ o demokratiji koji je suštinski netačan.
Kako se menjao odnos Srbije spram EU?
Pravni fakultet sam upisao 1995, a profesori su govorili kako je EU pred raspadom. Prvi naučni tekst o Evropskoj ekonomskoj zajednici u SFRJ napisan je 1966, s temom hoće li ona preživeti deceniju, doduše u kontekstu tadašnje realne „krize prazne stolice“ u EEZ. Kada se govorilo o širenju EU na centralnoevropske zemlje, u Srbiji se pričalo da se to nikad neće desiti, jer u Briselu mrze Slovene. Kada su na red došli Rumunija i Bugarska, pričalo se da ih neće jer su pravoslavci. Sad je aktuelno da neće Srbiju, iako smo Sloveni pravoslavci, samo zato što smo Srbi, a Crna Gora, gde Srbi sede u Vladi, na pragu je članstva. Podsetio bih na jedan snimak koji je moguće naći na Jutjubu gde Kiro Gligorov govori kako je 1991. izgledao sastanak sa Žakom Delorom, predsednikom EK i arhitektom EU. EU je nudila SFRJ Sporazum o pridruživanju, ubrzane integracije, otvaranje tržišta EU, pet milijardi dolara – spoljni dug SFRJ iznosio je dvadeset – i članstvo u istoj grupi sa Švedskom, Finskom i Austrijom. Slovenci su izašli s geslom „Evropa, zdaj“ (Evropa, sad), po cenu istupanja iz SFRJ. Tuđman je odbio, jer je prema sopstvenom priznanju znao da Hrvatska u tom slučaju nikad neće biti nezavisna. Milošević se okrenuo ka Moskvi, u trenucima kada se sve na Istoku raspadalo. Da je zaista hteo da očuva SFRJ, kopao bi i rukama i nogama da SFRJ uđe u EEZ. Umesto toga imali smo ratove, sankcije, raseljene, osiromašenje, političke atentate, a danas smo na sličnoj raskrsnici. Mi smo sve druge i treće puteve već probali, i nesvrstane, i sedenje na četiri stolice, samo nismo onaj koji nam je najbliži i najlogičniji. I bojim se da ćemo, ne bude li promena, 2050. pričati istu stvar, samo što će većina mladih u međuvremenu napustiti Srbiju i uglavnom otići u EU. Jer, koga interesuje šta je alternativa Uniji, neka pogleda oko sebe, živimo je.
