Tačno je da su se godinama tužilačke fascikle u ovoj zemlji punile dokazima o ozbiljnoj korupciji i kriminalu i samo skupljale prašinu. Jer, od kada je Aleksandar Vučić postao zamena za sve institucije, stvorena je klima da se ovde korupcija podrazumeva, a da kriminalu, koliki god da je, može da se progleda kroz prste ako se odvija u interesnoj zoni moćnih. Došli smo dotle da uopšte nije preterivanje kad se kaže da bi malo ko iz vlasti bio na slobodi kad bi ova zemlja preko noći postala slobodna, demokratska i pravna država.
Tužilaštvo je za vlast bilo nesporno samo dok je tihovalo u zavetrini političke garniture koja se uzdizala pretvarajući zemlju u jednu od najkorumpiranijih država u Evropi. Ali kad su dva delikatna predmeta, nadstrešnica i Generalštab, koja vodi Tužilaštvo za organizovani kriminal, pod lupu pravde stavila i ministre, nastao je pravi politički zemljotres. Dok iz sveta stižu primeri hapšenja visokih čelnika, diplomata i bivših predsednika, privođenje ministara i funkcionera za ovu vlast je potpuno nezamislivo i neprihvatljivo. Oni veruju da su izvan zakona i pravnog sistema, zaštićeni od svake vrste odgovornosti. Susret sa mogućnošću da budu deo istrage podiže sve njihove kapacitete za odbranu. Pa ako uobičajenim sredstvima pritisaka i disciplinovanja ne uspeju da zaustave TOK u nameri da sprovede istragu do kraja, oni će ga rasformirati. Tako se to u Srbiji radi.
Lampica za uzbunu upaljena je još u avgustu kad su zbog slučaja Generalštab pred tužioca trebalo da izađu ministri Siniša Mali i Nikola Selaković, a možda i još poneko. Zar nedodirljivi da budu pod istragom? Aleksandar Vučić je u to vreme siktao da su tužioci banda, kriminalci i strani plaćenici koji žele, u stvari, njega da uhapse, a tabloidni mediji su se bukvalno iživljavali nad tužiocem Mladenom Nenadićem. Ređale su se opstrukcije. Direktor policije je povukao saglasnost za 17 članova Udarne grupe koji je trebalo da istražuju tokove novca u slučaju pada nadstrešnice. Kad i to nije dalo rezultat, odlučili su da stvar reše radikalno, da TOK stave pod sigurni šinjel glavnog tužioca Višeg javnog tužilaštva u Beogradu Nenada Stefanovića. I onda: nema tela, nema dela.
Ako uobičajenim sredstvima pritisaka i disciplinovanja ne uspeju da zaustave Tužilaštvo za organizovani kriminal u nameri da sprovede istrage do kraja, vlast će ga diskreditovati ili rasformirati. Tako se to u Srbiji radi
Operacija je počela prilično providno. Kada je Uglješa Mrdić, poslanik SNS, razapeo šator ispred ulaza u srpski parlament, bilo je jasno da njegovo gladovanje nije samo način da se obesmisli štrajk glađu Dijane Hrke. Njegove optužbe da Zagorka Dolovac i Mladen Nenadić štite odgovorne, da su deo obojene revolucije i da im je cilj svrgavanje legalno izabrane vlasti, bile su samo šlagvort ministru pravde da razradi ideju kako da transformiše tužilaštvo u duhu Vučićevih očekivanja. A faktički da najavi egzekuciju drugim sredstvima. Ministar pravde je rekao da su TOK i Tužilaštvo za ratne zločine relikti prošlosti, da sada više nema potrebe da postoje specijalizovana tužilaštva jer je situacija drugačija, valjda više nema organizovanog kriminala, pa ih uz stručnu raspravu treba reorganizovati. I tu nije kraj. O jeftinom performansu ministra Selakovića ne vredi trošiti reči.
Vlast očigledno pokušava da zbriše Tužilaštvo za organizovani kriminal da bi ga sprečila da završi istrage koje je započelo. Da spreči utvrđivanje odgovornosti za nadstrešnicu i Generalštab, ali i da tužioci skinu prašinu sa onih fascikli koje čekaju istragu. Od snage i odlučnosti pravosuđa i društva zavisi da li će surova politička moć uspeti da zgazi zakone i pravo. Predugo smo čekali da se tužilaštvo probudi, da bismo dozvoliti da ponovo ode u hibernaciju.
