Metastazirana maligna pojava koja je poput čira nikla na licu Beograda, a u narodu je poznata kao Ćacilend, pokušava da se, kao i svaka maligna bolest, proširi gde može i na koga može. Jeste, maligne bolesti uglavnom nisu zarazne, ali ova nažalost ima i tu nezgodnu osobinu da može da pređe i na pošten svet ako mu se ovaj dovoljno približi.
Poslednji koji su se našli ugroženi bila ja ekipa televizije N1, koja je došla da snimi prilog na, da podsetimo, javnoj površini koja pripada svima nama, građanima Srbije. Vlast, doduše, pokušava da nam plastično objasni da ta javna površina pripada samo njima tako što je, poput srednjovekovnog utvrđenja, zajednički štite uniformisani i neuniformisani batinaši, što će reći i policija i kriminalci.
Da li su nekada i jedni i drugi u toj meri bili na istom zadatku veliko je pitanje, ali sigurno je da nikada nisu zajednički bili angažovani na odbrani jednog ovakvog mesta, jednog novog Vuhana, takoreći, i u bukvalnom i u prenesenom značenju. Ostavićemo trunku prostora da oni najbolje znaju šta se nalazi unutra, pa zato toliko agresivno ograničavaju pristup, možda u stvari samo žele da nas zaštite od svih zala iz mračne utrobe Pionirskog parka, ali je verovatnoća za to veoma mala.
Zašto stanovnici „oaze slobode“ lome TV kamere, nose maske i kapuljače? Čega se stide? Zar je sramota biti deo simbola „slobode i otpora“? Nisu li se lojalisti onomad za ovo zaklinjali krvlju u crkvama, a sad se skrivaju ispod kačketa, kapuljača i kukuljica
Šta se zaista tu dešava i s kojim pravom jedan očigledan ljudski talog sa dna socijalne kace određuje ko gde može, a ko ne može da se kreće, pokušala je da sazna i ekipa N1, a sve se završilo tako što ih je jedan od primeraka pomenutog taloga napao i polomio im kameru.
Valjda su shvatili da ono Vučićevo da je Ćacilend simbol slobode podrazumeva i njihovu slobodu od snimanja kamerama, pogotovo ako bi to snimanje kamerama moglo da ugrozi slobodu pojedinih žitelja Ćacilenda, jer mnogi od njih dolaze iz kriminalnog miljea. A možda su i stidljivi i ne vole tu vrstu eksponiranja i egzibicionizma, ne vole da izađu na televizor, što bi se reklo.
I da, pitamo se svi, i to ne samo kada lome kamere, već i kada nose maske i kapuljače, čega se onda stide? Zar je sramota biti deo simbola slobode i otpora, zar je sramota učestvovati u radu institucije kao što je ova „klica otpora rušenju Srbije“? Pa, jesu li se lojalisti onomad za ovo zaklinjali krvlju u crkvama, da bi se sada skrivali ispod kačketa, kapuljača i kukuljica?
Nema potrebe za stidom, jer valjda je odbrana Srbije u pitanju, a njima je Srbija važnija od svega. Još ako je ta ljubav podmazana kojom šuškom, ma milina jedna. I još ako pritom treba nauditi nekom tradicionalnom srbskom neprijatelju, kao što je mrska televizija N1, to mu dođe kao čist bonus.
Dakle, maske dole, kapuljače dole, nemate se čega stideti, junaci! Kamera mora pasti i pala je! Sledeći put možda to bude i neki novinar ili još bolje novinarka, jer šta kog đavola neka žena ima tu da zapitkuje, proverava i snima prave srpske domaćine u tradicionalnoj srpskoj nošnji – crnoj trenerci, crnom duksu, crnoj kapuljači preko glave i crnoj maski preko lica?
I samo da prođe ta obojena revolucija, pa može Ćacilend, pošto je već klica slobode i otpora, da postane i nova prestonica u prestonici, središte jedne nove, drugačije Srbije, što da ne. Ova sadašnja je pokazala da onog čoveka u visokom dvorcu na Andrićevom vencu jednostavno ne zaslužuje, da njemu treba i bolja zemlja i bolji narod. Pa što Ćacilend ne bi bio početak tog boljitka? Domaćini bez vratova, sa kapuljačama i brzim patikama već su tu, samo da počne prosta reprodukcija i na konju smo. Za par meseci cela zemlja Zombi… ovaj, bre, Ćacilend.
