Iz tri bitna razloga kreativnom timu 31. Festivala autorskog filma moramo uputiti sve komplimente. Najpre, Festival je uspeo da očuva kontinuitet. Potom, realizovan je u uslovima krajnje materijalne oskudice, pri čemu je izostala tradicionalna pomoć društva. Najzad, ovogodišnji festivalski program je izvanredan! Bez obzira na sve probleme, FAF ostaje verni reprezentant svetskog filma, odnosno, onih smernica gde su autorski čin i filmska estetika još mogući i nisu kompromitovani profitabilističkim pobudama. Od ne manjeg je značaja to što je zapažen prostor dat srpskim filmovima, i to u jednom vrlo kvalitativnom sledu. Koncept ovog programa nam poručuje: „Srpski film je živ i ima šta da ponudi!“ U programskoj identifikacionoj karti Festivala, ukrštaju se najznačajnija rediteljska imena svetskog filma, prestižne festivalske nagrade (Kan, Berlin…), manje poznate kinematografije (Nigerija, Letonija…). Ovo su samo neki aspekti primamljivosti ovog najomiljenijeg beogradskog filmskog festivala, koji uživa nepodeljenu privrženost mlade publike.
Čast da otvori ovogodišnji Festival pripala je filmu Nikole Ležaića Kako je ovde tako zeleno?, koji se vratio petnaest godina nakon antologijskog prvenca Tilva Roš. Uspešno, i ovog puta. Ne toliko impresivno kao svojim debitantskim filmom, ali svakako delom koje zaslužuje svaku gledalačku i kritičarsku pažnju. U filmu koji obiluje autobiografskim momentima i čiji se glavni junak, uostalom i zove Nikola Ležaić (igra ga Filip Đurić), otkrivamo jedan veoma redak prostor filmske senzibilnosti. Prostor filmske redukcije i minimalizma, u kojem se prati jedna mala porodična zajednica na svom putu u Dalmaciju, kako bi sahranila junakovu baku po ocu. Da li zbog prisustva Filipa Đurića čiji stil (manir) glume priziva duh filma Moj jutarnji smeh, ili zbog načina na koji reditelj poetizuje svakodnevicu, i margini i marginalcima daje potpuno ravnopravni status, tek stiče se utisak da Ležaić povremeno stupa na teritoriju Marka Đorđevića. Nesumnjivo da u filmskim preokupacijama ove dvojice reditelja postoje velike razlike, ali im je obojici zajedničko naučiti slušati i gledati sada i ovde, a ne eliminisati nijedan detalj kao apriori bezvredan. Iza prividne glumačke nonšalancije Filipa Đurića u ulozi Ležaića, otkrivamo ovoga i kao putnika kroz tišinu, ali i višeslojnu stvarnost koju pre svega oblikuju mikroplanovi, dok bogate njegovo iskustvo: sobe se u Dalmaciji ne zagrevaju zimi, i na snimanju reklama se dešavaju nepredviđene stvari, trudna supruga se može iritirati pristupom „kako ćemo, lako ćemo“. Ono što umetnik (u ovom slučaju reditelj) kapitalizuje u životu jeste nužna pretpostavka za konverziju u umetnost i umetničku formu. U Kako je ovde tako zeleno? manje je svetlosti nego u filmu Tilva Roš, seti je dato upadljivo mesto, mladost je potpuno nestala iz vidokruga i prolaznost se možda strogo ne diferencira, ali se prepoznaje po konturama… Za rediteljevu bebu koja tek treba da stigne, osim pejzažnog sivila, ukazuje se i prostor održivog zelenog, što je i prostor nade.
Jedan običan incident Džafara Panahija, ovogodišni dobitnik Zlatne palme u Kanu, ispunio je Veliku dvoranu MTS do poslednjeg mesta. Več smo naučili kako nagrade iranskim filmovima ne odlaze naprosto iz razloga njihove estetičke superiornosti. Dodatno kritičko svojstvo nagrađivanih iranskih filmova spram postojećeg poretka, čini ih jako prijemčivim zapadnom arbitražnom krugu koji u ime filmske estetike često sprovodi najjeftiniju politizaciju. Jedan običan incident, srećom, ostaje među retkim iranskim filmovima u kojima njegovi neosporni filmski kvaliteti koincidiraju s njegovom ubojitom kritičkom oštricom spram zlodela koji je režim počinio u gušenju protesta u Iranu, a koji je okupio učesnike širokog spektra. Od radnika, studentske omladine do intelektualaca. I Sam Panahi je bio osuđen na rigoroznu kaznu. Film govori o grupi ljudi koje slučajno spoji to što jedan mehaničar prepozna i kidnapuje visokog oficira bezbednosti za koga će se otkriti da je bio mučitelj po zatvorima. Prvobitna odluka mehaničara da ga likvidira pretrpi korenite promene, i završava groteskom u kojoj svi oni pomažu da trudna žena oficira bezbednosti bezbedno stigne do bolnice i sretno se porodi. Poenta ovog mestimično urnebesno smešnog filma jeste da nevini ljudi zapravo nikada ne mogu postati ubice, što ih, suštinski, i određuje kao druge. Panahi je vrlo kivan intelektualac i kod njega nema poziva na pomirenje. Ono što je prividna neodlučnost u ideji ubistva s predumišljajem, ukazuje se kao moralna prednost i dobitak. Jedan običan incident je daleko od najboljih Panahijevih filmova kakav je remek-delo Krug, ali mu se mora priznati frenetičan ritam, zanatski superioran nivo fabuliranja i izvrstan glumački ansambl.
Japanski film Putovanja i dani rediteljke Šo Mijake najenigmatičniji je film dosadašnjeg toka festivala. Film izuzetne vizuelne teksture, Putovanja i dani prelomljen je vizurom scenaristkinje koja osmišljava filmske narative, ali oni ostaju nedorečeni. To što zapravo ostaje sporno u filmu, autentično je u životu. Njena prava putovanja daleko su poticajnija od onih fiktivnih, u kojima ona svojim putnicima iznalazi prostor za komuniciranje i spoznaju. Pravi festivalski dragulj je film Srećni Lu reditelja Lojda Li Čoija iz programa Bande a part. Kanadsko-američki film govori o surovoj borbi za preživljavanje jednog kineskog imigranta na ulicama Njujorka. Čovek koji teži da se stabilizuje i spreman dočeka svoju suprugu i ćerku, biva uzdrman čitavom serijom loših događaja, od krađe bicikla, pogrešno deponovane kirije u ruke krivog čoveka, nemogućnosti pozajmljivanja novca. Ipak, u dolasku porodice vidi motiv za dalju, zajedničku borbu. Iako je sve protiv njega, on ne klone, već vizionarski vidi svoju budućnost. Srećni Lu je jedan od značajnijih filmova s temom porodice u poslednjih nekoliko godina.
Najzad, prava vizuelna i narativna bomba stiže iz Španije i zove se Sirat (u islamskoj eshatologiji, most koji svaka osoba mora preći na putu ka uskrsnuću) reditelja Olivera Laksa. Interpretativni prostor koji nudi ovaj šokantni film je praktično neograničen. Možemo ga čitati kao savršeni obrazac distopijskog filma (od nekog trenutka u filmu saznajemo da je treći svetski rat u toku!), ali i kao apokaliptični doprinos modernim filmskim tokovima, u okviru kojeg se sve rastače i destabilizuje. Pravo s rejv žurke, odmetnuta mala zajednica narkomana i neuklopljenih pojedinaca, s ocem i njegovim sinom koji stižu u Maroko u potrazi za iščezlom ćerkom, bežeći od regrutacije putuje marokanskom pustinjom, bez ikakvog konačnog cilja. Pritom, biva desetkovana nesrećama, da bi, znatno redukovana, završila u vozu koji putuje nigde! Nepredvidiv, brutalan, uznemirujući, Sirat bez izvinjenja pokazuje naš saldo u transferu sa svetom. Film koji će se dugo pamtiti i o kojem će se dugo pričati!
