Njene slike izlaze iz klasičnih formata, prelivajući se na zidove, ili poigravajući se prostorom kroz dupliranje ramova, koje pravi sama, ili interveniše na postojećim. Ljudi na tim slikama, izloženim u galeriji Malog Dorćol Platza do 22. aprila, stvarni su iako izmaštani, sublimišući karakteristike određenih socijalnih grupa (srpskih seljaka, Indijanaca, novih bogataša, ljudi crne rase…).
Njihovi portreti istovremeno su autoportreti same slikarke, Irine Angelov, koja prolaznike i poznanike gleda iz ugla neutralnog posmatrača, pa nam prenosi svoje zaključke, obojene dozom humora. Humora ima i u nazivu radova, kao i same postavke Kad ja tako, a oko međutim, kojim se parafrazira poznata doskočica, vezana za neku vrstu iznenadne spoznaje.
Takvi uvidi ipak su rezultat podrobnog posmatranja, pa samo na prvi pogled dolaze niotkuda.
Slike, kao ishodi ovih procesa, simultano su i portreti publike, ukazujući na naviku „čaršije“ da etiketira onog koga je prozrela, pa, primera radi, babu što viri iza prozora, motreći na sve što se oko nje događa, duhovito naziva Balkanskim špijunom.
Simbolika pozadine prikaza
U pozadini naslikanih osoba mogu se zapaziti detalji (simboličke prirode), ukoliko se otmete hipnotičkom pogledu portretisane/og. Odnosno, ako vam recimo lepuškasti „baja“ u smokingu, sa čačkalicom među zubima, to dozvoli, dok proizvodi zvuk Tc (iz naziva rada), a zapravo onomatopeju svog nekulturnog čina.
Tek tada ćete zapaziti da je ruka ovog uglađenog primitivca (kakav oksimoron) delimično zelena, što asocira na novac, kao dominantno sredstvo za sticanje respektabilnog društvenog statusa. Tako je Tc priča o skorojevićima.
Deda bez babe ne može, kao ni obrnuto, postavka je mnogih narodnih pripovedaka, nastalih mnogo pre pojave računara. Međutim, baba sa jedne od slika Angelove iz diptiha Gender i Quality, nadvija se nad ekranom laptopa, verovatno „viseći“ na društvenim mrežama. Za to vreme – deda štrika „starke“ (patike), što je posledica ženske emancipacije, ali i poigravanja sa žargonskim izrazom (iz vremena mladosti autorke).
Drugi čiča sa šajkačom i u čojanom odelu, na slici Treće oko – jede jabuku sa noža, dok oko, kao čulo vida magarca koji virka iza čiče, predstavlja „imenotvorni motiv dela“. „U tom starcu sjedinile su se mudrost mog pradede i strpljenje moga dede, koji je nas unuke mamio na voće sekući nožem fine, tanke kriščice“, kaže umetnica.
Umetnica ili buntovnica
Nazvati je tako (umetnicom), njoj nije sasvim po volji, s obzirom da otkad zna za sebe problematizuje ovaj pojam. Kako znamo da je neko delo – umetničko? Da l’ je uvek presudno da ga tako nazove neki teoretičar ili istoričar umetnosti? Čime se određuje vrednost artefakta?
Takva i slična pitanja rojila su se po njenoj glavi, da bi zaključila da je umetnost u beskompromisnoj iskrenosti. „Ako u tom polju neograničene slobode nismo pošteni, zašto bismo se uopšte laćali umetnosti“, ona rezimira.
Za nju lično, njena „umetnost“ vrsta je pobune protiv institucija i krutosti.
„Preselivši se u Kanadu 1996, na Akademiji u Torontu nastavila sam studije klavira, započete na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu, a da nisam znala da li sam to zaista želela, već se to prosto podrazumevalo u našoj muzičkoj porodici“, kaže sagovornica Radara.
I zaista, gde bi se drugde otisnula sestra Miloša Angelova, alijas Don Millsa, jedinog dobitnika dve Gremi nagrade sa ovih prostora, i unuka Dimitra Mitketa Angelova, bivšeg profesora trube na FMU i soliste u mnogim evropskim filharmonijama, kao i Irine Stojanove, pevačice izvorne muzike Bugarske, Srbije i Makedonije?
Profesija pijanistkinje njoj je, dakle, bila suđena, pa se i nakon završetka studija podvrgavala (samo)disciplini, vezanoj za akademska pravila klasične muzike, primenjene kroz njene brojne nastupe kao soliste i korepetitora.
Ni saradnja sa kanadskim bendovima nije joj donela slobodu o kojoj je sanjala, a koju je konačno dobila od vizuelnog arta.
Estetika i hulahopke
„Bilo je to u vreme korone, kad sam sav svoj stres prenosila u rad sa drvetom, kožom i drugim prirodnim materijalima, tada shvativši da umetnost može i da leči“, Angelova otkriva.
Tada je i osvestila da je oduvek bila „vizuelan tip“, neobično naklonjen estetici, čim „kao mala nije htela da izađe napolje – ako joj se boja hulahopki nije slagala sa koloritom ostatka garderobe“. Nadalje je lekovitost slikanja nadgrađivala svojom najvećom strašću, prema socio-psihološkom istraživanju mentaliteta, kroz pojedinačne primere njihovih nosilaca u različitim društvima.
U skladu sa oslobađanjem, ona pušta greškama da je vode, ili ih sama kreira, jer greške su za nju blagodat, i još jedno odstupanje od pravila. Iz istog razloga (pomenuti) ramovi ne omeđuju slike, već prave vlastitu kompoziciju, uprkos unapred zacrtanoj funkciji (bili oni od kože, drveta, bambusa, napravljeni ili reciklirani).
Ni to joj nije dosta da se u punoj meri nahrani slobodom, pa izrađuje KOI MOI „nosive i nenosive umetničke objekte, nastale kao produžetak slikarskog rada“, kako navodi u katalogu.
„Ako su slike prostor unutrašnjeg života, KOI MOI je njegov izlazak u svet“, umetnica objašnjava. „Nosivi“ objekti su nakit, ali i fragmenti identiteta – tragovi, ožiljci, amblemi, dokazi postojanja. Oni „nenosivi“ imaju funkciju totema, intimnih svetilišta gde se okupljamo u ispovedanju svojih ličnih religija.
Tako, pala s neba, ili iz univerzuma muzike, sada zvukove pretače u boje. Pa vas plavo svog obujmi u tonalitetu mola, a crveno baca u durske frekvencije. Ali baš nikada niste ravnodušni, što je krajnji domet svakog umetnika.
U svom buntu protiv formalizma, Angelova je tokom planiranja postavke tražila gledište kolega-umetnika, Dejana Mandića i Mine Radović.
„Znala sam da me oni mogu bolje razumeti, jer svet percipiraju kroz intuiciju. Stavovi stručnjaka, s druge strane, najčešće su rigidni i ograničavajući“, Angelova naglašava. Zato takve „alatke“ za kreiranje karijere zaobilazi, dajući prednost sredstvima za osvajanje nezavisnosti od pravila.
