Od 2. marta 2021. do 5. novembra 2025. bila sam plagijator. Taj žig je udario Vuk Radović, predsednik Odbora za profesionalnu etiku Univerziteta u Beogradu. Od pre par dana nisam više plagijator. Upravni sud je poništio Radovićevu sramnu odluku, čime su i sve prethodne univerzitetske presude postale sporne, trule i zapaljive. Koliko sam dugo bila plagijator? Četiri i po godine – čak tri meseca duže nego što je trajao Prvi svetski rat!
Sudije Upravnog suda ne rade sa ljudima, već sa papirima. Nema suđenja, ročišta i svedoka. Dobiju spise, pročitaju – i presude. Ili gurnu slučaj u fioku. Šta bi bilo da su za tri meseca, a ne za četiri i po godine presudile da nisam plagijator? Danas ta presuda ni za koga nema nikakvu vrednost
Presuda: „Poništava se sporno rešenje Odbora za profesionalnu etiku…“ Tadašnji dekan Ekonomskog fakulteta zloupotrebio je položaj – odbio je da stavi na glasanje izveštaj Etičke komisije u kojem je jasno stajalo da moj prevod udžbenika nije plagijat. Zašto je to učinio? Eh, dekan Branislav Ćaci Boričić se preporučivao za funkciju rektora – neku žrtvu je morao da prinese na Vučićev oltar. Danas, posle pet godina, ova priča ni za koga nema nikakvu vrednost.
Nije da Upravni sud ne ume brže da presudi: u isto doba, u slučaju jednake složenosti, presudu su doneli za tri meseca! A nije im ni to teško palo. Upravni sud ne radi sa ljudima, već sa papirima: nema suđenja, ni ročišta, ni svedoka, ničega nema: sudije dobiju spise, pročitaju – i presude. Ili gurnu slučaj u fioku i ne presude. Zašto bi im trebalo više od tri meseca?
Vreme je pokazalo da mi ugled nisu narušili ni ćaci-dekani, razne ćaci-etičke komisije, ni ostali iz Mrduše Donje. Ali koliko se profesora ućutalo, videvši šta ih čeka ako progovore? Koliko je mojih studenata, koji su na dekanovom času protestovali protiv sramne odluke o mom „plagijatu“, otišlo iz Srbije
Kolika je plata sudije Upravnog suda? Prema više izvora – sa dodacima, bonusima i stažom – od 350.000 do 400.000 dinara. Za čitaoce sa slabijim primanjima da dodam: mesečno. Oko tri hiljade evra, znači. Pozivam sudije kod kojih se moj slučaj četiri i po godine kiselio – Kseniju Ivanović, Tiju Bošković i Miru Vasilijević – da me demantuju. Da u interesu javnosti pošalju Radaru izvod iz platnog spiska. Možda grešim: možda primaju i više!
Šta bi bilo da su pomenute sudije presudile za tri meseca, a ne za četiri i po godine? Ne govorim o svom ugledu – vreme je pokazalo da ga nisu narušili ni ćaci-dekani, razne ćaci-etičke komisije, ni ostali iz Mrduše Donje. Ali koliko se profesora ućutalo, videvši šta ih čeka ako progovore? Koliko mojih studenata – onih koji su u amfiteatru Ekonomskog fakulteta (500 mesta) na dekanovom času protestovali protiv te sramne odluke o mom „plagijatu“ – koliko ih je otišlo iz Srbije?
Ostaje samo jedna dilema. Zašto su tri gracije iz Upravnog suda baš sada donele presudu? Vidim dva razloga. Prvo: po čaršiji kruži vest – možda je i do njih stigla – da sam na studentskoj listi. Drugo: zar to nije trenutak da mi se toplo preporuče? Pa da ih obavestim: najmanje u jednom od ta dva slučaja ste u grdnoj zabludi
Ostaje samo jedna dilema. Logično je bilo da tri gracije iz Upravnog suda razvuku moj slučaj do besmisla: em da se ne opeku, em čast i platu da zadrže. Ali, zašto su sada donele presudu? Vidim dva razloga.
Prvo: po čaršiji kruži vest – možda je i do njih stigla – da sam na studentskoj listi. Drugo: zar to nije trenutak da mi se toplo preporuče? Pa da ih obavestim: najmanje u jednom od ta dva slučaja ste u grdnoj zabludi.
A ovim otvorenim pismom im poručujem: sramota koju ste naneli pravdi presudom u moju korist – sa zakašnjenjem od četiri i po godine – i za svinjac je prevelika. Odbacujem je. Nedostojni ste.
