Srbija je zemlja nebrojenih mogućnosti. Tako smo za manje od mesec dana prešli put od „ljudi, ništa ne brinite, sve je pod kontrolom, biće goriva, ko drugačije kaže, kleveće i laže!“ do „ljudi, situacija je krajnje zajebana, mi očekivali da su nam Amerikanci drugari, a oni ispadoše samo partneri, a mi ni luk jeli ni luk mirisali, ništa nismo krivi, nego je l’ ima možda neko litar i po benzina na zajam?“.
Čak smo tim istim Amerikancima i Generalštab prepisali na brzinu, po principu leks specijalis – to jest jednom od njih, ali kao da smo prepisali svima – a oni tako, uzvratili nam još tvrđim sankcijama. O Rusima da ne pričamo, oni gledaju samo svoj interes i ništa više, nego je problem što i mi samo gledamo ruski interes i ništa više, kao da smo neka pridružena prekomorska ili u ovom slučaju prekorumunska ruska teritorija, a ne zemlja čija se vrhuška toliko ponosi šatro nezavisnom i slobodarskom politikom koju šatro vodi.
Izgleda da nas je predsednik, inače i za ovo pitanje potpuno nenadležan, onomad malo lagio kada je govorio da svi ne da nas vole, nego nas obožavaju, da njega svi državnici primaju ko rod najrođeniji, da ga dočekuju ispred aviona, sprovode ga kao kralja i drže ga u odajama duže nego bilo kojeg drugog lidera, ma duže nego i te rođake kada ih ugoste, toliko eto poštuju Srbiju, to jest njenog predsednika, nema frke ni oko čega, on ih zvrcne u po dana, u po noći, a oni samo pitaju šta treba i koliko.
Osim što nije. Ništa nije tako, to smo mogli da vidimo dosta ranije mi koji malo pažljivije gledamo, a oni koji su bili zaslepljeni ružičastom koprenom sada polako progledavaju, a oni koji su malo više zaslepljeni recimo informerovskom crnom, neprozirnom skramom, verovatno neće ni progledati, ali će uskoro napipati svoj prazan džep i dvolitarku benzina u kojoj ima litar i po benzina, pa im vid neće ni biti potreban, sve će im biti jasno i bez toga.
U međuvremenu, okupila se Vlada Srbije, čisto reda radi, da malo izgledamo kao prava država. Nismo ih viđali već neko vreme, Đuro Macut se zgranuo kad su ga pozvali i podsetili ga da obavlja najvažniju političku funkciju u zemlji, funkciju premijera, ali upravo na njih je palo to teško breme da saopšte loše vesti.
Izgleda da nas je predsednik, inače i za energetiku potpuno nenadležan, onomad malo lagio kada je govorio da ga svi državnici primaju ko rod najrođeniji, dočekuju ispred aviona, sprovode ga kao kralja i drže u odajama duže nego bilo kojeg drugog lidera, ma duže nego i rođake
Sednici je prisustvovao i predsednik zemlje, koji je uobičajeno šefovao premijeru i ministrima, iako na to nema nikakvo formalno pravo, a njegova uloga u celom igrokazu bila je da u odnosu na njih, ptice zloslutnice, bude spasilac koji će narodu poručiti: „Ništa ne brini, narode, sve će biti u redu, ne obraćajte pažnju na ove nesposobnjakoviće, ja ću vas spasti!“
Što je u principu i u redu, red je, a i kosmička pravda je da onaj ko zabrlja posle vadi fleke i popravlja brljotine, ali je problem što je ovaj tip jedan od onih koji kad ti kažu „ja ću te spasti!“, ti gledaš gde da pobegneš i da se skloniš što pre. Jer kad predviđa sve živo omaši, a kad obećava, samo razmisliš šta je suprotno od toga i znaš da će biti baš to.
Njegove brljotine se u većini slučajeva lepe jedna na drugu i rastu poput grudve, a onda on na kraju opet dođe i kaže: „Vidi kakvu su grudvu problema napravili ovi bivši uz pomoć Hrvata, Albanaca, Bugara i kolektivnog Zapada, ali ne brinite ništa, sva sreća pa na čelu države imate… PredsednikMena, uvek spremnog da stupi u akciju!“
I to je savršeni trenutak da mu kažete: „Super, druže, bravo za tebe, ali ‘ajde samo ništa nemoj da diraš, živ ti ja.“ Možda će malo da drami i da bude uvređen, ali to vam je jedina šansa za spas.
