Šta će sad s ovom „ludnicom“? Hoće li srušiti scenografiju? Gde će odneti sto, stolice? Završe li one katkad u stvarnosti, pa na njima sedimo, ne znajući da su bile deo sveta sa scene? Kakva je inače praksa u ovakvim prilikama? Da li se rekviziti čuvaju – o svemu tome površno smo i veselo raspravljali u foajeu Beogradskog dramskog pozorišta nakon poslednjeg, 250. izvođenja predstave Let iznad kukavičjeg gnezda. Setili smo se i teksta Jovana Hristića, objavljenog u Pozorišnim referatima. Njemu se krajem 20. veka nije dopala određena drama. Uz druge zamerke, osvrnuo se na loš nameštaj u spomenutoj postavci i u zagradi dodao žaoku: „Čini mi se da sam prepoznao kredenac iz davne Pučine.“
Prizvali smo u sećanja stari teatarski bife, s televizorom iznad vrata, na kome su glumci mogli da vide dokle se stiglo. Koliko sam puta na ekranu opčinjeno posmatrao potpuno praznu scenu – prizor je delovao kao snimak sa dna mora. Tada su govorili da je reditelj, zabranjen u komunizmu, imao običaj da stupa u taj ispražnjeni prostor, premda ga uistinu nikada nisam spazio.
Može li vam se desiti da vas pozovu da pomognete u iznošenju dnevnog boravka ako odmah ne izađete iz velike sale? Ne. Na festivalu u primorskom gradu zamolili su me da pridržim šlauf za vodu, jer nakon Medeje nisu mogli da speru svu „krv“ s kamena starog grada.
Premijere su uštogljene, treba češće ići na završnu izvedbu. Let iznad kukavičjeg gnezda skinut je s repertoara posle tačno dve decenije. Zašto? Svejedno! U „aktuelnom političkom i društvenom trenutku“ spuštanje zavese na fikcijski svet istovremeno sklanja zastor iza kog je zaklonjen mizanscen naše realnosti.
Komad je odgledalo 150.000 ljudi, Dragan Bjelogrlić, znani buntovnik Mekmarfi, što druge pacijente spočetka naziva miševima, željan slobode, poštenog demokratskog glasanja na odeljenju sa tvrdim pravilima – igrao je svake večeri. I pridodao liku poznatom iz knjige i filma „dozu beogradskog mangupluka“, rekao je neko u času kada su nam se glumci i glumice već bili pridružili na koktelu. Predrag Bjelac, Milan Čučilović, Daniel Sič, Milutin Mima Karadžić, Mladen Sovilj, Jovo Maksić, Savo Radović, Dušan Kovačević, Vladan Milić, Milica Zarić, Andrea Đina, Uroš Janković, Miloš Lazarov, Zoran Đorđević, Anka Gaćeša Kostić, Nada Macanković.
Nismo potezali pitanje kakva je sudbina kostima koji se više neće oblačiti. Mekmarfi je u borbi zamalo ostao bez gaća; zašto uostalom misliti na strašne bolničke pidžame…
Pomenuli smo Malu. Bjelogrlića ne spajaju sa teatrom u meri u kojoj to zaslužuje. Upravo je Jovan Hristić ocenio da je u tom komadu iz 1989. imao najteži zadatak, igrajući Mišu, „malog lopova, nepokvarenog srca, s finim šarmom i duhovitošću“.
Iako snimci predstava liče na šetnju ulicom kada cipelama slučajno spolja otvarate pokretna vrata prodavnica sa hiljadu detalja a nikada ih ne sagledate u celini, tu smo VHS kasetu gledali dok video-rikorder nije počeo da stenje.
Hvali ga i 1985! Komunistički raj. Tu je „Grujica, šegrt zatrovan komunizmom; dirnuo nas je naivnom verom u bolju budućnost koja samo što nije došla“. Bez sumnje, uz svu lepotu i teret Formanovog filma, prikazanog pre pola veka, u novembru 1975 (!) – Let jeste vrhunac Bjelogrlićevog pozorišnog opusa.
Sutradan smo pročitali u novinama da Milutin Mima Karadžić primećuje da publika aplaudira, zapravo – „skandira“. Pljesak se najpre čuo kada su pacijentu zabranili da gleda TV. On je uzviknuo da traje dnevnik, da govori predsednik, pa se replika glavnog junaka: „Ja ću ovde stvarno da poludim“ prolomila gledalištem u teškoj dvosmislenosti.
Želeći da nasmeju, umetnici često idu na preterivanje, na raspojasanost. U režiji Žanka Tomića toga nema, štaviše, takav efekat proizvode svodeći izraz. Karadžić čak usitnjava hod pacijenta Čezvika, secka dikciju, izazivajući smeh. Slično je i sa Poglavicom Brombenom, u tumačenju Predraga Bjelca. Taj Indijanac stoji, sedi, čisti, podiže ruku i žvaće žvaku. Sasvim dovoljno.
Nakon doista dugog aplauza, prisutni su ustali i uzvikivali imena pojedinih glumaca, u jednom trenu po nadimcima. Većina njih izvadila je indekse, u znak podrške studentskim protestima. Marko Živić, Milorad Mandić Manda, Boris Komnenić, Feđa Stojanović, Dejan Matić i Srđan Dedić imena su kolega kojih više nema, a bili su deo podele. Oni što su ih zamenili, na grudima su držali njihove uramljene fotografije.
Otuda smo prepričavali i Hiperborejce Miloša Crnjanskog, pasus o italijanskim komedijama u Veneciji: „Gete priča kako je, u teatru, kad se spusti zavesa, publika pljeskala glumcima koji su izlazili pred zavesu i klanjali se, redom. Na kraju, kaže, publika bi tražila da iziđu i oni koji su, u komediji, ubijeni. Vikalo se: Mrtvi! Mrtvi! I morti! I morti!“
Frenk Rič, ekskluzivno za Radar: Dobar primer kulturnih promena
Originalno prikazivanje jedne predstave, kratko ili dugo, ne garantuje njeno nasleđe tokom vremena. Ako su neka dela – poput Šekspirovih ili Čehovljevih, recimo – večita, ona su retki izuzeci. Većina drugih podleže talasima promena u popularnom ukusu. Neke od drama s najdužim prikazivanjem u istoriji američkog pozorišta — izdvojimo Tobacco Road (Put duvana) i Life with Father (Život s ocem), od kojih je svaka godinama prikazivana 1940-ih kako na Brodveju, tako i na predstavama nacionalnih putujućih trupa – danas su potpuno zaboravljene (kao i njihovi autori). Radeći trinaest godina kao dramski kritičar nikada nisam video da se daje nijedna od njih. Istorija predstave Cuckoo’s Nest (Let iznad kukavičjeg gnezda) u Americi, u njenim različitim oblicima, dobar je primer ovih kulturnih promena. Ovaj roman Kena Kizija objavljen je 1962, sa skromnim uspehom. Adaptiran je 1963. kao brodvejska predstava u kojoj je glavnu ulogu igrao Kirk Daglas, tada velika filmska zvezda. Doživela je neuspeh, prikazivana je tek nešto više od dva meseca. Kizijev senzibilitet je i dalje bio ispred svog vremena. Ali nekoliko leta kasnije, dok su američku kulturu kasnih 1960-ih radikalno transformisali Vijetnamski rat i buntovna omladinska kultura, roman je privukao pažnju nove američke generacije i postao kulturni fenomen. Kada je Miloš Forman 1975. napravio filmsku adaptaciju sa Džekom Nikolsonom u glavnoj ulozi, ona je profitirala od nove popularnosti romana i postala hit nagrađen Oskarom.
Međutim, kada je pozorišna verzija ponovo oživljena na Brodveju 2001 (Kizi je te zime preminuo), kultura se ponovo bila promenila; predstava je opet propala, prikazivana je samo tri meseca. Amerikanci i danas čitaju knjigu i gledaju film, ali ne u velikom broju. Popularni američki televizijski producent i scenarista Rajan Marfi napravio je novu adaptaciju za Netfliks 2020. pod naslovom Ratched, kreirajući prednastavak Kizijevog romana, ali serija je otkazana nakon jedne sezone od 8 epizoda. Ukusi su neobjašnjivi! Daleko najduže prikazivana predstava na engleskom govornom području je The Mousetrap (Mišolovka) Agate Kristi, koja se neprekidno prikazuje sedamdeset tri godine na londonskom Vest Endu. Nikada nije imala veliku postavku u Njujorku, ni na Brodveju ni van njega, i malo je gledana u SAD.
autor je esejista magazina Njujork, ranije pozorišni kritičar i kolumnista Njujork tajmsa, producent serija Potpredsednica, Naslednici i Režim
