Očajnički potezi pojedinaca, golim okom vidljiva eksplozivna mešavina napetosti i besa u društvu, ali i nespremnost aktera da naprave iskorak iz zauzete pozicije, kako bi sprečili kolektivni pad u ambis – to je, u najkraćem, slika Srbije nakon godinu dana duge krize, inicirane padom nadstrešnice novosadske železničke stanice u kome je život izgubilo 16 osoba.
Ako je neko zaista očekivao da će se, usled manjka rezultata i viška represije, pobuna ogromnog dela društva jednostavno izduvati, sada bi trebalo da mu je jasno da od toga nema ništa. Dokazi nisu više samo u sposobnosti obnavljanja masovnosti protesta nakon perioda zatišja, već i u zahuktavanju koje se upravo dešava i ne zna se kuda vodi, nakon što je Dijana Hrka, majka Stefana, jedne od žrtava novosadske katastrofe, odlučila da u borbu za pravdu uloži i sopstveni život.
Vlast bez dobrog odgovora
Ionako visok stepen neizvesnosti koji atmosferu čini opasno naelektrisanom sada je dodatno uvećan, a iole demokratski način izlaska iz pat-pozicije u kojoj su dva pola Srbije zaglavljena već mesecima, deluje još dalje nego ranije – uprkos činjenici da je ionako uzdrmana vlast za nekoliko nedelja pretrpela više snažnih spoljnih i unutrašnjih udaraca.
U devetom danu štrajka Dijane Hrke, intervenisao je sam Vučić, telefonskim pozivom upornoj majci, samo nekoliko sati nakon što je u blizini njenog šatora pored Skupštine Srbije ispaljeno eksplozivno sredstvo čiji je dimni odraz fotografisala. Rezultat su bile njene ponovljene optužbe za nerad institucija, ovoga puta i u vezi sa napadima na nju lično.
Istoga dana u isti vid radikalne borbe za pravdu uključili su se i auto-prevoznik iz Đurđeva Milomir Jaćimović i njegov maloletni sin. Šator u kome će boraviti Jaćimovići su postavili ispred Banovine u Novom Sadu, a građani i studenti su odmah počeli da se skupljaju u znak podrške samohranom ocu koji se javno požalio da nije uspeo da sina odvrati od namere da mu se pridruži.
Iako iskustvo kaže da je štrajk glađu kao metod borbe u Srbiji obesmišljen, jasno je da vlast ovoga puta nema dobar odgovor na samožrtvovanje jedne majke, jednog oca i jednog deteta
Zahtevi Hrke i Jaćimovića su naizgled različiti: dok majka traži pravdu za ubijenog sina (da se saslušaju i privedu sve osobe osumnjičene za pad nadstrešnice, kako bi počelo suđenje), za studente žrtve represije (da se puste svi protivpravno uhapšeni), ali i celo utamničeno društvo (da se raspišu izbori), otac i sin pokušavaju da od nepravde spasu firmu za koju već neko vreme tvrde – a tako se i ponašaju – da „pripada narodu“. I od koje ne žive samo njih dvojica, već i zaposleni vozači i njihove porodice.
Mesecima zlostavljani auto-prevoznik, kome su građani već donirali novac u količini koja je prevazilazila cenu novih vozila, traži da mu se vrati sedam oduzetih autobusa i ponište kazne za koje tvrdi da su bespravno pisane. Nove donacije građana odbija jer ne želi da nečija deca budu gladna „a da mi plaćamo Ćacilend i Vučićev hir“.
Iako iskustvo kaže da je štrajk glađu kao metod borbe u Srbiji odavno obesmišljen i neuspešan, jasno je da vlast ovoga puta nema dobar odgovor na samožrtvovanje jedne majke, jednog oca i jednog deteta.
Neuspešnom se pokazala preventivna akcija sa (navodnim?) štrajkom glađu naprednjačkog poslanika Uglješe Mrdića, čiji zahtev teško da bi neki običan građanin mogao da prepriča: da je taj pokušaj skretanja pažnje sa čina očajne majke bio pogrešan videlo se po ponašanju provladinih medija, koji Mrdića danima gotovo da nisu ni pominjali, sve dok mu u nedelju nije „pozlilo“, da bi u ponedeljak bio preseljen u bolnicu, pod nadzor Zlatibora Lončara, uvek prisutnog u slučajevima bitnim za vlast.
„Rečitija“ je, ipak, bila promena ponašanja i prelaz sa „muzičkog“ zlostavljanja majke koja je izgubila sina na Vučićev „brižni“ poziv na razgovor – nejasno je ostalo samo da li su poslušani rezultati istraživanja javnog mnjenja, neki spoljni pritisak, ili oba ta faktora. Posle odbijanja Dijane Hrke da ode na sastanak sa Vučićem, prognoza ishoda ostaje potpuno neizvesna: ne samo zato što majčinska snaga nije merljiva na uobičajen način, već i zato što nije moguće predvideti ni emotivnu reakciju građana na stradanje jedne majke, jednog oca i njegovog maloletnog sina.
Ne pomaže ni omiljena Vučićeva igra kupovine vremena, naprotiv. U momentu odlaska ovog Radara u štampu, Dijana Hrka gladovala je deseti dan, a posledice su postajale sve vidljivije. Vreme je počelo ubrzano da curi – nova tragedija je na pomolu.
Nije na ispitu samo vlast, oličena u Aleksandru Vučiću – od njega, posle svega, teško da iko na pobunjenoj strani očekuje iole čovečno ponašanje. Na ispitu su ljudi u institucijama u čijoj je nadležnosti ispunjavanje zahteva Hrke i Jaćimovića. Oni ovih dana odlučuju da li će poštovati zakon ili će i dalje pristajati ne sve što traži vlast koja zakone ne priznaje.
Štrajkači glađu obraćaju se, međutim, i celom društvu, koje ima priliku da se uključi u njihovu borbu za pravdu. A to zahteva neki nivo žrtvovanja i posvećenosti, bilo da je reč o masovnom i upornom fizičkom prisustvu „iza leđa“ štrajkača, stupanju u generalni štrajk ili nekom kreativnom rešenju. Sam Jaćimović je, uostalom, poslao „poruku narodu“, rekavši da će, posle Dijane Hrke i njega, na svakoga doći red.
Baloni uskogrudih pozicija
Možda bi neko očekivao da bi radikalni gestovi Hrke i Jaćimovića mogli dovesti do nekog „pospremanja“ na pobunjeničkoj strani – potisnuti podele, izoštriti fokus i svest o zajedničkom interesu, zbog koga je vredno uložiti napor u pravcu dogovora o koordinisanim akcijama, sve u cilju postizanja sinergetskog efekta i pomeranja iz pozicije u kojoj smo svi zajedno zaglavljeni.
To se, međutim, nije desilo. Naprotiv: u balonima društvenih mreža vode se rasprave sa uskogrudih pozicija, lepe se etikete i neguje slepilo za drugačije mišljenje. Glavna tema, ona o odnosu studenata i opozicije, odnosno o pravu tradicionalne opozicije da učestvuje u političkom životu, ima brojne rukavce i izaziva mnogo strasti, zle krvi i potpuno neracionalnog rasipanja energije. I nije, pritom, jedina linija podele u pobunjenom delu društva.
Sve to se u provladinim medijima „prevodi“ u tvrdnje o „opštem ratu među blokaderima“. U rezultatu vlast može da uživa: kolebljivi birači i jedva probuđeni dosadašnji apstinenti, od kojih, suštinski, ponajviše zavisi ishod budućeg glasanja, dobijaju poruke kojima se obeshrabruje njihov doprinos promenama.
Nije to, naravno, dovoljno za pobedu naprednjačkog kartela nad pobunjenom Srbijom, ali jeste za produžetak agonije koja već predugo traje. I preti da odnese nove žrtve.
Štrajkači glađu obraćaju se i celom društvu, koje ima priliku da se uključi u njihovu borbu za pravdu, što zahteva neki nivo žrtvovanja i posvećenosti
Neko je ovih dana proturio tvrdnju da je „EU naredila da se do 11. novembra ukloni Ćacilend“ i mnogi su u nju poverovali, u skladu sa raširenim uverenjem da Zapad postavlja vlast u Srbiji i potpuno je drži pod kontrolom. Realnost je uzvratila demantijem.
Pokazalo se i da, koliko god Vučiću bio neprijatan početak promene odnosa Zapada prema njegovoj „stabilokratskoj“ vladavini i koliko god na mukama bio zbog problema sa Rusijom iz koje stižu jasne poruke nezadovoljstva – jasno je da još ima čime da trguje. I da to upravo radi.
Najjasnije bi, ipak, trebalo da bude da je za oslobađanje Srbije iz pogubnog zagrljaja autokratske, koruptivne vlasti neophodna unutrašnja snaga. Ona sada jeste vidljivo veća nego ikada poslednjih godina, takođe obeleženih protestima (protiv nasilja, protiv iskopavanja litijuma…). Ali nije dovoljno organizovana i fokusirana, niti ima jasan plan o koracima koji bi vodili ka izborima, o nastupu kojim bi se dobio najveći broj glasova, ali i potezima nakon eventualne promene vlasti, kako bi se sprečilo ono što se desilo posle izbora 2000. godine. I što nas je, u krajnjem ishodu, dovelo do ivice provalije na kojoj se trenutno klatimo.
