Tokom istorije, i praistorije, homo sapiens je mnogo duže živeo u neslobodi nego u slobodi. U različitim oblicima samovlašća, od plemenskog poglavice, faraona i careva do apsolutnih monarhija, od svakojakih despotija i tiranija do modernih diktatura.
Krunisane i nekrunisane glavešine proglašavane su za božanstva i polubožanstva, njihova vlast i moć doživljavane su kao neprikosnovene i imenovane najvišom voljom, bile su nedodirljive i ničim neograničene. Od vlastodržačke milosti ili srdžbe zavisili su milioni podanika i sužnjeva. Tek ponekad, i sa promenljivim uspehom, ove su autokrate svrgavane s trona. Najčešće u obračunima između silnika, neuporedivo ređe u pobunama potčinjenog naroda. A kad su se mase dizale na ustanak, to se po pravilu završavalo novom strahovladom. Obarani su vladari, a na njihovim prestolima pojavljivali se novi diktatori, uzurpatori vlasti i samoproklamovane mesije okrvavljenih ruku. Primere bolje ne pominjati. Em su nam dobro poznati, em to nabrajanje zvuči odveć depresivno.
Dva primera
U povesti zapadne civilizacije, samo su dvojica demokratski izabranih državnika svojevoljno odstupila sa vrha vlasti. Prvi je Džordž Vašington. Posle dva uzastopna predsednička mandata od četiri godine (1789-1793, 1793-1797) odlučio je da se povuče stvorivši presedan koji u SAD važi do dana današnjeg. Drugi je predsednik Francuske, utemeljivač Pete republike, Šarl de Gol, koji se povukao 1969. Njegova je vladavina trajala deset godina. Izabran je aklamacijom 1959; predsedničke izbore je dobio 1965. pobedivši socijalističkog kandidata i potonjeg francuskog predsednika Fransoa Miterana koji je vladao četrnaest godina (1981-1988, 1988-1995). De Golova ostavka jeste bila svojevoljna, ali je ipak bila uslovljena velikom političkom krizom i studentskim neredima prethodne godine, kao i porazom na nacionalnom referendumu. Zanimljivo je, možda i indikativno, da su obojica bili generali i pobednici u ratovima. Vašington u američkom ratu za nezavisnost, De Gol u Drugom svetskom ratu. Ima, naravno, i sasvim suprotnih slučajeva kad su vojni komandanti postajali okrutni apsolutisti. Ovu listu predvodi, posve očekivano, Gaj Julije Cezar. Njemu uz rame stoje Karlo Veliki, Sulejman Veličanstveni i Napoleon Bonaparta. U dvadesetom veku, Franko u Španiji, Pinoče u Čileu, Fidel Kastro na Kubi, pre svih. Kod nas su, interesantno, i kralj Aleksandar Karađorđević i Josip Broz Tito predstavljali vojnike sa autoritarnim pretenzijama. Doduše, Aleksandrov lični režim trajao je dve godine i devet meseci (januar 1929 – septembar 1931); Brozov – tri i po decenije (1945-1980). Podsećanja radi, i Karađorđe i njegov unuk kralj Petar Prvi Karađorđević bili su ratni komandanti. Jedan samouk, drugi francuski oficir.
Demokratija, predstavnička, višepartijska demokratija sa ravnopravnim i fer izborima, izum je savremenog doba. I zahvatio je relativno ograničen deo sveta. Jedva da jedna četvrtina ljudi poznaje i uživa u povoljnostima demokratije.
A demokratija se svodi na ovo.
Odgovornost, ograničenost, smenjivost vlasti. Podela na tri grane vlasti koje se uzajamno nadgledaju i kontrolišu. Jednakost svih građana pred zakonom. Puna i potpuna garancija ljudskih i građanskih prava i sloboda.
Jednostavno, ama teško ostvarivo, zar ne?
Menjaju se ličnosti, sistem ostaje
Završetak prošlog i početak ovog stoleća, najzad su doneli demokratska uređenja čitavom evropskom kontinentu sa izuzetkom Rusije i Belorusije. I Srbije, nažalost. Mi se, evo od poznih osamdesetih rvemo sa avetima samovlašća. Uglavnom uzaludno. Dok je naše okruženje, i dalje i bliže, koračalo stazama demokratije, mi smo grcali, i još uvek grcamo, pod knutom razularenog gospodarenja pojedinca. Jedne jedine osobe što je sebi prigrabila svu moć, sebi podredila sve javne institucije i sebi dodelila ulogu isključivog autoriteta u zemlji od čijeg hira i kaprica zavisi sve i svako u Srbiji.
Činjenica što se politički sistem nasleđen od Miloševićeve autoritarnosti nije promenio iz temelja, što je u mnogo čemu preživeo i pod petooktobarcima, omogućila je tako lak povratak Srbije u ogoljenu autokratiju. Na dobrom putu u diktaturu
Menjale su se ličnosti, sistem je ostajao isti. Oni stidljivi nagoveštaji demokratskih promena bili su i nedorečeni i nedovoljno efikasni. To razdoblje od 5. oktobra 2000. do 2012. najtačnije bi se moglo opisati kao razdoblje poludemokratije. Pa, za Boga miloga, tad je ubijen aktuelni premijer u po bela dana u političkoj zaveri čiji pravi karakter nikad neće biti otkriven. Ni karakter, ni protagonisti. Pogotovu oni iz senke.
Činjenica što se politički sistem nasleđen od Miloševićeve autoritarnosti nije promenio iz temelja, što je u mnogo čemu preživeo i pod petooktobarcima, omogućila je tako lak povratak Srbije u ogoljenu autokratiju. Na dobrom putu u diktaturu.
Da, reći ćeš poštovani čitaoče, no takve tendencije vidimo i u Mađarskoj i u Slovačkoj, a one su obe članice Evropske unije.
Ne sporim. Međutim, okolnost što kod drugog stvari ne valjaju ne sme biti opravdanje za sopstvenu slabost. Uostalom, vreme pred nama će pokazati razvoj budućih događaja. Ni u Mađarskoj, ni u Slovačkoj, nedemokratija nije sistemska. Naprotiv, ona proističe iz negacije postojećeg sistema. Ona je eksces, a ne pravilo. U Srbiji, strahujem, nedemokratija ako nije sistemska, onda je endemska. Ako nije površinska, onda je podzemna. Sigurno je bar jedno. Pojavljuje se u više generacija, u više istorijskih trenutaka i sa različitim nosiocima.
Žilavost otpora
I otpor autokratiji i autokratama, ovde je dugotrajan. I dugovečan. I žilav. Od onog davnog protesta ispred tadašnje Televizije Beograd 1989. do ovog jednogodišnjeg bunta studenata i građana. Onomad protiv Miloševićeve vlastodržačke obesti, sad protiv malignog nasilništva Miloševićevog naslednika što šenluči sa Andrićevog venca širom zemlje Srbije. Sve te narodne pobune, i masovne demonstracije jesu veličanstvene i neodoljive, samo što nikakvog, ili gotovo nikakvog, ploda ne daju.
Mi se, evo od poznih osamdesetih, rvemo sa avetima samovlašća. Uglavnom uzaludno. Dok je naše okruženje, i dalje i bliže, koračalo stazama demokratije, mi smo grcali, i još uvek grcamo, pod knutom razularenog gospodarenja pojedinca
Problem Srbije je u uzurpaciji vlasti. To je onaj problem s kojim su se borili i izborili Evropljani pre pedeset, stotinu ili dve stotine godina. I od tog momenta krenuli napred krupnim koracima u svakom pogledu. Mi tavorimo i gubimo trku za trkom zato što robujemo volji jednog čoveka. Prosto da prostije biti ne može.
A opet iz nekog čudnovatog razloga ovaj protest kom svedočimo i u kom učestvujemo, nekako izbegava taj glavni, centralni, problem. Nije se usmerio svim snagama na onog koji je vinovnik sve nesreće i svih zala što su nas zadesili uključujući i pad novosadske nadstrešnice. Među istaknutim zahtevima pobunjenog puka, nema zahteva da predsednik Srbije podnese neopozivu ostavku. Traže se izbori koje on treba da raspiše po svom nahođenju. I svi ostali zahtevi od njegove volje zavise. To nije dobra strategija. Ispostavilo se da nije ni delotvorna. Sve je jači utisak da se vrtimo u začaranom krugu. Mi zahtevamo, on ne reaguje. Mi demonstriramo, on bije i udara. Mi mu se protivimo, on ne haje. Što ne haje, ni po jada. Nego što se sveti i tera inat. Po narodnoj grbači.
Među istaknutim zahtevima pobunjenog puka, nema zahteva da predsednik Srbije podnese neopozivu ostavku. Traže se izbori koje on treba da raspiše po svom nahođenju. I svi ostali zahtevi od njegove volje zavise. To nije dobra strategija
„Tako mi je ćef i šta mi možete“, poručuje nam svakodnevno nekoliko puta. Studente hapsi i drži u pritvoru, svoje besprizornike oslobađa pomilovanjima i abolira od krivične odgovornosti. Siledžije nagrađuje, svoje protivnike surovo kažnjava.
Postavlja se sledeće pitanje.
Postoji li uopšte način da se jedan ovakav autokratski režim smeni s vlasti? I, ukoliko postoji, koji bi to način bio? Kako stati u kraj onom što ni od čega ne preza. Onom što će pribeći svakoj vrsti nečasnosti i huliganstva kako bi svoj položaj sačuvao. Onom što je naumio večno vladati.
Očito, sila ne dolazi u obzir. To je njegov metod i njegova sklonost.
Izbori?
Vrbov klin. Uverili smo se u njegovu sposobnost da izbore pretvori u negaciju izbora, da ih pretvori u poprište sukoba, da se bavi zloupotrebama i mahinacijama, lažima i krivotvorenjem. Prethodni parlamentarni i lokalni izbori, nedavni izbori u Kosjeriću i Zaječaru, predstojeći u Negotinu i Mionici. Sve grđe od goreg. Povrh toga, nema ni jemstva da bi on priznao rezultate i kad bi izbore izgubio, to jest da bi predao vlast. To turobno iskustvo imali smo s Miloševićem i 1996. i 2000. Ko će, pitam se, ovog prinuditi na priznavanje po sebe nepovoljnog izbornog ishoda? Ko? Izbori postaju smisleni tek pošto se predsednik Srbije razvlasti. Dotad će biti nemogućno pobediti. Skoro nemogućno.
Bez iluzija
Šta nam onda preostaje?
Preostaju nam brojnost i istrajnost. Kontinuitet i konstantnost otpora. Preostaju nam blokade, štrajkovi, neprekidni protesti. Preostaje nam uporna borba, nepristajanje, odbijanje da se povinujemo. Ako bi se pokrenulo većinsko građanstvo Srbije, ako bi najveći broj ljudi ustao protiv vladajuće partije i njenog jedinog čelnika, na koncu konaca taj vlastodržački monolit bi popustio. Počeo da puca iznutra, da bi, u završnici bio oboren.
Ne smemo gajiti iluzije. Time što bi predsednik Srbije odstupio, demisionirao ili bio smenjen s te funkcije, ne, ne bi Srbija namah postala demokratska. Ne bi se automatski oslobodila i prerasla u uređenu državu. Dočim, smena najmoćnije ličnosti, ličnosti što je svu vlast uzela u svoje ruke, što se pita za sve i presuđuje o svemu, što neprestano krši ustav i zakon, a nikog nema da ga u tome spreči, jeste preduslov, neophodan i nezaobilazan, kako bi ova zemlja krenula prema demokratiji, istinskom multipartizmu i parlamentarizmu. Sa ovakvim uzurpatorom vlasti i ovakvom uzurpacijom vlasti, taj preobražaj nije realan i nije ostvariv.
Ako bi se pokrenulo većinsko građanstvo Srbije, ako bi najveći broj ljudi ustao protiv vladajuće partije i njenog jedinog čelnika, na koncu konaca taj vlastodržački monolit bi popustio. Počeo da puca iznutra, da bi, u završnici, bio oboren
Stoga bi opozicioni pokret, i studentski i građanski i politički, morao da se usmeri, da se usredsredi, da pokrene svu svoju snagu i potencijal ka tom cilju. Jednostavnom, personalizovanom i svima jasnom.
Njega skloniti, pa onda sve ostalo. Izbori, reforma sistema, rad institucija, odgovornost, kontrola, podnošenje računa. Slobodno mišljenje i slobodni mediji. Ali, najpre, on mora otići. Mora otići i tačka.
I, da ne zaboravim. Nikom, doslovno nikom, posle njega ne sme biti dozvoljena tolika koncentracija vlasti. To je ključ. Njegov odlazak nije puka promena osobe na položaju predsednika Srbije. Taj čin mora biti obeležen kao konačan svršetak jednog pogubnog, i pogibeljnog, načina vladanja. Shvatanja vlasti.
Verovatno reči Ursule fon der Lajen u Beogradu tokom nedavne posete nisu odjeknule sa dovoljno odsečnosti. No, jedna rečenica vredi suvog zlata. Parafraziram:
„Danas je Evropa podeljena između autokratije i demokratije.“
Na nama je da se opredelimo. Jednom zasvagda. Malo li smo dosad vremena protraćili u jalovom lutanju bespućima autoritarnosti?
Nema tog majčinog sina i očinje kćeri ko je od samovlašća ikakve koristi video. Samo muku, trpljenje i zlo.
Milostinja nije korist. Milostinja je poniženje i kletva. Onaj što ti udeljuje, može i da ti milostinju uskrati. Po svom nahođenju. Kad mu se prohte.
Hajde da svi kao jedan, iz sveg glasa, iz hiljada grla, viknemo da nas dobro čuje. Do Novog dvora i „ćacilenda“:
„Daj ostavku i spasi Srbiju!“
