Srpska energetika ušla je u period duboke neizvesnosti. Dok je pažnja javnosti trenutno uglavnom usmerena na sankcije NIS-u i moguću obustavu isporuke gasa preko Bugarske, jednako važan, ali manje vidljiv problem tiče se proizvodnje električne energije. U protekloj deceniji evropski elektroenergetski sektor iz korena se promenio, a Srbija u toj promeni kasni i deluje nespremno. Cena tog kašnjenja sad dolazi na naplatu, i biće visoka.
EU će od 2026. početi da naplaćuje svojevrstan „klimatski porez“ prilikom uvoza – mehanizam poznat kao CBAM (Carbon Border Adjustment Mechanism). Njegova suština je jednostavna: EU će za uvezenu robu koja je proizvedena uz velike emisije ugljen-dioksida naplaćivati naknadu. Drugim rečima, kad Srbija bude izvozila određene proizvode u EU, oni će dobiti dodatni trošak za CO₂ emitovan tokom njihove proizvodnje. Što je proizvodnja „prljavija“, to će iznos koji se plaća biti veći. CBAM će od 2026. da obuhvata gvožđe, čelik, aluminijum, cement, đubriva i električnu energiju, a u narednim godinama će da se proširuje i na druge proizvode.
I srpski igrači moraće da igraju po evropskim pravilima
CBAM nije nova, iznenadna carinska mera EU, već odavno poznat korak u njenoj dugoročnoj klimatskoj i energetskoj tranziciji. Pre više od decenije unutar EU počelo je fazno uvođenje naplate emitovanog ugljenika za njihove proizvođače. Taj sistem, međutim, nije kompletan bez zaštite tržišta Unije od nelojalne konkurencije iz uvoza. U suprotnom, proizvođači iz zemalja gde se emisije ne naplaćuju (poput Srbije) bili bi automatski cenovno konkurentniji, dok bi firme iz EU imale podsticaj da sele proizvodnju u takve zemlje (tzv. „curenje ugljenika“). Suština CBAM-a je, dakle, uspostavljanje jednakih pravila igre na EU tržištu za sve: i uvozni i domaći proizvodi plaćaće istu cenu za svaku tonu emitovanog CO₂ u procesu proizvodnje – bez obzira na to da li je mesto proizvodnje Duizburg ili Smederevo.
EU će od 2026. za uvezenu robu iz Srbije, proizvedenu uz velike emisije ugljen-dioksida, naplaćivati naknadu. I što je proizvodnja „prljavija“, to će iznos koji se plaća biti veći
Šta je onda problem s domaćom proizvodnjom električne energije? To što se ona u Srbiji dobija uglavnom iz niskokvalitetnog lignita, pa su naše emisije CO₂ u proizvodnji jednog megavat-sata tri do četiri puta veće od onih u EU. Kad se to prevede u konkretne cene, svaki MWh iz Srbije dobiće na tržištu EU trošak ugljenika od oko 60 evra. Budući da Srbija izvozi struju na tržište EU po prosečnoj ceni od nešto iznad 100 evra po MWh, jasno je da će ovoliki dodatni trošak ugroziti izvoz električne energije na ovo tržište. Ni za druge proizvode obuhvaćene CBAM-om, poput čelika, situacija nije idealna, ali razlika u emisijama nigde nije toliko velika kao u proizvodnji struje, niti će u ijednom drugom sektoru trošak ugljenika biti tako visok.
Izvoz električne energije važan je oslonac održivog poslovanja EPS-a i celog elektroenergetskog sistema Srbije. Iako u EU odlazi manje od 10 odsto ukupne proizvodnje, izvoz predstavlja značajan izvor profitabilnosti kompanije i pomaže da se održi ravnoteža u elektroenergetskom bilansu zemlje. Srbija je do pre nekoliko godina bila neto izvoznik električne energije, ali danas, zbog dugogodišnjeg lošeg upravljanja EPS-om, više uvozimo nego što izvozimo. Ipak, izvoz je još uvek važan deo sistema. Srbija struju uvozi zimi, kada je potrošnja najveća, dok obično izvozi u proleće, kada su hidropotencijali najjači, ili noću, kada je potrošnja niža. Na taj način se sistem balansira i obezbeđuje profitabilnost EPS-a. Međutim, uvođenje CBAM-a od 2026. godine moglo bi taj izvor profitabilnosti potpuno da izbriše. Prema procenama Fiskalnog saveta, gubici EPS-a po ovom osnovu mogli bi da dosegnu oko 200 miliona evra godišnje – gotovo tačno koliko je EPS ostvario dobiti u 2024.
Šta je alternativa za Srbiju
Šta su alternative pred Srbijom? Jednu je EU već ponudila, ali je ona u dužem roku još nepovoljnija od CBAM-a. Srbija bi, naime, mogla da izbegne plaćanje CBAM-a za izvoz struje ako se do kraja 2026. „tržišno spoji“ s elektroenergetskim sistemima Mađarske i Bugarske i do 2030. u potpunosti prihvati evropsku regulativu. To, međutim, nije ni jednostavno ni bezbolno. Tržišno spajanje (market coupling), iako započeto, teško da će biti završeno u zadatom roku, a prihvatanje evropskih pravila još je zahtevnije.
U Srbiji se jedan megavat-sat električne energije proizvodi uz tri-četiri puta veću emisiju ugljen- dioksida nego u EU, pa će izvoz svakog MWh biti opterećen sa dodatnih 60 evra, zbog čega će značajno biti ugrožen izvoz EPS-a u EU
Od 2030. Srbija bi morala da uvede sistem naplate emisija ugljenika identičan onom koji već postoji u EU, što znači da bi se svaka tona CO₂ emitovana u domaćoj proizvodnji električne energije naplaćivala. Podsećam, CBAM bi se naplaćivao samo na izvoz Srbije u EU, a ne na čitavu proizvodnju. Prema proceni Fiskalnog saveta, naplata svih emisija EPS bi godišnje koštala oko tri milijarde evra i taj trošak bi mogao da se pokrije jedino ako bi cene struje za domaćinstva porasle više od 100 odsto. U tom svetlu, CBAM, ma koliko bio nepovoljan, deluje kao manje zlo, jer bi Srbiju godišnje koštao desetak puta manje.
Fiskalni savet je zato kao najbolje rešenje predložio da Srbija započne pregovore s EU o pronalaženju kompromisnog rešenja za sektor električne energije. Argumenti za to postoje. Na primer, Srbija, kao zemlja van EU, nije mogla da koristi bespovratna sredstva Modernizacijskog fonda, iz kog je do sada povučeno oko 20 milijardi evra. Taj EU fond pomogao je zemljama članicama iz Centralne i Istočne Evrope da u prethodnim godinama smanje emisije u proizvodnji.
Srbija je do pre nekoliko godina bila neto izvoznik, a sada, zbog dugogodišnjeg lošeg upravljanja EPS-om, više struje uvozi nego što izvozi. Ipak, izvoz je još uvek važan deo sistema, a već od 2026. uvođenje CBAM-a bi moglo taj izvor profitabilnosti potpuno da izbriše
Dodatni argument leži u činjenici da primena CBAM-a u sektoru električne energije nosi brojne tehničke izazove, na koje su upozorile i evropske organizacije poput ENTSO-E (udruženje operatora prenosnih sistema električne energije u EU). ENTSO-E je čak formalno zatražio da se primena CBAM-a na električnu energiju odloži za godinu dana, upozoravajući na rizike od poremećaja tržišta i tehničkih problema naplate CBAM-a u sadašnjem obliku. Konačno, i druge zemlje regiona, poput Bosne i Hercegovine i Severne Makedonije, suočavaju se sa istim problemom, jer i one najveći deo struje proizvode iz uglja. Ni nama, ni EU ne bi bilo u interesu da region ostane izolovano „elektroenergetsko ostrvo“ na evropskoj mapi.
Ko će platiti cenu neizbežne energetske tranzicije EPS-a i koliko će to koštati
Dugoročno, puna integracija Srbije u evropski elektroenergetski sistem verovatno je jedino održivo rešenje. Međutim, s obzirom na to da je domaći elektroenergetski sektor zapušten, tehnološki zastareo i izrazito zavisan od uglja, ta integracija morala bi da bude postepena, a ne nagla, kako sada predviđa evropska regulativa. Srbija bi u eventualnim pregovorima s EU trebalo da pokuša da se izbori za neuobičajeno povoljne uslove – najmanje 80 do 90 odsto besplatnih kvota u početnom periodu i dug rok prilagođavanja. Pod takvim okolnostima, integracija Srbije u EU elektroenergetski sistem bila bi racionalna, odnosno povoljnija od plaćanja CBAM-a.
Najbolje bi bilo da Srbija započne pregovore s EU o pronalaženju kompromisnog rešenja za sektor električne energije, a u sličnoj poziciji su i BiH i Severna Makedonija. Ni nama ni EU ne bi bilo u interesu da region ostane izolovano „elektroenergetsko ostrvo“ na evropskoj mapi
Naravno, ne može se očekivati da EU dugoročno toleriše nefer situaciju u kojoj proizvođači električne energije u državama članicama plaćaju punu cenu za emisije CO₂, dok se u Srbiji to ne naplaćuje. Ali i zemlje članice su na početku naplate ugljenika imale relativno duga prelazna razdoblja i značajan deo besplatnih kvota, kako bi se izbegao nagli udar na njihove energetske sisteme i ekonomiju.
Pitanje koje se na kraju prirodno nameće jeste – ko će platiti cenu neizbežne energetske tranzicije EPS-a? Jasno je da će se novi troškovi ugljenika, bilo kroz CBAM ili integraciju u EU sistem, preliti u jednom trenutku i na krajnju cenu električne energije. Ali presudno je u kojoj meri – da li kroz velika poskupljenja od 50 ili 100 odsto, ili kroz postepene korekcije bliske budućem kretanju inflacije.
Epilog će zavisiti od dva činioca. Prvog, kako će Srbija ući u režim naplate ugljenika – da li kroz pametno ispregovarane prelazne rokove i olakšice, ili kroz prihvatanje zatečenih pravila EU. Ali i drugog, da li će se EPS napokon promeniti iznutra i postati moderna, efikasna kompanija sposobna da investira, proizvodi i posluje u tržišnim uslovima.
Sva upozorenja Fiskalnog saveta godinama su ignorisana, dok u decembru 2021. nije došlo do kolapsa proizvodnje. A kad se prašina slegla, jedino brzo rešenje za finansijsku stabilizaciju EPS-a bilo je snažno povećanje cene struje, koja je od tad porasla za oko 50 odsto. Danas, kad je EPS na novoj prekretnici, ovo iskustvo ne bi smelo da se zaboravi
Na ovo poslednje Fiskalni savet ukazuje već više od decenije. EPS je bio česta tema naših izveštaja još od 2012. Svaki put smo upozoravali da preduzeće tone i da su mu potrebne duboke reforme: da nedovoljno investira, pri čemu ulaganja često ne idu u prioritete; da ima prekomeran broj zaposlenih na administrativnim i generičkim poslovima, a manjak stručnog kadra; da je sistem zarada loše postavljen; da se beleže preveliki tehnički gubici (u šta su verovatno uključene i krađe struje); da nisu jasno rešeni odnosi s povezanim firmama poput ProTENT-a; da je prosečan broj ponuđača na tenderima u jednom trenutku pao na ispod dva i drugo.
Svi ti nalazi godinama su ignorisani, dok u decembru 2021. nije došlo do kolapsa proizvodnje. A kad se prašina slegla, jedino brzo rešenje za finansijsku stabilizaciju EPS-a bilo je snažno povećanje cene struje, koja je od tad porasla za oko 50 odsto. Danas, kad je EPS na novoj prekretnici, ovo iskustvo ne bi smelo da se zaboravi.
