Krenuli smo iz Raške, gde su nas domaćini ispratili pogledima koji su nosili više brige nego reči. Međutim, uspešno smo došli do Baljevca. Na ulazu u Baljevac dočekali su nas ljudi čija toplina zaista ne traži ništa zauzvrat.
Ipak, briga o bezbednosti ostala je prisutna tokom celog dana. Nedostatak policijske pratnje, briga zbog saobraćaja, neizvesnost na svakom koraku. Poražavajuća je činjenica da smo mi na našem putu jedva izbegli nezgodu, automobil je imao i kvar, dok kolege iz Novog Pazara, javljaju kako im pristižu prekršajne prijave. I opet, policijske pratnje nigde, samo naši koraci.
Međutim, tu je narod, to su ti veliki ljudi koji su nam mahali iz kola, pozdravljali nas, a jedna divna gospođa je izašla iz dvorišta, sa suzama u očima, i pružila mali poklon — kao amanet da izdržimo.
Da ne zaboravimo i činjenicu da – gde su studenti, tu je i (Dez)informer. Opet, s kamerama koje traže, ne istinu, već prizor. U tim trenucima, nismo hteli da budemo u njihovoj verziji stvarnosti, te smo na miran način reagovali i trudili se da ljudi čuju šta mi zaista imamo da poručimo.
Kada je pao mrak, koraci su postali teži. Put nas je doveo do naselja Ušće i manastira Studenice. Nama, studentima muslimanske veroispovesti, ponudili su smeštaj u manastiru. U tišini konaka, među ikonama i mirisom tamjana, nije bilo podele. Nije bilo „mi“ i „oni“. Bilo je samo — ljudi. Zar to nije dokaz da su sve parole „zavadi pa vladaj“ izgubile smisao? Zar to nije dovoljno da pokažemo da nas niko ne može razjediniti — ni politikom, ni verom, ni granicama koje su drugi postavljali? Ovaj hod je više od protesta. To je zavet. Da nećemo dozvoliti da nas uče mržnji, dok sami hodamo u miru. Sutra nastavljamo ka Magliču. I nije važno kakav će put biti — važno je da mi idemo pravim putem.
Za šesnaestoro. Za sve nas. Za jedan svet koji još može da se izleči.
U potpisu,
Studenti Državnog univerziteta u Novom Pazaru
