Pesnički slemovi, to jest zgode koje ljudima daju šansu da pred publikom recituju o svemu što ih tišti ili raduje, stara su vest. Recituje se od Amerike do Australije, od Čilea do Rusije, nekada dobro, nekada loše, uvek zanimljivo. Slem poezija, međutim, ne pamti gala događaj kakav je pre desetak dana održan u Kvantiku, u Virdžiniji. Stotine američkih generala i admirala dopremljene su iz svih krajeva sveta u tamošnje sedište marinaca kako bi slušale dvojicu izvođača. Nisu ta dvojica mladi glasovi, nisu baš ni originalni; jedan je bivši voditelj Foks njuza, drugi je imao relativno uspešnu karijeru u veselom svetu rijaliti televizije. Ali je nekim tragičnim nesporazumom jedan postao sekretar odbrane Sjedinjenih Američkih Država, a drugi predsednik iste zemlje, pa interesovanje za njihov nastup ne čudi.
Invazija iznutra
Poetska forma je na slemovima slobodna, naravno, ali izvedbe imaju pravila. Niko, recimo, ne bi trebalo da ima više od tri minuta pred mikrofonom, no ona dvojica su zbog ugleda dobili više. Uvodni čin Pitera Hegseta trajao je četrdeset minuta. Iskoristio ih je da pred generalima i admiralima grmi na „debele generale i admirale u hodnicima Pentagona“; da kaže kako u američkoj vojsci više neće biti bradonja; da saopšti da će i žene-vojnici morati da ispune muške standarde snage; da zaključi kako su procene duševne stabilnosti oficira štetne. Štetno je, čini se, i prijaviti zlostavljanje. Mnogo je štetnog u vojsci, ukratko. Sreća je da barem klimatske promene nisu štetne. Prisutne je naposletku podsetio da je njihov posao da „ubijaju ljude i razbijaju stvari“ i da „ne spadaju uvek u pristojno društvo“.
Kada je Hegset zagrejao publiku – mada se to, tvrde prisutni izveštači, baš i nije videlo – na scenu je izašao Donald Tramp. Kako je iskoristio svojih sedamdeset minuta? Pričao je da uvek pazi kada korača stepenicama, jer je Džozef Bajden svakog dana niz stepenice padao. Opet je zatražio Nobelovu nagradu za mir i rezignirano zaključio da će toliko željeno priznanje umesto njega dobiti „neki tip koji ništa pod milim bogom nije učinio“. On pak samo što nije sredio stvari u Gazi. Neko mu je rekao da se tamo ratuje tri hiljade godina. Ako zbog tog i drugih mirotvorstava ne dobije mirovnog „Nobela“, to će biti „velika uvreda“ za SAD. Putin ga je mnogo razočarao. Toliko da je predsednika Rusije posprdno pitao da li je samo papirni tigar.
Predsednik SAD uporan je u nameri da vojskom rešava probleme koje je sam stvorio ili makar pogoršao. Tvrdi da bi „opasni gradovi“ SAD poput Njujorka ili Los Anđelesa mogli vojsci da posluže kao trenažni poligon.
Sve što je pričao Piter Hegset, ostatak sveta može otpisati kao dečačku glupost bez obzira na to što je sekretar odbrane SAD opasniji od prosečnog dečaka. To što Hegset misli da će američka vojska biti opasnija ako u njoj bude manje crnih oficira, manje žena u borbenim rolama, manje unutrašnje kontrole, može da šteti jedino samoj američkoj vojsci. Ljudima koji su se prethodnih meseci u Iranu, Jemenu, Somaliji sakrivali od bombi onog kandidata za Nobelovu nagradu, američka vojska biće jednaka opasnost ko god u njoj služio i po kakvim god „pravilima borbe“ bombardovao. Ali reči kandidata ne mogu da se odbace tako lako. Dobro, možda možemo da zanemarimo opasnosti koje vrebaju na stepenicama i ratove koji navodno traju tri milenijuma, ali ne i ovo:
„Imamo invaziju iznutra, koja je teža od spoljne, jer neprijatelj ne nosi uniforme“, ponovio je Donald Tramp omiljenu misao i u Kvantiku.
Predsednik SAD nije propustio priliku da ponovo tvrdi kako su veliki gradovi SAD, poput Njujorka, Los Anđelesa, Čikaga, San Franciska, „u lošem stanju“. I da bi „neki od tih opasnih gradova mogli vojsci da posluže kao trenažni poligon“. Tramp je uporan u nameri da vojskom rešava unutrašnje probleme koje je sam stvorio ili makar pogoršao. Smešno je u istoj rečenici pominjati Trampa i ustav, Trampa i federalne zakone koji takvu zloupotrebu vojske zabranjuju, ali već bi taj sopstveni smeh trebalo da nas brine.
Savršeni neokonzervativac
„Komandanti okupljeni u Kvantiku mogli su da znaju šta im se sprema ako su pročitali Trampovu izvršnu naredbu od 22. septembra, kojom je ’Antifu‘ proglasio domaćom terorističkom organizacijom iako takva organizacija ni ne postoji. Tri dana kasnije je usledio Predsednički memorandum o nacionalnoj bezbednosti broj 7 (NSPM-7), prema kome će nova ’nacionalna strategija‘ biti primenjivana protiv ideologija ’antiamerikanizma, antikapitalizma, antihrišćanstva‘…“, zapisao je kolumnista britanskog Gardijana Sidni Blumental, nekadašnji savetnik Bila Klintona i Hilari Klinton.
Blumental možda jeste učesnik demokratsko-republikanskih ratova, ali Trampovi tekstovi govore sami za sebe. U pomenutom memorandumu preti se ljudima koji su „ekstremisti“ po pitanju migracija, rase i roda, ljudima koji su „neprijatelji tradicionalnih američkih pogleda na porodicu, religiju i moral“, svima sumarno podvedenim pod odrednicu „takozvanih antifašista“. Da su antifašisti – stvarni, a ne takozvani – u Americi neprijatelji, to ne bi trebalo da bude iznenađenje. Memorandum smatra da takvi hoće da zbace vladu SAD bez obzira na to što su poslednju družinu koja je to pokušala – 6. januara 2021 – činili sledbenici samog Donalda Trampa. I sva ta priča o „neprijateljima Amerike, kapitalizma i hrišćanstva“ zvuči poznato, zbog čega smo u uvodu i napisali da onaj tragikomični duet sa pesničkog slema u Kvantiku nije baš originalan. Sve je to Amerika slušala pre dvadesetak godina, podseća Konor Linč u tekstu „Večni ratovi su stigli kući“, objavljenom u njujorškom magazinu Jakobinac.
Konor Linč poredi Bušov rat protiv „spoljašnjeg terora“ sa Trampovim ratom protiv „unutrašnjeg“, i zaključuje da su ta dvojica koristili iste taktike, isti masovni nadzor, isti Gvantanamo. I da su obojica baš voleli da te poslove poveravaju privatnim kompanijama.
„Nakon Trampovog bezobzirnog bombardovanja iranskih nuklearnih postrojenja, komentatori su povlačili paralele sa katastrofalnom invazijom Iraka 2003. Tu invaziju je Tramp nekada opisivao kao ’možda najgoru predsedničku odluku u istoriji‘. Tramp je pre deset godina osvojio republikance grmeći protiv neokonzervativaca Bušove administracije koji su lagali o oružju za masovno uništenje kako bi invaziju opravdali. Sada kada je na vlasti, Tramp se ukazuje kao savršeni neokonzervativac. U drugom mandatu vlada kao drugo ukazanje Džordža Buša Mlađeg. Tramp je, kao i republikanski prethodnik, spojio militarizam sa neoliberalnim ekonomskim politikama deregulacije, privatizacije i poreskih olakšica. To je prošli put izazvalo globalnu finansijsku krizu i dva neuspešna rata, koji su obogatili malobrojne odabrane.“
Tekst Konora Linča krcat je poređenjima Bušovog i Trampovog predsedništva, rata protiv „spoljašnjeg terora“ i rata protiv „unutrašnjeg terora“ u kojima se koriste iste taktike, isti masovni nadzor i isti Gvantanamo. Linč poredi i enormni rast vojnog budžeta pod obe administracije, kao i darivanje dobrog dela federalnog budžeta privatnim kompanijama koje ratuju, zatvaraju i eksploatišu – nekada Blekvoteru i Halibartonu, danas Palantiru i Kor Siviku.
„Tramp se nije izdvojio od neokonzervativaca time što je odbacio rat ili militarizam, već time što se ne pretvara da se u sve to upušta kako bi ’sačuvao demokratiju‘ ili ’doneo slobode preko okeana‘. Umesto toga Tramp prikazuje svet u kome opstaju samo najjači i najbezobzirniji, a najviše treba strahovati od unutrašnjeg neprijatelja. Militarizam njegove administracije pre svega je usmeren na imigrante bez dokumenata koji su ’napali‘ Ameriku, na studente koji kritikuju Izrael, na sve levičare, koje ta administracija sada pokušava da žigoše kao teroriste“, zaključuje Linč.
Bez otpora oficira
Sve je to jasno, ali umesto zgađene fascinacije ludostima Bele kuće umesnije je pitanje šta protiv njih čini Amerika koja misli drugačije a ima neke moći. I američki profesor i pisac Mustafa Bajumi pitao se u naslovu sveže kolumne za Gardijan kada će se barem oni generali i admirali usprotiviti. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog sopstvene kože.
„Visoki oficiri se izvesno već brinu da bi mogli da budu otpušteni zato što nisu dovoljno lojalni Trampu, dovoljno beli ili dovoljno muškog roda. Tramp je u prvim nedeljama mandata otpustio generala Čarlsa Brauna, tek drugog crnca koji je postao načelnik Združenog štaba SAD, kao i admiralku Lizu Franketi, prvu ženu koja je postala šefica pomorskih operacija“, podsetio je Bajumi.
Bilo je zapravo previše otpuštanja „sumnjivih lica“ da bismo ih ovde nabrojali, a Bajumi smatra da bi oni preostali trebalo da se boje i zbog toga što ih Tramp uvlači u „očigledne nezakonitosti“ poput napada na navodno krijumčarska plovila u Karibima.
„Čak i da su ljudi u tim plovilima zaista krijumčarili drogu – što baš nije verovatno – nije isto biti umešan u prodaju droge i biti neprijatelj u ratu. Kada država namerno ubije nekoga van oružanog sukoba i van odgovarajuće procedure, to je ubistvo, i to se već događa u Karibima.“
Kada je reč o demokratama, problem je u tome što su na frontu na kome je je Trampa najsmislenije napasti – na frontu gaženja siromašne Amerike – oni i Tramp u istom rovu. Demokratska partija se odavno odrekla toga da zastupa interese podvlašćenih.
Nevolja je, međutim, u tome, što je američka vojska i pod prethodnim administracijama toliko mnogo ubijala i toliko malo za ubistva odgovarala da je teško očekivati da bi bilo ko sa sjajnim epoletama, muškarac ili žena, belac ili crnac, mogao zbog toga da se zabrine. Zasad nema naznaka revolta među vojnim glavešinama. A kada je reč o demokratama, dobro obavešteni cinik bi mogao da primeti kako je problem u tome što su tamo gde je Trampa najlakše i najsmislenije napasti – a to je gaženje po životima miliona sopstvenih siromašnih stanovnika – oni i Tramp u istom rovu. Demokrate su se odavno odrekle toga da zastupaju interese podvlašćenih. Videlo se to i u njihovim nedavnim obraćanjima. Berni Sanders i Aleksandrija Okasio Kortes jesu u jednom video-snimku izneli jednostavne poruke – da Amerikanci već plaćaju zdravstvenu negu više nego bilo ko drugi na planeti, da već bankrotiraju zbog hemioterapija i ne mogu da priušte insulin, i da će sledeće planirane seče „Medikejda“ imati prost ishod – ako nemaš para, umrećeš. Ali se dva dana ranije senatski predvodnik demokrata Čak Šumer prevashodno brinuo zbog toga što Donald Tramp „preuzima sve stvari u svoje ruke“. A to je, zamislite, nezakonito, kao i ubistva u Karibima.
