Valeri Mrežen je francuska spisateljica, vizuelna umetnica, filmska i pozorišna rediteljka. Među njenim objavljenim knjigama izdvajaju se Mon grand-père (Moj deda, 1999), L’Agrume (Agrum, 2001) i Eau sauvage (Divlja voda, 2004), kao i Forêt noire (Švarcvald, 2012), Troisième personne (Treće lice, 2017)i La jeune artiste (Mlada umetnica, 2023). Iz njene filmske i pozorišne produkcije izdvojićemo dokumentarni film Pork and Milk (2006) i komad Gardien Party, napisan zajedno sa Muhamedom el Hatibom i prikazan na BITEF-u 2022. U Muzeju Že de Pom održana je 2008. retrospektiva njenih vizuelnih dela pod naslovom Place de la Concorde (Trg Konkord).
Izdavačka kuća Nojzac upravo je objavila Agrum, u prevodu Bojana Savića Ostojića, koji je tim povodom razgovarao sa autorkom.
Pre dvadeset četiri godine objavili ste Agrum, knjigu za koju neće biti preterano reći da je obeležila vašu karijeru. Ona je i danas najuspešnija u vašoj bibliografiji. U međuvremenu je objavljena u dvadeset tri izdanja. Kako danas gledate na taj tekst? Koliko vam je Agrum i dalje blizak?
Sećam se precizno trenutka kada sam počela da pišem knjigu, tokom jedne rezidencije u Americi. Živo pamtim čitav period i kontekst: rentakar, stan-atelje sa malom terasom, izuzetno uzbudljivo putovanje, osećaj pustolovine. Pamtim trenutak u kojem počinjem da pripovedam o ovom ljubavnom paru i odluku da naratorku predstavim u pomalo podsmešljivom, pogrdnom registru, budući da se u vezi istakla pasivnošću. Možda su me osećaj samostalnosti i činjenica da sam otputovala daleko od kuće naveli da se sa izvesnim otklonom posvetim toj nedavno završenoj vezi. Sada ta situacija zvuči daleko, kao i taj period, od kojeg me deli već više od dvadeset godina, tako da ne prepoznajem sebe u onome što pričam, otprilike, kao kad sebe vidimo na fotografiji iz rane mladosti. Ali knjiga mi je i dalje bliska jer je postala deo moje putanje. Javno sam čitala odlomke iz nje, a kad god objavim nešto novo, uvek se i Agrum pojavi prilikom potpisivanja. Tekst je doživeo i pozorišnu adaptaciju. Jedna mlada trupa igrala je predstavu na turneji. Imala sam prilike više puta da je gledam.
Rašiveni portret jednog prilično šašavog partnera Bruna, koji je sam sebi nadenuo nadimak Agrum, čita se kao roman. Šire gledano, pripada vašem ciklusu fragmentarnih knjiga, zajedno sa Mojim dedom i Divljom vodom, koji nosi skupni naslov Trois quartiers (Tri frtalja). Ipak, u poređenju sa ostalim naslovima, u Agrumu ima najviše romanesknih elemenata. U nekim prevodima, štaviše, knjiga je otvoreno predstavljena kao roman. Da li takva recepcija odgovara vašim namerama?
Odgovara, budući da uprkos svemu opisuje ljubavnu priču. To je jedna potpuno klimava, gotovo izmaštana ljubavna priča koju više čini čekanje i propušteni sastanci nego trenuci provedeni zajedno. Naratorka neprekidno zamišlja scene, neki hipotetični futur u kojem će Agrum napokon doći ili pozvati je. U toj paralelnoj realnosti ona smišlja najluđe scenarije kako bi mu oprostila stalne ispale. Tako nastaje čitav niz herojskih situacija u kojima se „siroti“ Agrum obreo sticajem nesrećnih okolnosti.
Susret „slobodnog muškarca“ i „lepljive žene“ prikazan je u nizu fragmenata koji izbegava hronologiju. Ovako organizovani tekstpredstavlja pokušaj da se upustite u naraciju tehnikom fragmenta?
Ja bih, u svakom slučaju, bila nesposobna da napišem linearnu pripovest, organizovanu hronološki. To nisam ni nameravala. Sve što mi je ostalo od tog odnosa bila su paramparčad, rasuta po vremenskoj osi, koja nikako nisam mogla da spojim. I sama veza je podsećala na nepravilno i isprekidano utiskivanje tačkica, pointillé. Konstrukcija priče je fragmentarna kako bi i sami čitaoci mogli da sebi nađu mesto i da zamisle situacije ili scene u međuprostorima. Efekat je nalik elipsi u filmu koja spaja dva vremenski udaljena plana kako bi gledalac naslutio šta se desilo između njih.
Moje knjige su maltene rekonstrukcija rečenica koje sam zapamtila. Ništa nisam izmislila
Naraciju vodi asimetrija dva lika, susret dva mentaliteta, dva neuskladiva emotivna pejzaža. S jedne strane je Agrum: opsednut sobom, a diskretan po pitanju svega što se njega tiče, beskrajno posvećen sadašnjem trenutku i predmetima (inspiriše ga njihova staloženost). S druge strane, naratorka: žena koja vidi mnogo širu sliku, ništa ne krije, želi da se uloži u priču sa Agrumom. Ali istovremeno se trudi da uguši svoju sentimentalnost kako bi saslušala hirove tog nepredvidljivog ljubavnika. To je moguće? Šta naratorka dobija zauzimanjem podređenog položaja?
Naratorka na startu odlučuje da zauzme položaj čekanja jer shvata da će, kako god okrene, ostati kratkih rukava ako pokaže inicijativu. I stvarno: što ona više insistira, to se on više udaljava. Čvrsto se drži zakazanih sastanaka, sve u nadi da ih Agrum neće zaboraviti. Ona ne dobija apsolutno ništa, ni u jednom ni u drugom slučaju, ali se hvata za naznake, za nadu; a to što pokušava da se ponaša kao Agrum pruža joj iluziju da će on makar biti zadovoljan njenim otklonom. Trudi da se postavi kao da joj je svejedno i da pokaže kako su na istoj talasnoj dužini. Da li on želi da se sreću s vremena na vreme, maltene slučajno, u zavisnosti od njegovog rasporeda vremena? Ona će pristati na to. Ali u knjizi, naravno, ta iluzija je već nedostižna. Naratorka uviđa da je njena gluma totalno patetična i da koliko god se trudila, ostaje bez dejstva. Na kraju krajeva, zahvaljujući tom susretu, ona će razviti paradoksalnu strategiju: glumiće manjak interesovanja kako bi zaslužila ljubav tog nestalnog bića. Naratorka na kraju počinje da piše knjigu, svesna da je Bruno izuzetno romaneskni tip i da nikad ne bi mogla da ga izmisli. Svi ti trenuci koji zvuče verodostojno, kao i njena potčinjenost, postaju realni elementi na osnovu kojih će početi da piše. U tome je njen dobitak.
Iako Agrum podseća na roman, kao što ste istakli na početku razgovora, u njemu nije fikcija na delu. Čitaocu je jasno da prisustvuje doživljenoj priči, što je slučaj i sa drugim vašim knjigama. U knjizi Ping-pong, velikom intervjuu sa Bertranom Šeferom, kažete: „Moje knjige su maltene rekonstrukcija rečenica koje sam zapamtila. Ništa nisam izmislila.“ Kakvi su bili izazovi transponovanja iskustva u Agrumu? Nije li taj postupak zaista lišen svake fikcije?
Postoji udeo fikcije jer je sve to ispričano kasnije, rekonstruisano po sećanju. Mogla sam da vodim dnevnik i da beležim činjenice redosledom kojim nadolaze. Ali nikad nisam vodila dnevnik. Bilo mi je interesantnije da se oslonim na pamćenje, na njegove rupe i izobličenja. Odatle prirodno potiče fikcija, kao prirodna deformacija koju vrši samo vreme. Kao kad drvena ili metalna vrata počnu da menjaju oblik pod dejstvom toplote ili hladnoće.
Priče koje naratorka izmišlja kada je Agrum odsutan, kako bi ga opravdala ili umirila svoje nestrpljenje, podsetile su me na Jednostavnu strast Ani Erno. A minuciozno opisivanje Agrumovih gestova ima nečeg zajedničkog sa Natali Sarot i s njenim Tropizmima. U koju biste književnu porodicu uvrstili Agrum?
Prestižno srodstvo! Zaista, dok sam čitala Jednostavnu strast, začudili su me ti scenariji koje Ani Erno izmišlja, te male retoričke smicalice i iracionalne radnje kojima se prepušta u nadi da će postići nekakvo maltene magijsko dejstvo. Tom potpuno suludom rasuđivanju ona pristupa krajnje ozbiljno. U Agrumu pak naratorka izmišlja scenarije jer u odsustvu informacija ili vesti samo tome može da pribegne. U tim neverovatnim pričama zasigurno ima i ludila, kao kad bismo prizvali naivno dete u sebi i ubeđivali ga da postoji Deda Mraz. Natali Sarot je takođe bila veoma važna za mene, zbog svih tih detalja za koje se hvatamo, zbog tumačenja sitnih gestova i intonacija, posebno dramom Pour un oui ou un non (Za jedno da ili jedno ne). Kakav naslov. Još jedan uticaj, koji je više filmski, ali je istovremeno i književni – jer glas u ofu na početku filma čita novine – jeste film Šantal Akerman, Je, tu, il, elle (Ja, ti, on, ona): „I otišla sam, uzela sasvim malu sobu okrečenu u belo, usku poput hodnika, gde mirujem, bdim i ležim na dušeku. Prvog dana sam ofarbala nameštaj u plavo. Sutradan sam ga prefarbala u zeleno. Trećeg dana sam ga izbacila u hodnik, a četvrtog sam legla na dušek. Kad je soba prazna, čini mi se veća. Petog dana sam pomerila dušek.“
Nikad nisam vodila dnevnik. Bilo mi je interesantnije da se oslonim na pamćenje, na njegove rupe i izobličenja. Odatle prirodno potiče fikcija, kao prirodna deformacija koju vrši samo vreme. Kao kad drvena ili metalna vrata počnu da menjaju oblik pod dejstvom toplote ili hladnoće
S obzirom na vaše obrazovanje (Akademija lepih umetnosti), kao i druga polja u kojima ste aktivni, u kojoj biste meri svoju književnost odredili kao konceptualnu?
Ja počinjem da pišem kad shvatim da, na svim frontovima na kojima sam aktivna, ne mogu naći bolju podlogu za izražavanje onoga što sam zamislila. Ima tu nečeg konceptualnog, jer dosta razmišljam pre nego što počnem s pisanjem. Isprobavam različite mogućnosti, a odluka da pišem navodi me da u isti mah odredim formu. Ko govori, u kom vremenu, kojim ritmom, kako će tekst početi i tako dalje. Pretpostavljam da svi pisci lome glavu oko toga. U pitanju je mešavina intuicije koja nam se nameće (nužda) i pragmatizma (odluke donete na precizan način nakon niza mentalnih većanja sa sobom). Uopšteno govoreći, književnost koja me zanima prilično je konceptualna, jer volim da otkrijem knjige koje stvaraju principe i nude nove forme, izrađene po meri za svaki pojedinačni projekat.
Posle fragmentarnog triptiha, Moj deda, Agrum i Divlja voda, posvetili ste se autobiografskim pripovestima koje su razrađenije i narativnije. Da li nakon Švarcvalda, Trećeg lica i Mlade umetnice nameravate da se vratite fragmentu? Može li ta tehnika i dalje da vas kreativno podstakne?
Teško je reći. Čini mi se da sada težim pisanju koje je manje fragmentarno, s jedne strane zato što sam u tom ključu napisala prve tri knjige i jer želim da se menjam. Mrzim da se ponavljam, što izlazi na isto… Ali i zato što želim da se oprobam u detaljnijim, preciznijim opisima, u kojima ima manje elipse. Na početku sam ostavljala mnogo prostora čitaocu, beline koje bi mogao da ispuni onim što zamisli sam, vodeći računa da ostanem što neutralnija i činjeničnija. Sada želim da se oprobam u formulisanju, u ritmu rečenice koja se razrađuje. I dalje, naravno, cenim kratkoću, njenu efikasnost, njenu komiku koja je ponekad surova. Ali – sasvim sigurno, zbog godina – postajem sentimentalnija i sve me više privlači romaneskna elaboracija.
Za kraj, da li je moguće zaljubiti se u nečiji egoizam? U nečije fiks-ideje, rituale?
U svakom slučaju, naratorka Agruma se zaljubila u određen odnos prema svetu, u nečiji pogled na stvari i način njihovog opisivanja, u izvesnu, pomalo ekstremnu poeziju, uopšteno rečeno, u kulturu. Agrum se zanimao za film, fotografiju, književnost. Sâm je fotografisao. Imao je običaj da se zaustavi na rubu auto-puta kako bi uhvatio određeno svetlo ili boju. Često je navodio anegdotu o Godaru koji se jednog dana parkirao u zaustavnoj traci kako bi snimio izuzetnu boju neba. Policajci su ga opomenuli: „To je traka za hitno zaustavljanje“, a Godar im je odgovorio: „Pa i jeste hitno“.
Gostovanje na Bitefu
Komad Gardien party, napisan u saradnji sa Muhamedom el Hatibom, prikazan je na BITEF-u 2022. Posvećen je muzejskom prostoru, a unutar njega specifično čuvarima muzeja. Kakvi su utisci Valeri Mrežen o prijemu u Beogradu… „Nažalost, nisam bila u prilici da dođem u Beograd kad je komad prikazan. Ali on se svaki put igrao u muzeju, pred publikom koja je bila relativno malobrojna u poređenju s prosečnom publikom u pozorišnoj sali“, odgovara za Radar. „Zamislili smo komad kao performans i želeli smo da se čuvari nađu na mestu na kojem inače rade, ali da uzmu reč i ispričaju nam o svojoj svakodnevici i onome što beleže u svojoj osmatračnici. Došlo je do efekta ogledala kad je u pitanju ponašanje posetilaca muzeja. Svako je mogao da se prepozna u opisanim sitnim prestupima, objašnjenjima i opravdanjima, iako svi znaju da nema pipanja. Želeli smo da izvesni humor uđe u komad, ali i da obradimo i teže vidove tog zanimanja, da uzmemo u obzir dosadu, klasni prezir… Izvorno, predstava je montaža izjava nastalih u okviru jednog većeg istraživanja, sprovedenog u nekoliko muzeja.“
