Srbija na putu ka članstvu u Evropskoj uniji godinama tapka u mestu. I to je činjenica, za koju je irelevantno da li je neko za ili protiv članstva u EU. Nećemo ulaziti ni u geopolitičke igre, umešanost i neuklapanje Srbije u antagonizme EU spram Rusije i Kine. Zanemarićemo i sve problematične odnose u regionu, čak i začarani krug koji se ogleda u svemu onome što sadrži pojam Kosovo. Umesto toga, osvrnuću se na naizgled paradoksalnu paralelu između Srbije kao formalnog kandidata za člana EU i kao domaćina specijalizovane izložbe Ekspo 2027.
Kakve god da EU ima nedostatke, pa i sebične interese, ona temeljno, ipak, ima neke neupitne standarde, pravila i procedure. Da nije tako, teško da bi se održala do današnjeg dana. Zemlje koje konkurišu za članstvo u EU su kao maturanti koji polažu prijemni na fakultetu. Na tom prijemnom postoje neka pravila i važe za svakog kandidata.
Oni koji rukovode prijemnim, pragmatično, umeju katkad da problematičnom kandidatu progledaju kroz prste. Ali to nikada suštinski ne znači da će vas na neku muvačinu pustiti da položite. I to nema neke osobite veze sa (ne)naklonošću prema kandidatu. Samim tim, ako isključimo averziju kao sprečavajući faktor, zašto je onda, pobogu, Srbija na EU prijemnom gotovo na samom začelju?
Moderna ili država bazirana na prevarama
Odgovor je u suštini bolno jednostavan. Srbija je sistem koji muku muči da položi i takozvani klaster 3 – konkurentnost i inkluzivni rast (obuhvata osam poglavlja) zato što EU, ispod svih tih kurtoaznih oblandi i gledanja kroz prste, dobro zna da je moderna Srbija, preko režima koji želi da uči, prevarno ustrojena.
Zemlje koje konkurišu za članstvo u EU su kao maturanti, a oni koji rukovode prijemnim umeju katkad da problematičnom kandidatu progledaju kroz prste. Ali to nikada suštinski ne znači da će vas na neku muvačinu pustiti da položite. Zašto je onda, pobogu, Srbija na EU prijemnom gotovo na samom začelju
S druge strane, Srbija se užurbano sprema za Ekspo 2027. Režim ne preza od specijalnih zakona čija je funkcija ubrzavanje procedura (da li im nadstrešnica išta znači kao neljudsko iskustvo i zlokobno upozorenje?); predsednik se ne zaustavlja na Džeki Čenu i Stivenu Sigalu, samouvereno najavljuje leteće automobile do kraja iduće godine. Kako se objašnjava to da je za samo šest meseci trošak gradnje projekata pod okriljem Ekspa povećan sa 12 na 18 milijardi evra? Ko finansira i Ekspo i režimske džepove? Niko drugi do građani ove zemlje. Ko će vraćati basnoslovna zaduženja kod Kineza i ostalih kreditora, ne samo za Ekspo? Deca i unuci ove zemlje. Samoljubivost i kočopernost nekompetentne vlasti, koja insistira na ovom projektu opasna je za budućnost zemlje.
Može li se aktuelni režim uopšte smeniti na izborima
Pošteni izbori su civilizacijsko dostignuće koje omogućava da se bez prolivanja krvi, relativno mirnim putem, smenjuju režimi. Opravdano se postavlja pitanje da li se napredni režim uopšte može smeniti na izborima, s obzirom na to šta je sve demonstrirao godinama unazad, posebno od rušenja u Savamali. Od pada nadstrešnice niz nepočinstava toliko je ubrzan da je otpala i poslednja krpica sa odežde Cara. On je, međutim, i dalje spreman da ponizi sve koji se suprotstavljaju ogoljenoj brutalnosti. Režim zagađuje javni prostor poluistinama, jer one efektnije unose razdor od otvorenih laži.
Srbija se užurbano sprema za Ekspo 2027. Ko će vraćati basnoslovna zaduženja kod Kineza i ostalih kreditora, ne samo za Ekspo? Deca i unuci ove zemlje. Samoljubivost i kočopernost nekompetentne vlasti, koja insistira na ovom projektu opasna je za budućnost zemlje
Problem je u tome što predsednik pravi čitave igrokaze koji mu „pomažu da ne vidi“ kako je nadstrešnice stanice u Novom Sadu pala i što nateže trijumfalni osmeh pred publikom jer ne može sebi da prizna da mu je moć rastočena. Pod pritiskom da raspiše izbore, posegao je za brutalnom represijom u nadi da će uterivanjem pendreka u kosti povratiti imidž moćnika i tako uvući u svoje jato i neopredeljene. Njima mora da dokaže da je i dalje jači od pobune.
To u praksi znači da policija tuče i onog ko je pao, umesto da povređenom pruže pomoć. Ako je policija kao takva – oružje, onda i oni koji njome rukovode takođe snose odgovornost. Problem je što unutrašnja kontrola MUP-a ne radi svoj posao i ne sankcioniše prekomernu upotrebu sile, već je i ona poslušnik i mahom se bavi zataškavanjem.
A kad se u službi uspostavi princip – tuci i nećeš odgovarati, ispoljavanje agresije postaje kao opijum i zahteva sve veću dozu. Previđa se, međutim, da bi sve veća upotreba sile mogla izazvati silovitiju i masovniju reakciju onih koji pružaju otpor, s tim što protestanti moraju da imaju u vidu da policija i BIA igraju prljavo i da među njima često ima ubačenih provokatora, kojima je prvenstvena uloga da insceniraju nerede.
Kako god, ta iluzija vraćanja moći u SNS strukturu i ubeđivanje njihovih birača da će biti sve u redu može biti samo kratkotrajno delotvorna. Uostalom, kako se danas osećaju Miloš Vučević, Maja Gojković i Žarko Mićin kad stupe u javni prostor Novog Sada. I kako bi danas Vučića dočekala većina Novosađana.
Od pada nadstrešnice niz nepočinstava toliko je ubrzan da je otpala i poslednja krpica sa odežde Cara. On je, međutim, i dalje spreman da ponizi sve koji se suprotstavljaju ogoljenoj brutalnosti. Pod pritiskom da raspiše izbore, posegao je za brutalnom represijom u nadi da će uterivanjem pendreka u kosti povratiti imidž moćnika i tako uvući u svoje jato i neopredeljene
I koliko god da se predsednik upinje da održi makar fasadu moći uspravnom, izgleda da se i tu javljaju napukline. Ako se stvari posmatraju unutar tih brazda, nebitno je šta ko misli o ovim ili onim evroposlanicima, ali to da ih predsednik javno naziva ološima (pripit ili ne), odraz je nemoći – poput je ponornice i teško je zabašuriti besom.
Vlast poziva na „jedinstvo“ naroda i korumpirane elite
Dalje, šta Vućić poručuje kad kaže da su „žrtve svi koji su trpeli maltretiranje gotovo godinu dana.“ Ova inverzija istine ima za cilj da raspiri negativni set emocija kod onih građana koji su u raznim situacijama negodovali zbog blokada. Predsednik po ko zna koji put distorzira istinu i ignoriše studente i građane koji se nalaze u pritvorima, zatvorskim ili kućnim, bukagije mladića na sahrani svog oca, „ne vidi“ kad policija i unajmljeni SNS batinaši biju demonstrante, junacima naziva i amnestira huligane koji su polomili vilicu studentkinji u Novom Sadu…
Svoju sklonost ka imitiranju pokazao je još jednom kad im je naredio da uz pomoć policije i batinaša „pumpaju“ protiv blokada. I to je pokrenuo predsednik, koji bi trebalo da simbolizuje „jedinstvo građana“. Ne, on je, ipak, pre svega populista, a populizam je po definiciji „ideologija koja deli društvo na dve antagonističke skupine, narod i korumpiranu elitu, i koja tvrdi da bi politika trebalo da bude izraz volje naroda“.
U našem slučaju sve se svodi na podelu u narodu i potencijalno izazivanje sukoba da bi korumpirana elita mogla da profitira na koškanju opasnom po život. Međutim, ima tu jedan problem. Nešto manjka na strani onih koji su protiv blokada, fali im spontana erupcija nezadovoljstva. A možda nezadovoljstvo nije dovoljno plaćeno? I predsednik je svestan da je problem kontrablokada očigledan nedostatak autentičnosti.
Sve se svodi na podelu u narodu i potencijalno izazivanje sukoba da bi korumpirana elita mogla da profitira na koškanju opasnom po život. Međutim, ima tu jedan problem. Nešto manjka na strani onih koji su protiv blokada, fali im spontana erupcija nezadovoljstva. A možda nezadovoljstvo nije dovoljno plaćeno
Srpsko demokratsko iskustvo, istorijski posmatrano, je vrlo skromno. Ovde nije zanemarljiv broj glasača koji žele čvrstu ruku, oni bi se osećali zaista nesigurno u funkcionalnoj demokratiji, takavo ustrojstvo zahteva ličnu odgovornost. Kad imaju autoritarnu piramidu, imaju iluziju zaštite više personifikovane instance, Oca nacije, koji će im populistički, preko svoje klijentelističke mreže, omogućiti kakvo-takvo uhlebljenje. Ali i na neke od takvih glasača se može uticati, korak po korak, a u takvim koracima najviše je studentskih stopala.
Kako smeniti ovu vlast ako ne putem izbora? Iako su Zaječar i Kosjerić pokazali da režim svake izbore doživljava kao bitku za produžetak života na vlasti. Jer, kad padnu mogao bi to biti život opterećen krivičnim procesima.
Odnos EU prema aktuelnoj vlasti i studentima
EU, posebno njen zapadni deo, funkcioniše tako da mora da poveruje u bolju alternativu od Vučića. Ako se pozovemo na makedonsko iskustvo, njima je potreban neko ko jasno, dakle, zvanično predstavlja pobunu, kao što je to bio Zoran Zaev. No, to nije dovoljno, potrebna je veština u pregovorima, ubedljiva artikulacija na koji način će se sistem remontovati. I, naravno, u kakvom će se spoljnopolitičkom okviru ova zemlja kretati.
Otuda i izvire pasivnost njenih izvršnih tela prema pobuni, a tu ne možemo prenebregnuti ni uticaj Evropske narodne partije. Posebno su skeptični prema studentima, jer znaju da im lista neće biti okrenuta isključivo prema Zapadu, mada neće biti okrenuta ni prema Istoku, pre svega, Rusiji. U takvom proračunu EU je već ukalkulisala potencijal za ozbiljnu konfuziju i buduće nesuglasice onih koji pretenduju da zamene Vučića.
Posledično, aktuelni predsednik je na tom terenu u rezultatskoj prednosti, jer je pokazao da je koristan za EU. „Nije dao“ Kosovo, već ga je (prvenstveno severni deo) jednostavno pustio. Jasno je stavio Miloradu Dodiku do znanja da Republika Srpska ostaje u sastavu BiH. Nije uveo sankcije Rusiji, ali pomaže Ukrajini.
Aktuelni predsednik je pokazao da je koristan za EU. „Nije dao“ Kosovo, već ga je (prvenstveno severni deo) jednostavno pustio. Jasno je stavio Miloradu Dodiku do znanja da Republika Srpska ostaje u sastavu BiH. Nije uveo sankcije Rusiji, ali pomaže Ukrajini
Imajući u vidu atak na preostale slobodne medije, smenu kadrova poput Spasoja Vulevića (bivši komandant SAJ-a), jasno je da Vučić, sa poslovnim i naoružanim krugovima koji ga štite, nema nameru da spusti loptu i omogući uslove za koliko-toliko fer izbore. I ne samo to, od Vidovdana, režim u sprezi sa policijom i batinašima, slabije povlači ručnu kočnicu i pojačava represiju.
Zbog toga svi koji iskreno traže promene moraju da odbace sujete, partikularne interese, prepucavanja i beskorisna prigovaranja i da deluju tako da se na što bolji način koriste prednosti sinergije, koordinacije i solidarnosti. Možda ovo mnogima zvuči utopistički, ali svima bi trebalo da bude jasno da se druga strana jako dobro snalazi u distopiji.
U međuvremenu, Soko je 3. oktobra protutnjao pored železničke stanice u Novom Sadu, grabeći otvorenom prugom ka Subotici. Vučić je izrazio žaljenje što Tomislav Momirović, Goran Vesić i Anita Dimoski nisu tu da uveličaju ovo putešestvije. I kao usput je rekao: „Ljudi moraju da znaju da se svi pripremaju za rat, a kad se pripremaju za rat onda će toga i biti. I kad već znamo da će da bude rata, a ja vam kažem biće, jer ja vidim šta se događa, vidim koliko se svi spremaju, i ni za šta drugo se ne spremaju; niko se ne priprema za razgovore, svi samo hoće da vide ko je na čijoj strani. I gledaju da odlože još koji dan ne bi li se bolje pripremili za taj rat. A znaju da rat dolazi svakako. I samo čekaju rat. I nemoj da vas lažu da ne čekaju rat. Samo čekaju rat i spremaju se za rat.“
Svetski rat, ipak, ostaje u domenu Vučićevih slutnji. A prvi novembar je izvestan.
