Kada je čoveku potrebna trodelna odrednica da bi objasnio gde je rođen, jasno je da po rođenju nije dobio srebrnu kašiku. Ako na takvom komadu Zemlje detetu date ime Halid, koje na arapskom znači „večan“, verovatno ga ne dajete iz ofanzivnih razloga, već iz odbrambenih – ne da bi postalo bog, već da bi ga bog čuvao. Ali ako dete ili čovek zaista žele da osvoje svet, a ne samo da njime vladaju, zlatne strune su mnogo korisnije od srebrne kašike.
Nekih pola veka nakon što je Halid Bešlić 1953. rođen u zaseoku Vrapci / u selu Knežina / kod Sokoca, jedna družina beogradskih gimnazijalaca – koja nije čula ni za Sokolac, a kamoli za druge toponime, odsutne iz srednjoškolskih atlasa – upravo je otkrivala čari druženja odraslih. I zaljubljivala se, naravno. Šta bi srednjoškolac trebalo da radi ako ne da se zaljubljuje? Ti momci, dakle, nisu znali za trostruki skok do Bešlićevog rodnog kraja, ali su imali drugarstvo, krinku odraslosti i ljubav, tri čvrsta opravdanja da upoznaju „kafansku“ muziku. Maltene je svakog dana neki od njih „donosio za sto“ novu pesmu, koja bi isprva bila odbijena kao „suviše narodnjačka“, da bi kroz koji dan sa stola odnosio psovke, jer ta suviše narodnjačka pesma više nikome nije izbijala iz glave.
A onda su ti derani čuli „Neću, neću dijamante“, i više nije moglo da bude ni govora o „Neću, neću narodnjake“.
Halid Bešlić je pričao da je tekst te pesme 1983. dobio od Fahrudina Pecikoze, koji je tada pisao u pauzi konobarskih dužnosti. Jer su zlatne strune važnije od srebrnih kašika. Ali neka čitalac obrati pažnju na ovaj dodir struna – Bešlić odlučuje da te stihove ne pretoči u sevdalinku, kako su mu predlagali, već da joj da takt od devet osmina. I time stvara najjači narodnjak svih vremena. Ne „najbolji“, to je druga kategorija kvaliteta, već „najjači“, u smislu u kome današnji derani – i svi koji se tako osećaju – upotrebljavaju taj superlativ. Oni ranije pomenuti derani, pak, proglasili su „Neću, neću dijamante“ svojom himnom. Šta bi trebalo da misli srednjoškolac – a i stariji homo sapijens, ako je odrastao kako treba – nego da zbog ljubavi vredi odbaciti i dijamante i brilijante, i safire i rubine?
Halid Bešlić je pričao da je tekst pesme „Neću, neću dijamante“ 1983. dobio od Fahrudina Pecikoze, koji je tada pisao u pauzi konobarskih dužnosti. Jer su zlatne strune važnije od srebrnih kašika. Ali neka čitalac obrati pažnju na ovaj dodir struna – Bešlić odlučuje da te stihove ne pretoči u sevdalinku, kako su mu predlagali, već da joj da takt od devet osmina
Čitaocu je dosad jasno da je autor teksta jedan od tih romantika o kojima piše, pa je skrivanje prvog lica nadalje nepotrebno. Vremenom smo stvorili običaj da uz instrumentalni most „Dijamanata“ ritmički tapšemo. I da refren pevamo na šatrovačkom, što ne bi trebalo da čudi u svetlu činjenice da je gimnazija bila dorćolska. I baš mi je ćeif da ga tako i zapišem:
„Ću-ne, ću-ne mante-dija / Vo-su to-zla, jante-brili / Nit‘ fire-sa, nit‘ bine-ru / Mo-sa na-o da bi-lju me.“
Bio je to neki nov jezik, neki na kome se i prijatelji i devojke i „svet ovaj ceo“ (Endre Adi) mogu voleti kako treba, kako zaslužuju da budu voljeni. Zato naše uspomene imaju i sliku i zvuk.
Hej, Zvone; hej, Piteru! Sećate li se našeg letovanja u Donjem Štoju, kraj Ulcinja, 2002? Sećate li se bašte obrasle lozom i krcatog stola kraj kojeg naš drugar Mićko vrsnim tenorom vijuga kulminaciju Halidove „Sjećam se“? Sećate li se „… Prve noći i sastanka, poljubaca i rastaaaaaaaaaanka“? I kako naselje aplaudira iako je gluva noć?
Hej, Đembeli! Sećaš li se kako smo nesrećnu okolnost da nam se dopala ista devojka lečili uz „Prokleta je žena ta“? I kako ni to nije moglo da naškodi našem prijateljstvu?
Hej, Čedac; hej, Edi! Sećate li se kako baš i niste marili za takvu muziku, ali ste marili za nas, pa kud mi, tu i mali Mujo. I Halil i vila, kao u jednoj od najlepših Halidovih pesama.
Za sve godine pojedinca i za sve godine kolektiva. I Halid je negde na spoju 20. i 21. veka promenio muzičku formu, kao i mnogi drugi narodnjaci, ali niko kroz tu buru nije prošao tako trijumfalno. Gorko sećanje na jednu Esmu zamenilo je slatko-gorko sećanje na prvi poljubac, ali su „Miljacku“ i „Romaniju“ zavoleli i ljudi koji ih nikada videli nisu i ljudi koji su baš tamo tražili zori da ne svane
I hej, Kumašine; i hej, Mlađo; i hej, Skrobo; i hej, Bodžo; i hej, Bojša… I hej, Sarajevo! Sećaš li se… Ma ne sećaš se, imaš previše uspomena, ali se sećam ja. Kada sam te u 25-oj prvi put posetio, nakon što sam već video i Prag i Rim i Beč i Budimpeštu – što je besmisleno baš onoliko koliko zvuči – ime Halida Bešlića bila je sigurnija karta za sklapanje prijateljstava od svih dijamanata ovog sveta. Pokazaću ti samo dve slike.
Poslednji dan prvog dolaska u Sarajevo: Gazda stana u kome sam bio smešten vozi me na autobusku stanicu. Veli da pred odlazak moram da čujem i malo „njihove“ muzike. Pušta kasetu. Počinje devet osmina. Počinjem da pevam. Čovek koči nasred srećom puste ulice. Ne veruje da mladi Beograđani znaju za Halida Bešlića, a kamoli da su od njega napravili himnu.
Prvi dan drugog dolaska u Sarajevo: Sedim u nekom noćnom klubu među ljudima koje sam upoznao pre manje od sata. Jedan momak ne može da prežali što istog dana, na svadbi nekog njegovog prijatelja, muzikanti nisu znali Halidovu pesmu koju je baš želeo da čuje. Blagonaklono mi odgovara da je sigurno ne znam. Ma, probaj.
– Zove se „Okuj me, care“…
– „… Znaj da je volim, za nju bih dao sve… Jače od okova, teže od lanaca oči su zelene…“
Kada Halid zaključava i srce i refren tim zelenim očima, čini to uz diminuendo kog se ni operska scena ne bi postidela. To u Sarajevu naravno ne znam, jer da bi čovek zavoleo operu, kažu ljudi, mora imati neke godine koje tada nisam imao. Znam, međutim, da sam nekom tipu u noćnom klubu namah postao najbolji drugar. Jer je muzika Halida Bešlića za sve godine.
Za sve godine pojedinca i za sve godine kolektiva. I Halid je negde na spoju 20. i 21. veka promenio muzičku formu, kao i mnogi drugi narodnjaci, ali niko kroz tu buru nije prošao tako trijumfalno. Gorko sećanje na jednu Esmu zamenilo je slatko-gorko sećanje na prvi poljubac, ali su „Miljacku“ i „Romaniju“ zavoleli i ljudi koji ih nikada videli nisu i ljudi koji su baš tamo tražili zori da ne svane. Ta ljepota ne prestaje da zanosi, te su jabuke još slatke, to je i dalje cvetno polje maka.
Kada Halid zaključava i srce i refren tim zelenim očima, čini to uz diminuendo kog se ni operska scena ne bi postidela. To u Sarajevu naravno ne znam, jer da bi čovek zavoleo operu, kažu ljudi, mora imati neke godine koje tada nisam imao. Znam, međutim, da sam nekom tipu u noćnom klubu namah postao najbolji drugar. Jer je muzika Halida Bešlića za sve godine
Ekran mi se magli, previše sam se sećao, pa ću pokušati da izvijugam kraj teksta, kao nekada u Donjem Štoju. Četvrt veka nakon što je neko prosuo dijamante na naš sto, gimnazijska se družba okupila na svadbi koja je meni bila najvažnija. Čitalac već pretpostavlja da se pevalo na šatrovačkom, ali bolje bi bilo reći da se pevalo na „halidovskom“, na tom jeziku koji nam je svima dao reči za ljubavi o kojima bismo inače ćutali. Neka zato za Halida i pokoj duši i El Fatiha i „rest in peace“, tako, iz tri dela, kao onaj geografski skok. „Halid“ znači „večan“. U „Dijamantima“ je tvrdio da neće to da bude. Ali biće.
