Da li je Doljevac srpski „Bermudski trougao“? Ako je suditi po nestanku dva minuta snimka sa video-kamera na naplatnoj rampi kod ove opštine, gde je život izgubila Stanika Gligorijević, a koji je „ekskluzivno“ mogao da pogleda samo predsednik Srbije Aleksandar Vučić, tvrdeći u obraćanju medijima da je „strašan“, a do njega nije mogao da dođe sud, jer je naprečac nestao, i sada kada je iz policijske stanice u tom mestu ukradeno 512 komada naoružanja koje su građani predali posle poziva države, a nakon tragedija u školi „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu i u selima Dubona i Malo Orašje kod Mladenovca, odgovor bi mogao da bude potvrdan. U „Bermudskom trouglu“ misteriozno su nestajali brodovi, a u Doljevcu video-snimci i oružje. Ako su tamo vladale i vladaju „misteriozne sile“, u Doljevcu je sve bilo pod nadzorom države.
Ćutanje policije
Kako je moguće da za sud „nestane“ dva minuta snimka vozila Koridora Srbije, u kojem je bio direktor tog javnog preduzeća Zoran Babić, visoki funkcioner SNS i da niko ne odgovara – to zna samo Vučić koji je odgledao ta dva sporna minuta, a ne znaju tužilaštvo i sud.
Tako verovatno neće znati ni o nestanku oružja iz policijske stanice u Doljevcu, kao ni ranije onog iz niške policijske stanice u Panteleju. Brojka je, doduše, bila drastično manja – „samo“ 212 pištolja. Za sve to je terećen samo jedan policajac, magacioner, koji je, po otkriću nestanka naoružanja, poslan na godišnji odmor, pa je „zapalio“ za Crnu Goru. Tamo je jedno vreme bio, onda je uhapšen po poternici i na svoj zahtev izručen Srbiji. Zašto je tražio izručenje, nije teško pretpostaviti – najverovatnije je hteo nagodbu, da ne bi progovorio gde su pištolji završili. Ovako, nađena su tri komada kod jednog maloletnika u Nišu‚ i tu je kraj. Gde su ostali, ostaje tajna.
Pošto MUP o svemu ćuti, pozivam ih da u istrazi kažu i objave to u javnosti, da li su magacini obijeni ili otključani, kao i ko je sve imao ključeve ili šifru za otključavanje
Najdan Vojinović
Nekom očigledno ne odgovara da se pokrene istraga. Tek kad su mediji, zahvaljujući nekim časnim policajcima, otkrili nestanak oružja u Doljevcu, MUP se posle nekoliko dana oglasio, šturim saopštenjem, o smeni načelnika Policijske uprave u Nišu i komandira u Doljevcu, što je smešno. Ni slova o broju nestalih komada naoružanja niti načinu kako su nestali. Da je 500 kutija šibica, primetilo bi se. Ni broj nestale municije ne pominju.
Autor ovog teksta razgovarao je sa jednim bivšim načelnikom policijske stanice, sada penzionerom, kao i sa nekadašnjim magacionerom. Obojica se slažu da u njihovo vreme to nije moglo da se desi, pa objašnjavaju procedure.
„Ja sam bio među prvima koji je u policijsku stanicu gde sam bio načelnik uveo video-nadzor, na svoju ruku, zahvaljujući vezama i sve je funkcionisalo kako treba. Niko nije mogao privedenom licu da opali šamar u pritvorskim prostorijama ili u kancelariji, a da se to ne vidi. Isto tako je bio pokriven i ulaz u magacin, snimalo se kad ko ulazi i izlazi. Naređivao sam godišnje inventure, jer je to zakonska obaveza, i nikad ništa nije nedostajalo. Šta je danas – ne znam, policija me više ne zanima“, svedoči bivši načelnik policijske stanice.
Verovatno da ni tužilaštvo ni sud neće znati ništa o nestanku oružja iz policijske stanice u Doljevcu, kao ni ranije onog iz niške policijske stanice u Panteleju
Magacioner iz jedne velike beogradske policijske stanice govori: „Ja sam tražio da se za svaki ulazak kod mene dostavi zvanični zahtev, bez obzira na to o kome se radi. Pošalji nalog i ja postupim, uvedem te u službenu knjigu poseta, nema veze koja si funkcija.“ I navodi primer: „Dolazi mi jedan pomoćnik načelnika PS, traži da mu dam jedan pištolj glok 19 da ga isproba u streljani tadašnje Uprave za zaštitu objekata i ličnosti, jer bi hteo da ga kupi. Objašnjavam mu da to ne može tako, da mora da ima pisani nalog načelnika. A kad sam čuo da ide u streljanu UZO (preteča današnje ozloglašene Jedinice za obezbeđenje na čijem je čelu SNS batinaš Marko Kričak), suočim ga sa činjenicom da mora da mi donese saglasnost UZO da mu se dozvoljava korišćenje streljane. Otišao podvijenog repa… Danas je taj čovek na funkciji u MUP-u. Šta ću ja, ’glupi pandur‘, navikao da poštujem propise, to sam radio i na Kosovu 1998. i 1999, u nemogućim uslovima.“
Oružje na ulici za bagatelu
Posebna priča je zloupotreba amnestija za predaju naoružanja, koje su počele od 2001. godine. Doneseš oružje, bilo pištolj, pušku, bombu, predaš, i niko te ne pita za ime ni odakle ti. Te 2003, doduše, posle ubistva Zorana Đinđića, pitali su za ime i odakle ti naoružanje, ličnu kartu nisu tražili. Uobičajen odgovor je bio: doneo iz Republike Srpske Krajine, iz Republike Srpske, sa Kosova… i sve je bilo u redu. Predaš, i doviđenja… Mnogi policajci su koristili činjenicu da neki građani ne žele da potpišu zapisnik o predaji, nisu to prijavljivali i predavali oružje, već su ga zadržavali za sebe i prodavali kriminalcima. Odatle i dan-danas mnogo nelegalnog oružja po ulicama. Prema saznanjima naših izvora iz MUP i BIA, nelegalni pištolj zastava M-70 kalibra 7,65 milimetara (oružje koje su službeno dužili policajci i vojna lica), na crnom tržištu košta bednih 600-700 evra, popularna „tetka“ (tetejac 7,62 milimetra CZ M-57) prodaje se za oko 1.000, a Zastavin CZ 99 košta više od 1.200 evra, zavisno od toga da li je iz njega ranije počinjeno neko ubistvo i ranjavanje. Brisanje fabričkog broja sa pištolja za profesionalce je sitna stvar, dok amateri na tome neretko padaju.
Što se tiče skladištenja naoružanja i njegovog čuvanja, sagovornik Radara, pukovnik u penziji Najdan Vojinović, koji je vojnu karijeru proveo u logistici, objašnjava kako bi istražni organi mogli da razreše slučaj i daje tužilaštvu i MUP konkretne smernice.
„Pošto MUP o svemu ćuti, pozivam ih da u istrazi kažu i objave to u javnosti, da li su magacini obijeni ili otključani, da li su na vratima i prozorima, ako je bilo prozora, postojale tvrdo pričvršćene rešetke, kakav je bio tavan, a kakav krov, da li su na vratima bili katanci ili brave ili je bilo i dodatnih sredstava tehničke zaštite (elektronske brave, kamere, senzori …), kao i ko je sve imao ključeve ili šifru za otključavanje.“
Za krađu se tereti samo jedan policajac, zapravo, magacioner, koji je, nakon nestanka više od 500 komada naoružanja, poslan na godišnji odmor
Vojinović, takođe, pita da li su postojali spiskovi naoružanja sa podacima o marki, tipu, modelu i fabričkom broju i od koga je oduzeto, odnosno ko je vratio to naoružanje. „Da li se vodila evidencija ulaska i izlaska u te magacine ili su bile montirane kamere i postoje neprekidni video-zapisi? Ili opet fale ta dva minuta. Kako je bilo složeno oružje u magacinima, da li je bilo razvrstano po vrstama, tipovima, da li je bilo u sanducima ili na rafovima ili je bilo nabacano kao motke za pasulj i paradajz?“
Pitanja bez odgovora
Vojinović naglašava da je moralo biti vođeno i materijalno knjigovodstvo za „nestalo“ naoružanje i traži odgovor na pitanje kada je poslednji put vršen komisijski popis, da li je tada utvrđeno neslaganje i, ako jeste, šta je preduzeto?
„Mora se znati kada su pre otkrivanja krađe magacine kontrolisali komandir stanice policije, pomoćnici načelnika policijske uprave Niš i odgovorno lice za naoružanje u policijskim stanicama i u policijskoj upravi Niš i da li ima izveštaja o kontroli naoružanja. Posle koliko vremena od poslednjeg zaključavanja je uočena krađa i ko je uočio krađu. Da li je i ko sproveo uviđaj i kada? Da li je interna kontrola MUP radila kontrolu nakon otkrivanja krađe“, sve su to pitanja na koje bi Ministarstvo unutrašnjih poslova moralo da pruži odgovore, mišljenja je sagovornik Radara.
MUP bi, smatra Vojinović, morao i da odgovori nakon koliko vremena posle uočavanja nestanka oružja su obavešteni komandiri stanica policije, načelnik policijske uprave Niš, direktor i ministar policije, premijer, predsednik Skupštine, predsednik države i nadležni tužioci i, ako jesu, koje mere su sproveli nakon toga?
„Da li je neko od nadležnih i odgovornih u lancu komandovanja od komandira policijske stanice do predsednika Vlade i države vršio zataškavanje i opstrukciju istrage, ko, kada i kako“, pita se Vojinović, uz objašnjenje da je to neophodno reći narodu Srbije, od koga je to naoružanje oduzeto bez nadoknade, jer je najveći deo bio uredno prijavljen i registrovan i imao važeće dozvole za držanje i nošenje. I što je još važnije, većina oružja je bila legalno kupljena.
Vojinović ne veruje da će MUP ikad dati te podatke, a ni tužilaštvo, jer je u krađu umešan čitav lanac ljudi u policiji.
