Čovek planira, a bog se smeje. Ta je poslovica odavno smišljena pod okriljem jidiša, a važi i danas, na svim jezicima, nezavisno od vere u više sile. Valja joj, međutim, dodati i amandman u skladu sa modernim iskustvima – kada planira čovek koji misli da je bog, običnom čoveku ostaje samo da plače. Donald Tramp opet ima plan za Gazu. Saopštio ga je prošle sedmice u Njujorku bliskoistočnim eminencijama, to jest jordanskom kralju, katarskom emiru, turskom predsedniku, saudijskom ministru spoljnih poslova. Nije naravno poznato šta se na tom sastanku zbivalo, ali može se pretpostaviti da su samo dvorski odgoj i diplomatska obuka zaslužni za to što niko od slušalaca nije prasnuo u smeh ili briznuo u plač. Ako nije.
Šta je predsednik SAD sada zamislio? Plan počinje sada već tradicionalnim predlozima kako zaustaviti genocid, koji Tramp dakako nije nazvao tim imenom. Ako ga obe strane prihvate, izraelska vojska će zamrznuti sve operacije i postepeno se povući na obod Pojasa Gaze. Hamas će u roku od 72 sati osloboditi sve žive taoce. Potom će Izrael pustiti 250 Palestinaca koje drži na doživotnoj robiji, kao i 1.700 žitelja Gaze, među kojima su i žene i deca. Razmenjivaće se i mrtvi. Prethodni svetski planovi nisu doneli ni tu kratkoročnu ljudskost, ali tu provaliju ipak treba preskočiti kako bi se videlo šta je vašingtonska administracija zamislila dugoročno. Prema američkim, izraelskim, britanskim, svetskim medijima, Gazom bi godinama trebalo da upravlja – Toni Bler.
Uprava po meri firme sa Volstrita
„Bela kuća gura plan po kome bi Toni Bler bio na čelu privremene administracije Pojasa Gaze, u kojoj Palestinska uprava (PA) u početku ne bi učestvovala. Bler bi vodio telo pod imenom Međunarodna prelazna uprava Gaze (GITA). To telo bi imalo od sedam do deset članova, među kojima će se naći barem jedan kvalifikovan predstavnik Palestinaca – možda iz poslovnog ili bezbednosnog sveta – zatim visoki predstavnik UN, međunarodni uglednici sa izvršnim ili finansijskim iskustvom, a muslimanski svet će biti ‘snažno zastupljen’“, preneo je između ostalih Gardijan.
Vašington je Bleru predvideo lični sekretarijat, izvršni sekretarijat i drugo što je potrebno firmi sa Volstrita. Humanitarni napredak u odnosu na prethodni Trampov plan sastojao bi se upravo u tome što Gaza ne bi postala međunarodna rivijera, već međunarodna korporacija, a dva miliona žitelja ne bi bilo proterano, već samo ne bi imalo nikakav suverenitet (ako izuzmemo onog jednog „kvalifikovanog biznismena“).
Plan predviđa da se razrovanom teritorijom sa dva miliona raseljenih upravlja iz Egipta i Jordana. Kako Harec sumira, Gazu bi vodili bogati stranci pod kojima bi služili palestinski izvršitelji
Novi Trampov biznis plan zvuči tako groteskno da ne čudi što Amos Harel, novinar izraelskog Hareca, tvrdi da je ideju u velikoj meri oblikovao Ron Dermer, izraelski ministar za strateška pitanja. Harec je u ponedeljak objavio i „dorađenu verziju“ plana, koju je, čini se, potpisao sam Toni Bler, ali suštinskih razlika nema. Čelnik Gaze, to jest Bler sam, vodio bi diplomatiju, a GITA bi se „brinula“ za bezbednost i zakonodavstvo, to jest za ljudske živote. Među kandidatima za članstvo u GITA nalaze se egipatski milijarder i američki Jevrejin iz investicionog sveta. Oni barem godinu dana ne bi ni bili u Gazi, već bi razrovanu teritoriju sa dva miliona raseljenih vodili iz Egipta i Jordana. Kako sam Harec sumira, Gazu bi vodili bogati stranci pod kojima bi služili palestinski izvršitelji.
Etički ambis
Naravno da je neizvesno da li će išta od tog plana biti sprovedeno u delo. Vredelo ga je, međutim, skicirati kako bi se stekla neka perspektiva o tome u kakvom je etičkom ambisu stav Zapada – i ne samo Zapada – o Gazi, o Palestini, o milionima pripadnika najtragičnijeg naroda Bliskog istoka. Nisu ovde bitne bizarne pojave poput Donalda Trampa i Tonija Blera; bitno je to što neki dobronamerni ljudi smatraju da je takvo poigravanje ljudskim sudbinama zaista napredak – zato što Palestinci ne bi bili proterani iz Gaze i zato što Izrael (možda) ne bi formalno anektirao Zapadnu obalu. Dve osnove međunarodnog prava i međunarodne ljudskosti, o kojima se valjda ne bi smelo ni raspravljati, posmatraju se kao progres kada se razmišlja o Palestincima.
Francuzi prihvataju Abasa, Amerikancima je sumnjiv, a niko ne daje ni pet para na to što ga sami Palestinci neće, jer i njega i njegovu Palestinsku upravu smatraju korumpiranim podizvođačima izraelskih radova
Trampov plan, Blerov plan ili čiji-već-plan svakako je i odgovor na nedavnu rezoluciju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. To je telo sredinom septembra ogromnom većinom prihvatilo takozvanu Njujoršku deklaraciju, letošnju zamisao francuske i saudijske diplomatije, koja Gazi takođe predviđa „tehnokratsku vladu“, ali se u brojnim aspektima razlikuje od vašingtonskih zaumnosti.
Samo kao primer, Francuzi i Saudijci su zamislili da takav režim traje godinu dana i da vlast nad Gazom potom bude prepuštena Palestinskoj upravi, nominalnoj vlasti Zapadne obale. Vašington pak predviđa godine tehnokratije i ne dopušta šefu Palestinske uprave Mahmudu Abasu ni da doputuje u Ameriku. No i taj i drugi detalji, sve te površne razlike Pariza i Vašingtona, navodno probuđena „evropska savest“ i aktuelna priznanja palestinske državnosti samo su neobavezno zviždukanje, smrtna neozbiljnost spram užasa koji Palestinci žive. Francuzi prihvataju Abasa, Amerikancima je sumnjiv, a niko ne daje ni pet para na to što ga sami Palestinci neće, jer i njega i njegovu Palestinsku upravu smatraju korumpiranim podizvođačima izraelskih radova. Priču o tome možemo prepustiti Žilberu Aškaru, profesoru emeritusu Londonskog univerziteta.
Simbolikom protiv genocida
„Posramljene evropske vođe tragale su za simboličnim stavom kojim bi se iskupile za saučesništvo u genocidu u Gazi. To saučesništvo je trajalo više od godine, i tokom njega su evropski lideri održavali sa Izraelom sve odnose, uključujući tu i vojne. Priznanje palestinske državnosti za njih je način da se politički najjeftinije iskupe za prethodnu podršku izraelskom ratu“, zapisao je Aškar u tekstu objavljenom u njujorškom magazinu Jakobinac.
Ako je od povratka u Belu kuću Donald Tramp izgovorio išta istinito, to je opaska da evropsko mišljenje o sudbini Palestine više nije bitno. Evropa je sama tako htela. Sada može da gleda šta će rešiti oni koji se zaista nešto pitaju, što navodi i Aškar.
„Na Trampa će uticati stav zalivskih arapskih država. Zato je predsednik Francuske toliko želeo da ga Saudijci podrže u UN, čime je arapskoj strani pružio priliku da i sama kompenzuje kolektivno oklevanje da se zaista potrudi da zaustavi genocid.“
‘Država’ po američkom ili francuskom receptu samo bi lažnim suverenitetom prekrila tamnicu na otvorenom, u kojoj Izrael drži Palestince od 1967, smatra Žilber Aškar
Aškar zaključuje da bi „palestinska država“ po američkom ili francuskom receptu značila kolektivnu političku obespravljenost i da bi se njena suverenost svodila na represiju nad sopstvenim nezadovoljnim stanovništvom. Drugim rečima, palestinski otpor bi se nastavio u svim oblicima.
„Palestinski nacionalni konsenzus zahteva povlačenje izraelske vojske i naseljenika sa svih palestinskih teritorija okupiranih 1967, uključujući tu i Istočni Jerusalim; rušenje aparthejdskog zida; oslobađanje svih palestinskih zatvorenika u Izraelu; priznanje prava povratka palestinskim izbeglicama. Bilo kakva ‘država’ koja bi nastala bez ispunjenja tih zahteva, u očima većine Palestinaca bila bi samo novi pokušaj da se likvidira njihova nacionalna borba. Samo bi lažnim suverenitetom prekrila tamnicu na otvorenom, sve manju, u kojoj Izrael drži Palestince od 1967.“
A kada je reč o trenutnim uslovima u tom zatvoru, samo primera radi, Lekari bez granica su u petak ponovo morali da prekinu rad u Gazi. Zdravstveni zvaničnici Gaze su u subotu objavili da je Izrael u svežoj ofanzivi ubio devet članova jedne porodice u izbegličkom kampu Nuseirat. Pa još trinaest ljudi u istom kampu. Pa još nepoznat broj civila drugde. Broj od 65.000 mrtvih odavno se smatra optimističnim. Ali važno je da optimizam Zapada raste.
