Grupica tinejdžerki i jedna alternativna umetnica srednjih godina sede na žičanim postamentima poređanim spiralno u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu. Pričaju o svemu što ih zanima, o muzici, izložbama, navode čime se bave u slobodno vreme, jedna drugu pomno slušajući. Tako lagano nastaje Kolektivna intimnost kao siže istoimene postavke Maje Bekan, upriličene u prostoru Salona do 10. novembra.
Izložbu ove vizuelne i performans umetnice, već godinama žiteljke Holandije, koja je izlagala širom sveta, od Njujorka do Londona, Kijeva, Varšave… kustosirao je Mića Karić. „Maja Bekan već dve decenije u svom radu istražuje ideju zajednice i kolektiviteta kao umetničkih formata, kao i njihov potencijal da utiču na društvene promene“, navodi Karić.
Postavka obuhvata tri video-prezentacije njenih ranijih projekata koji se premijerno emituju u Salonu MSUB, a nastali su u Njujorku, Gracu i Roterdamu. Opisane stepenice su tokom održavanja izložbe prazne, mameći publiku da se igra, i naslućuje šta se ovde dešava danima vikenda, kad se odvijaju zbližavajuće sesije, koje Bekan naziva „probama“.
Kada će razgovor beogradskih protagonistkinja vašeg novog projekta biti pretočen u finalni rad?
Finale u mojim radovima ne postoji. Bavim se procesom kao medijem u performansu i vizuelnoj umetnosti. Rad se razvija u više etapa i nadam se da ćemo u Salonu MSUB uspeti da održimo generalnu probu za publiku. Svi naši sastanci su javni i publika može da nas vidi, i da i sama učestvuje u prostoru koji je osmišljen za ovaj projekat. Generalno, rad koji pravim u toku izložbe ne prikazuje se premijerno u instituciji u kojoj nastaje i koja ga producira – već u sledećoj, u okviru neke nove izložbe. Zato niko ne zna šta će tačno na kraju da se desi, i u tome je upravo lepota tog procesualnog pomeranja granica.
Koja je osnovna ideja rada?
Osnovna ideja odnosi se na performans kao prostor u kome nešto nastaje, umesto da nestaje, i gde je moguć dijalog o tome šta smo, ko smo, kako živimo. Meni je uvek interesantan ženski položaj u društvu i feministička metodologija rada, gde nema hijerarhije. Po tom principu, hijerarhije nema ni u mom razgovoru sa učesnicama performansa. Trudim se da budemo na istom nivou, da zajedno prolazimo proces u kom nešto učimo. U Beogradu su učesnice srednjoškolke i mi zajedno učimo o heroinama istorije koje su zaboravljene ili izbrisane ili nisu aktuelne, pa tako pokušavamo da kroz njih naučimo nešto o sebi.
Zašto ste sada izabrali mlade devojke, ako u drugim prilikama uglavnom sarađujete sa ženama različitih profila?
Iz više razloga. Prvo, sve što se ovde aktuelno dešava, pokrenuli su mladi ljudi, i to me je inspirisalo. Drugo, imam sestričinu od 14 godina i sa njom dosta razgovaram o tome šta znači biti žena u današnjem svetu. Takođe, period lokdauna tokom korone naveo me je da intenzivno razmišljam o tome s kim hoću da radim i o čemu bih da pričamo. Mladi imaju vrlo specifične ideje o budućnosti, koje se razlikuju od mojih, i od ideja prethodnih generacija, pa ne mogu ni da nazrem njihove poglede. Zato ih slušam, jer želim da čujem kako funkcionišu i komuniciraju u svom svetu, tako drugačijem od sveta moje generacije ili generacije mojih roditelja.
Kako se stvara prostor intimnosti kroz takve razgovore?
To vam je kao stvaranje skulpture, kao vajanje emocija, odnosa, trenutaka, karaktera. U ovom procesu nije nužno da se svi razumemo i slažemo, dolazeći iz različitih pozicija i načina mišljenja. Proces podrazumeva da svi imamo pravo da kažemo šta želimo, da to poštujemo i da slušamo jedni druge i razgovaramo, što zapravo oblikuje rad. Osim toga, zajedno čitamo tekstove teoretičarki i aktivistkinja poput Silvije Federiči, Sare Ahmed i drugih žena koje otvaraju prostor za feministička, ali i radnička pitanja.
U jednom od video-radova, Throw Like a Girl, sve žene su obučene u radničke uniforme, ali imaju zlatne aplikacije. O čemu se tu radi?
Učesnice tog rada, a dela projekta P for Performance, bile su žene vojnici i kulturne radnice, za koje sam specijalno dizajnirala kostime, ili kako ih ja zovem „coveralls“. Inače, zlato simbolizuje nakit, kao jedini imetak generacija balkanskih žena i njihovo „tajno oružje“ u teškim situacijama.
Uvek računamo da velike tragedije donose i nešto dobro, neku globalnu emancipaciju, na šta su ukazivali pokreti Me Too i Black LivesMatter, kao i protesti u Americi. Sve se činilo kao pomak ka samosvesnijem svetu
Otkud časne sestre u radu At Some point We All Have to Dance?
Posle solo izložbe u Varšavi 2017, glavna kustoskinja Kunsthaus Graca Katrin BuherTrantov me je pozvala da napravim novi rad za ovaj muzej. Posle par poseta gradu, i nekih stečenih utisaka, poželela sam da se pozabavim odnosom feminizma i religije. Kroz razgovore kulturnih radnica i časnih sestara, iskristalisala se tema manastira kao ranog oblika kolektivnog ženskog umrežavanja, koju smo istraživale ovim projektom.
Zašto je titl tog filma na nemačkom, a ostali na engleskom?.
Budući da smo kao osnovi alat sporazumevanja koristile engleski jezik, dešavalo se da pojedine reči prevodimo učesnicima koje ih nisu razumele, s obzirom na to da se služe tzv. pidgin/broken „dijalektom“, odnosno mešavinom lokalnog i engleskog jezika, često gramatički nepravilnog i znatno pojednostavljenog. Upotrebom titlova na nemačkom ili engleskom, ja zapravo prostor jezika posmatram kao političku alatku.
I ples je za vas politički gest?
Tako je. Telo i pokret toliko toga govore. Slušanje u razgovorima, kao delu mojih projekata, zahteva strpljenje upoznavanja nekog ko drugačije misli, kao i njegovo prihvatanje, u skladu sa sopstvenim sistemom vrednosti. Ples ovo ne traži, on funkcioniše direktno, bez reči, na dubljem emocionalnom nivou.
Posebnu vrstu pažnje traži deo postavke Whatif…koji obuhvata naslagane panele sa ispisanim rečenicama. O čemu je ovde reč?
To je multimedijalna instalacija koja funkcioniše kao dodatak kolaborativnom projektu koji sam realizovala sa koleginicom Gundis Ir Finbogadotir. Kao vid arhive, ova instalacija obuhvata delove tekstova i produkcijskih beležaka, strukturišući naša zapažanja, uvide, sećanja, momente nadahnuća i procese iz svakodnevnog života, ali i različite teorijske osnove na kojima se zasniva naša umetnička praksa. Sve te izložene poruke uključuju čitav spektar emocija koje prate kreativni proces – uzbuđenje, sumnju, kolebanje, humor i autoironiju, a deo su naše prepiske putem imejlova.
Vaše bazično obrazovanje je slikarsko, formalizovano diplomom novosadske Akademije umetnosti. Kako ste „završili“ u performansu?
U vreme mog školovanja u Srbiji, slikarstvo, vajarstvo i grafika bile su jedine opcije, jer su akademije imale tradicionalne programe. Vremenom mi je to davalo sve manje prostora da reagujem na neke aktuelne situacije. Već moji studentski autoportreti sa reljefima na neki način su angažovani, i mogla bih da ih nazovem performansom u slici, jer se odvajaju od bazičnog dvodimenzionalnog medija.
Osnovna ideja odnosi se na performans kao prostor u kome nešto nastaje, umesto da nestaje, i gde je moguć dijalog o tome šta smo, ko smo, kako živimo. Meni je uvek interesantan ženski položaj u društvu i feministička metodologija rada gde nema hijerarhije
Performans me je privukao i zato što je direktan kontakt sa publikom neprocenjiv u umetnosti. Takođe, daleko se intenzivnije daješ u umetničkim kolaboracijama, negó kad si sam u ateljeu. O tome sam mnogo naučila na ISCP rezidenciji u Njujorku tokom perioda korone, kada smo komunicirali preko zuma i kad sam mislila da se više nikada nećemo naći zajedno u fizičkom prostoru.
Tad ste, kako kažete, isprva bili puni optimizma u pogledu pozitivnih promena u društvu, a onda?
Uvek računamo da velike tragedije donose i nešto dobro, neku globalnu emancipaciju, na šta su ukazivali pokreti Me Too i Black LivesMatter, kao i protesti u Americi. Sve se činilo kao pomak ka samosvesnijem svetu. Ali, ta nada je tako kratko trajala, pa sad imamo jezive ratove, globalnu ekološku katastrofu…
Na koji način se performansom, i uopšte umetnošću, menja društvo?
Verujem da ako nešto promeniš kod sebe, automatski menjaš i društvo. Kroz kolektivni rad, naučiš da prihvatiš drugo i drugačije, što je isto veliki uspeh.
Možete li na osnovu svog kratkog boravka u Beogradu da uvidite razliku između tretmana kulture ovde i u Holandiji, gde živite?
S jedne strane, tamo postoji naklonost prema kulturi koja je izražena kroz dostupne finansijske fondove, adekvatniju infrastrukturu, kao i svest da kulturom predstavljaš svoju zemlju. Međutim, ceo svet se sve više okreće ratnoj industriji, pa tako i Holandija. S druge strane, ovde je daleko veća zainteresovanost medija za to što se dešava u kulturi, ako je suditi po mom iskustvu.
