Svedočenje Zorana Đindića, iz knjige „San o Srbiji“ Vesne Mališić
Glavna opasnost za Srbiju bila je u scenariju koji je viđen u Rusiji – da ljudi iz Državne bezbednosti i mafije, koji su vršili prljave poslove za komunistički režim, samo preko noći postanu deoničari, vlasnici i medijski giganti i da samo personalno iz jednog čamca koji tone pređu u drugi, a da istu mrežu ucena, lojalnosti i porodičnih i kumovskih dugovanja premeste u nove uslove, tako da sada oni budu elita nove Srbije. Po personalnim mrežama koje se povezuju, po posledicama u javnom mnjenju, po pričama koje kruže, vidim da je to vrlo konzistentan sistem.
Opasne mreže tajnih službi
Očigledno je, ipak, da je SDB kao služba uzdrman. I unutar te službe postoje podele i personalne mreže. To su vrlo opasne mreže. Koliko su opasne pokazaće se kad budu rasvetljene kriminalne aktivnosti koje su rađene kroz službu. Ovo je bila zona ratova i mnogima ljudski život vredi koliko i popušena cigareta. Srećom, opšte stanje u društvu je takvo da su oni sada pasivizovani, iako niko nije sklonjen i niko nije na sudu. Ali, njihova koncepcija je da se zakoče svi legalni postupci protiv onih koji su krivi, bilo iz SPS, bilo iz biznisa, da sve to tutnji kroz medije, da se narod toga zasiti, da posle izvesnog vremena zavlada apatija u kojoj će opet oni da vode glavnu reč. Ta strategija podrazumeva i da mene eliminišu, pa da se onda, ako je moguće, lakše uključuju u stranke i u vlast. Čini mi se da u poslednje vreme oni počinju da računaju čak i da ostanu na svojim pozicijama i da se od 1945. do 2045. nikada ne postavi pitanje delovanja specijalnih službi Državne bezbednosti, političkih ubistava, ogromnog transfera novca, nego kao što je SKJ prešao u SPS, tako da sada i oni prerastu u nešto drugo, a da kontinuitet zadrže.
Plan je bio da ubiju Vuka i mene kao potencijalne organizatore demonstracija. Rekli su mi da su za praćenje Vuka Draškovića zakupili kuću preko puta njegove, koja je vlasništvo Đorđa Nicovića. Sve vreme rata su ga pratili iz te kuće. A mene su pratili sve dok nisam otišao u Crnu Goru
Ti su ljudi milioneri, poslovni prijatelji im grade kuće od 1.000 do 2.000 kvadrata na Dedinju, imaju desetine miliona maraka od šverca cigareta, nafte i iz prljavih poslova koje desetak godina obavljaju. Znam mehanizam tih poslova. Za finansiranje specijalnih aktivnosti tih službi i nabavljanje specijalne opreme bio je potreban keš koji nije mogao da bude budžetski nabavljen, jer se to moglo kontrolisati. Onda su oni određenim ljudima davali pravo da švercuju naftu ili cigarete, a zauzvrat očekivali određeni keš. Svi poslovi koji donose novac su puštani uz toleranciju državnih organa, a zauzvrat je naplaćivan određeni reket. Tako se nabavljala specijalna oprema za specijalne jedinice na Kosovu. Pošto ona nije mogla legalno da se nabavi jer je pod embargom, kupovala se preko tajnih kanala, za pare koje se nose u kesama. A te su pare pribavljane tako što neko uveze 50 ili 100 cisterni nafte preko granice, donese pet miliona maraka nekome u kesi i taj onda može dva miliona maraka da stavi u svoju fioku, a da za tri miliona kupi snajpere ili pancire. Za pet-šest godina toliko je novca otišlo u privatne džepove da je to osinjak ljudi koji žele da se svi tragovi zametnu, da svi svedoci nestanu, da se kontinuitet sačuva, da se o njima ništa ne zna i da njihov imunitet kao nosilaca službe bude sačuvan. I onda u novinama piše kako je vojska zabrinuta zbog napada na nju. A kad pitate o kakvim je napadima na vojsku reč, dobijete objašnjenje da se napada Pavkovićeva kuća na Dedinju. To su napadi na vojsku! I to treba da prestane. Onda čujete zahtev Generalštaba da prestane pominjanje ko koliku kuću ima na Dedinju. Taj stepen arogancije i osionosti je dokaz da se oni još uvek osećaju moćni, da se nisu predali i da misle da mogu da zaustave ovaj istorijski proces…
Počeli su da stižu dokazi
U 12 sati noću Nebojša Čović i ja otišli smo u Generalštab na sastanak sa Nebojšom Pavkovićem. Inače, svi važni sastanci održavali su se u ponoć ili posle ponoći.
Razgovor sa Pavkovićem bio je krajnje opušten. Čim smo ušli, gotovo s vrata, rekao je da je pogrešio, da su ga socijalisti stalno vodili po opštinama gde su JUL i SPS bili jaki i da on uopšte nije znao pravu situaciju. Onda nam je ispričao kako je Rade Marković 5. oktobra spavao u Generalštabu, jer je bio prestravljen zbog događaja na ulicama i kako je ljut na njega što mu je stalno davao pogrešne informacije o stanju u gradu, ne bi li ga naveo na intervenciju…
Bilo je šokantno saznanje da je tokom noći 5. ili 6. oktobra neko praktično uništio bazu podataka o privrednom kriminalu u kojoj su se čuvali i podaci o kriminalu nekih političara ili njima bliskih ljudi
Sledećeg dana video sam se s Radetom Markovićem. Prvi put sam ga u životu video. Iznenadio sam se, jer on je, u stvari, kicoš. Mislio sam da je to pravi policajac, a on se pojavio u vrlo elegantnom i skupom odelu, sa zalizanom frizurom. Nismo vodili oštru diskusiju, osim što je rekao da su prestali da nas prisluškuju. To, međutim, nije bilo tačno. Na tu opasku odgovorio je kako ima raznih službi koje mogu da prisluškuju. Predložio je da sarađujemo. Ali sve vreme imao sam utisak da razgovaram sa jeguljom koja migolji. Za vreme našeg razgovora on je ustao, otišao do telefona i pozvao Koštunicu. Dobio je njegovu sekretaricu i rekao da bi želeo kratko da razgovara sa predsednikom. Bila je to, očigledno, demonstracija. Hteo je da nam pokaže da on, u stvari, nema šta da razgovara sa nama jer on ima direktan kontakt s predsednikom SRJ. I tu je meni odmah kliknula ona strategija SPS – Koštunica je dobar, a mi iz DOS smo ekstremisti. Čak je i vizuelno bilo jasno da postoji strategija okupiranja Koštunice, a nas da prikažu kao večite revolucionare koji hoće sve da ruše.
Bio sam na putu kada sam čuo da je Vuk Drašković tražio da se u sporazum sa SPS unese i zahtev za smenu Radeta Markovića. Zanimljivo, čim je Marković markiran i čim je postalo jasno da je on na meti, počeli su da nam se javljaju ljudi iz službe sa dokazima protiv njega, koje će izneti čim on napusti tajnu policiju. Tako su mi se, dan posle zahteva za njegovu smenu, javili ljudi iz službe koji su pratili i mene kad i Ćuruviju. Rekli su: ako Rade Marković bude smenjen, spremni su da svedoče o tome, kao i da su imali nalog da ubiju Vuka Draškovića i mene u slučaju da u vreme bombardovanja dođe do pobune naroda. Plan je bio da ubiju Vuka i mene kao potencijalne organizatore demonstracija. Rekli su mi da su za praćenje Vuka Draškovića zakupili kuću preko puta njegove, koja je vlasništvo Đorđa Nicovića. Sve vreme rata su ga pratili iz te kuće. A mene su pratili sve dok nisam otišao u Crnu Goru. Bio je potpuno pripremljen scenario i bilo je samo pitanje ko će biti prvi, Ćuruvija, Vuk ili ja. Ti službenici su mi ponudili sve podatke ukoliko im se garantuje zaštita. U tim pripremama likvidacije učestvovalo je 30 ljudi i svi su oni spremni da svedoče, jer su samo radili svoj posao i pratili onoga za koga su dobili nalog.
Služba kao servis plaćenih ubica
Pitali su zašto niko ne postavi pitanje SDB da li je Stambolić praćen na isti način kao i Ćuruvija, koliko dugo je praćen, kada je prekinuto praćenje i ko je dao nalog da bude prekinuto praćenje. Kada smo sve to doznali, imali smo potpuno drugi pristup smeni Radeta Markovića. Napad na njega nije više bio napad na ličnost, nego pokušaj da se skine čep i da pokulja sva prljavština. Rekli su nam: ako skinete taj čep, saznaćete i ko je ubio Arkana i ko je ubio Ćuruviju… Za kratko vreme javiće se svi koji su u tome učestvovali, jer su oni samo profesionalno obavljali svoj posao, oni ih nisu ubili. Ubica je neko koga oni ne znaju, ali znaju da su pripremali slučaj do trenutka kada je bilo zrelo da taj ubica dođe. I on je tačno znao da li je žrtva naoružana, da li ima obezbeđenje, čime je obezbeđenje naoružano, kakve su njegove navike.
Napad na Radeta Markovića nije više bio napad na ličnost, nego pokušaj da se skine čep i da pokulja sva prljavština. Rekli su nam: ako skinete taj čep, saznaćete i ko je ubio Arkana i ko je ubio Ćuruviju…
Shvatio sam tada da je ta služba korišćena i kao servis za plaćene ubice. I da je šef te službe žrtvu, praktično, kao na tacni izručivao plaćenom ubici. Tri puta sam bio u nalogu za egzekuciju, ali, na sreću, nije bilo prilike za njeno izvršenje.
Bilo je jasno da ozdravljenje društva može da počne samo od tih najbolnijih mesta. Ne možemo da smenjujemo Dušanku Đogo iz Upravnog odbora plivačkog društva „Partizan“, nego šefa Državne bezbednosti. Ta priča, nažalost, do danas se nije završila. Zbog blokade u republičkom parlamentu i zbog veštine i žilavosti tih ljudi, koji su uspeli da pronađu saveznike na raznim stranama, sada je pat-pozicija. Međutim, ispod leda mnogo vode teče. I osim što još uvek za neke ljude postoji opasnost za fizičku egzistenciju, jer nije isključeno da se konsoliduju eskadroni smrti i da opet pronađu nekoliko ubica koji će obaviti još poneki posao, siguran sam da je kretanje društva nezaustavljivo…
Umešanost političara u korupciju
Javili su mi se odmah i ljudi iz službe za privredni kriminal i ispričali mi užasne priče o upletenosti svih ljudi iz establišmenta u prljave poslove. Na primer, pare koje su određene za lekove deci oboleloj od raka sa Onkološke klinike, završile su u „Košavi“ za kupovinu televizijske opreme. Pare koje su generalno išle za lekove završavale su u JUL preko Fonda za zdravstvo. Ispričali su mi o umešanosti sinova raznih funkcionera i ministara u kriminalne finansijske transakcije. Bilo je šokantno saznanje da je tokom noći 5. ili 6. oktobra neko praktično uništio bazu podataka o privrednom kriminalu u kojoj su se čuvali i podaci o kriminalu nekih političara ili njima bliskih ljudi. Politički cenzori su mogli da zaustavljaju sudske postupke ako se dođe do imena nekog političara koji je zaštićen, ali su svi podaci do kojih je ta služba dolazila čuvani. Na sreću, mnogo tih podataka nalazi se sačuvano i na drugim disketama, tako da se većina dokaza o kriminalnim radnjama u privredi nalazi, privatno, kod desetak ljudi.
Više nikada ne sme da se desi da u novinama postoji optužba da je neko zloupotrebio položaj, a da se javni tužilac ne pojavi da kaže da li je to tačno. To je trougao koji mora da funkcioniše. Neki će kroz tu mrežu proći, ali one najkrupnije ribe moraju da ostanu u mreži
Čim je represivni režim počeo da se povlači, otvorila se mreža upletenosti i vezanosti političara, kriminala i ljudi iz policije koji su sprečavali njihovo otkrivanje. Zbog toga je ključna buduća vlada. Ona mora da bude čista. U njoj ne sme da bude niko ko telefonskim pozivom može da zaustavi neki postupak. Drugo, važno je i da sudstvo bude očišćeno i da u njemu rade ljudi sa kredibilitetom. Treće, važno je javno mnjenje koje mora svaku zloupotrebu da objavi. Više nikada ne sme da se desi da u novinama postoji optužba da je neko zloupotrebio položaj, a da se javni tužilac ne pojavi da kaže da li je to tačno ili nije. To je trougao koji mora da funkcioniše. Neki će kroz tu mrežu proći, ali one najkrupnije ribe moraju da ostanu u mreži. Siguran sam da posle 23. decembra, bar za najkrupnije ribe i bar za najveće zloupotrebe, sledi niz sudskih postupaka.
Dobili smo mandat za promene
Naš program za Srbiju je uvođenje reda. A red je kad se u zemlji tačno znaju prava.
Što se DOS tiče, čini mi se da smo posle oktobarskih događaja pomalo izgubili osnovnu ideju. Na sastancima sam često ponavljao da smo dobili mandat za promene, a ne za vršenje vlasti. Mi moramo da imamo koncepciju promena. One podrazumevaju da delimično idemo ivicom zakona, jer mi ne možemo da promenimo pravni sistem koristeći samo sredstva tog pravnog sistema. Ne možemo da uvažavamo samo pravo nego i pravdu. Ako je jedan sistem počivao na nepravdi, onda je i njegovo pravo bilo formatirano, tako da prikriva nepravdu i da je opravdava. A pravda je i satisfakcija ljudi da za nesreću koja im je naneta neko odgovara. Ne možemo da se ponašamo kao da smo Švajcarska koja ima zakone za sve. Mi imamo neki zakonski okvir, ali osećaj pravde je platforma sa koje neko pravo može da se dovede u pitanje.
Drugo, mi nismo dobili podršku da upravljamo zatečenim stanjem nego da ga menjamo…
Pare koje su određene za lekove deci oboleloj od raka sa Onkološke klinike, završile u „Košavi“ za kupovinu televizijske opreme. Pare koje su generalno išle za lekove završavale su u JUL preko Fonda za zdravstvo
Ulaskom u saveznu i republičku vladu mi smo izgubili revolucionarni zamah ne samo de fakto, nego i politički, jer smo prestali da govorimo o programima i promenama, a počeli smo da govorimo o nestašicama i da praktično pokazujemo da ćemo malo bolje nego socijalisti da radimo ono što su oni radili, da krpimo i presipamo iz šupljeg u prazno. Srećom, to je prelazna faza…
Prva promena mora biti čišćenje Srbije od kriminala. Da se ne kaže posle: revolucija je završena, sad je vreme za evoluciju, nego da mi kažemo da vlada kao svoj prvi zadatak ima suzbijanje kriminala, korupcije i zloupotreba, kako prethodnih političkih garnitura, tako sadašnjih, tako budućih. ..
Ovo nisu bili izbori na kojima smo mi promenili predsednika i posle toga radimo svoj posao kao svaka normalna vlada. Ovo će biti praktično revolucionarna vlada još dve ili tri godine, jer ona mora da nadoknadi gubitak od 12 godina, a možda i od 100 godina.
Čitav vek smo prokockali
Moje čvrsto uverenje je da smo mi kao narod 20. vek prokockali. Mi smo ga izgubili zabavljeni pogrešnim eksperimentima. Jedan eksperiment je bio Jugoslavija, drugi je bio komunizam. Mi smo, praktično, vreme od 1914. god. do 2000. godine izgubili. Nismo se u tom periodu bavili unapređenjem svog naroda, nego organizacionim formama koje su nas, svakih dvadeset godina, bacale u novi rat i vraćale 100 godina unazad. Zbog toga se mi ne možemo ponašati kao da normalno nastavljamo život. Narod se 5. oktobra opredelio za ubrzanje istorije, a ne za ideju običnog diskontinuiteta.
U sledeće dve godine narodu moramo dati ili mnogo para da zaboravi jad i bedu ili mnogo entuzijazma i osećanja da gradi nešto bitno. Pošto para nema, ako ne bude i ovog drugog, pašćemo u emocionalnu rupu. To znači mora se stvoriti osećaj da se gradi nešto novo. A jedino bitno novo jeste nekorumpirana vlast
I potpuno je jasno, odakle god da počnemo, čim povučemo jednu nit, čitava mreža će izaći napolje i svi koji su u njoj bili povezani. U bilo kojoj banci ili firmi gde god se bude poteglo pitanje ko je kupovao devize po kursu koji je deset puta niži od realnog, ko je dobijao povlašćene dozvole za uvoz, na toj udici će biti njih deset. Kad jednog od njih otvorimo, pojaviće se sledećih deset. I samo je pitanje gde ćemo se zaustaviti i reći – ovo je sad već sitan kriminal. Siguran sam da će se poklopiti mreža kriminala i mreža JUL. Ali, nema kompromisa. Čišćenje mora biti temeljno da bi na toj ledini bila napravljena nova pravna država. Ako u toj novoj konstrukciji bude trulih dasaka, opet će nam se ponoviti slična situacija kao i sa Miloševićem…
Moja projekcija je ova: u sledeće dve godine narodu moraš dati ili mnogo para da zaboravi jad i bedu ili mnogo entuzijazma, idealizma, i osećanja da gradi nešto bitno. Pošto para nema, ako ne bude i ovog drugog, pašćemo u emocionalnu rupu i u nihilizam. To znači mora se stvoriti osećaj da se gradi nešto novo. A jedino bitno novo jeste nekorumpirana vlast. Od toga mora da se napravi nacionalni projekat. Ako sve krene kao i ranije, onda se ponovo mogu vratiti komunisti, kao što se desilo u drugim zemljama tranzicije.
Sve nove vlade Istočne Evrope suočile su se s dva problema, sa aferama i nekompetentnošću. Na tome su sve one pale. Afere su se pojavile kod privatizacije, a nekompetentnost kod vođenja ekonomije. Pritom, nekompetentnost je oproštena ako nije bilo korupcije, ali na žalost, uvek je to bila kombinacija.
Imajući u vidu iskustva istočnoevropskih zemalja, mi tačno znamo gde nas čeka zamka. Ako je ne izbegnemo, onda ne zaslužujemo bolju sudbinu od njihove…
Čeka nas rat protiv kriminala i korupcije
U ovu zemlju mora da se uvede red. Najpre mora da se uvede red u vlast, da se ona definiše kao servis, a ne kao interesna grupa koja šiša stanovništvo i koja kao okupator gleda samo gde će nešto da uzme za sebe. Biće ogroman problem da se mentalno redefiniše odnos vlasti i naroda. Ja tu računam na nezavisne medije i na demokratsko javno mnjenje.
Drugo, čeka nas rat protiv kriminala i mafije koji će biti stvarno rat, jer najmanje milijardu maraka mafija zarađuje na švercu duvana i benzina u Srbiji.
Treće, predstoji nam jasno definisanje prava.
Sledeće godine mi moramo da počnemo najsveobuhvatniji postupak modernizacije naše države od vremena kad je knez Mihailo ubijen upravo zato što je to hteo, što je hteo da dovede strance, da dovede naše ljude iz Beča i Budimpešte i da modernizuje jednu orijentalnu državu kakva je tada bila Srbija, koja je počivala na ličnim vezama, na klanovima, na interesima. Njegova ideja je bila da po uzoru na tada naprednu austrougarsku administraciju modernizuje i srpsku. I jedan od razloga što je bio neomiljen i što je bio ubijen je upravo taj.
Od tada do danas mi nismo pristupili sveobuhvatnom procesu modernizacije srpske države. Sada je trenutak za to.
