Sećanje je varljiva kategorija, reći će vam poklonici priče potkrepljene novinskim izveštajima ili, pri ruci im bilo, udžbenicima istorije. Duško Bogdanović, novinar koji piše knjige, smestio je svoja sećanja na lepotu i jade u svoje dve (zasad) poslednje knjige. Ova druga, Senke sećanja 2, jednako u izdanju Prometeja, odnedavno je u knjižarama. I dok je čitate, ne proveravate autorova sećanja, jednostavno se hvatate za svoja. Njegove priče izazivaju onu plemenitu nameru da zapišete nešto, da ne zaboravite, jer već shvatate kako vas zasipa sve ono što je nekada bilo i vaše. I onda mislite da je morao i on to što i danas oseća da beleži tokom svoje životne i profesionalne komocije u Novom Sadu, tokom decenija novinarskog rada okićenog lepotama i lomovima, da bi s velikim vremenskim odmakom ispisao dve knjige istog naslova, za koje će izdavać Zoran Kolundžija na uvodnim stranicama reći:
„Senke sećanja Duška Bogdanovića, naizgled nepretenciozne beleške o našem gradu, gradu Starosađana, u stvari su pravi popis rasutih slika ljudi i događaja za koje dok čitamo osećamo da su negde sadržani i u nama, a izgubili smo živo, neposredno sećanje na njih.“
Dosta je toga u ovoj knjizi sasvim ličnog, emotivnog, puno je tu srećne tuge, ali finale knjige pripada zapisima iz surovih devedesetih, zbog kojih mnogi akteri tog vremena najradije pribegavaju dobro odnegovanoj amneziji. Pod uslovom da su im kategorije sram i poštenje ikada bile svojstvene. Duško Bogdanović je novinar koji u ovoj knjizi svedoči o vremenu u kojem je počelo urušavanje profesije koja se na malim ekranima nekadašnje Jugoslavije po njemu učila i prepoznavala. Bio je zaštitno lice Televizije Novi Sad i ostao jedan od njenih korifeja u odbrani postulata novinarstva kojem su ga učili velikani, pre svih dr Ratko Božović.
