Pišu: Studenti u blokadi Fakulteta političkih nauka
Osam meseci blokade Fakulteta političkih nauka.
Sećam se da smo u januaru pričali o tome da ne smemo da ostanemo u blokadi duže od marta, jer nećemo izdržati i narod će biti umoran, a eto nas u avgustu i ne planiramo da stanemo.
Studentski pokret je tokom svog postojanja konstantno evoluirao, a mi smo, kao osobe, odrastali i sazrevali.
Naša borba nosila je sa sobom veliku odgovornost, tako da često nismo bili u prilici da razmišljamo koliko smo toga velikog i dobrog uradili. Iz dana u dan, bezbroj novih informacija neprestano nam je sklanjalo sa uma ono što je bilo i teralo nas da razmišljamo o onome što će biti. Često smo, nesvesni svog doprinosa, bili preterano kritički nastrojeni prema sebi, što je dovodilo do nezadovoljstva, a uzrok toga su i standardi koji su nakon 15. marta dignuti u „nebesa“.
Ipak, ovih osam meseci ostavili su dubok i neizbrisiv trag u našem društvu. Lično, nikada se nisam osećao da negde pripadam toliko koliko na blokadi Fakulteta političkih nauka. Povezivali su nas međusobno svi srećni i lepi trenuci, uspesi, pobede, kao i oni manje lepi momenti i svađe. Mnogo ljudi različitih mišljenja, stavova, ideoloških i drugih opredeljenja, među kojima su se sve razlike samo „istopile“.
Osam meseci koji su iznedrili hiljade i hiljade novih boraca za slobodu koji će uvek biti spremni da ponovo izađu na ulicu i stanu na put nepravdi.
Osam meseci je ništa naspram 13 godina vlasti autokratije. U ratu ne pobeđuje samo onaj koji dobije više bitaka, već i onaj koji je dovoljno jak da se nakon izgubljenih izdigne i pokaže moć
Osam meseci blokada, spavanja na fakultetima, a nekada i na ulici. Osam meseci koji su za sobom ostavili bezbroj prijateljstava i ljubavi za ceo život. Osam meseci borbe koja nas je sve zbližila kao narod i koja je sve nepotrebne podele progutala, a predrasude svela na minimum. Osam meseci tokom kojih smo svi svakodnevno proživljavali rolerkostere emocija i jedni druge dizali u teškim trenucima. Osam meseci na ulici koja je od plašljivih i nevinih napravila hrabre i odlučne. Osam meseci punih grešaka, još toliko životnih lekcija. Osam meseci osećaja da je svako pored tebe tvoj najrođeniji, a da ga ni ne poznaješ. Osam meseci čiji su uspesi i posledice već veliki, a čiji će veliki rezultat tek da se vidi.
Ko kaže da je bilo lako – laže. Ko kaže da je sve bilo bajno – laže. Ko kaže da nismo grešili – takođe laže.
Da li će biti još teže? Biće. Ali šta lako dođe, lako i ode. Bajke o rušenju duboko ukorenjenog sistema, koji sa sobom nosi uigranu mašineriju, preko noći – s razlogom su bajke. Osam meseci je ništa naspram 13 godina vlasti autokratije. U ratu ne pobeđuje samo onaj koji dobije više bitaka, već i onaj koji je dovoljno jak da se nakon izgubljenih izdigne i pokaže moć.
Ako nekada poželiš da odustaneš, seti se studenata koji nisu odustali uprkos svemu, koji su svoje godine, ispite i ambicije stavili po strani zarad borbe za sve građane Srbije, promrzlina i krvavih nogu šetača, prosvetnih radnika koji su u julu dobili plate za februar samo zato što su podržali studente, hiljada hapšenih i privođenih, i stotina pretučenih koji su sa nama stajali na ulici – zagrljenih ljudi različitih vera i ideologija, osmeha, zagrljaja, suza, krvi i znoja.
Pre svega, seti se ljudi čiji se život ugasio zbog nemara onih protiv kojih se borimo. Seti se sramotnih izjava i postupaka funkcionera vlasti nakon Ribnikara, Malog Orašja i Dubone i nadstrešnice – koje su samo najveće tragedije koje su nas pogodile, a bilo ih je još, i moglo je da ih bude još više.
Zato dođi i budi s nama do kraja. U suprotnom – kajaćeš se.
