Srbija je u poslednjoj deceniji postala značajna tačka na globalnoj mapi kineske infrastrukturne ekspanzije, poznate kao Inicijativa „Pojas i put“, savremenog odgovora Kine na istorijski „Put svile“. Na prvi pogled, brojni auto-putevi, mostovi i železnice koji se ubrzano grade širom Srbije deluju kao znak modernizacije i razvoja. Međutim, iza velikih građevinskih poduhvata krije se složen odnos u kojem se kineski strateški interesi ostvaruju – uz finansijsku podršku same Srbije.
Model saradnje je u većini slučajeva isti: kineske državne banke odobravaju povoljne, ali ipak kreditne aranžmane Vladi Srbije. Usled toga, država se zadužuje, a finansiranje projekata pada na teret budžeta, odnosno građana Srbije. Ti krediti gotovo bez izuzetka sadrže klauzule po kojima se izvođenje radova poverava isključivo kineskim firmama. Bez javnih tendera, bez konkurencije i često bez ozbiljnog nadzora.
U praksi, to znači sledeće: novac iz Srbije odlazi kineskim izvođačima, dok dugovi ostaju državi, a radovi se često izvode s ograničenim učešćem domaće radne snage i kompanija.
Strategija Pekinga: infrastruktura kao poluga moći
Za Kinu, ovi projekti nisu samo građevinski poslovi. Oni su deo šire geopolitike, jer se gradi infrastrukturna mreža koja povezuje Kinu sa tržištima Evrope. Srbija, kao zemlja u srcu Balkana, idealna je tačka za prolaz robe, usluga i političkog uticaja.
Model saradnje je u većini slučajeva isti i svodi se na to da kineske državne banke odobravaju povoljne, ali ipak kreditne aranžmane Vladi Srbije. Njima se finansiraju veliki infrastrukturni projekti, na kojima se kao izvođači po pravilu angažuju kineske kompanije, tako da je srpski praktično samo dug, koji sve više raste
Auto-putevi koji povezuju Beograd sa Crnom Gorom, Severnom Makedonijom, Mađarskom ili Bosnom i Hercegovinom ne grade se samo za potrebe lokalnog saobraćaja, već i kao deo tranzitnog koridora koji koristi kineskoj trgovini. Kroz ovakvu infrastrukturu, Kina širi svoj ekonomski i politički uticaj, istovremeno koristeći resurse partnerskih zemalja, ostavljajući im samo rastuće dugove. Drugim rečima, Kina gradi svoj „Pojas i put“ novcem drugih država. U slučaju Srbije, na kraju se to svodi na sredstva iz budžeta, koja se kroz poreze naplaćuju od domaćih građana i preduzeća.
Problematična tačka ovih aranžmana nije samo pitanje geopolitičkog interesa, već i netransparentnost. Javnost često ne zna tačne uslove ugovora. Nema tendera, nema nezavisne kontrole troškova, a često ni odgovornosti za kvalitet izvedenih radova. U pojedinim slučajevima, projekti se preplaćuju, ili imaju slab lokalni ekonomski efekat jer domaće firme i radnici ostaju po strani.
Srbija tako rizikuje da izgradnju strateške infrastrukture prepusti stranoj kontroli, bez šireg nacionalnog interesa ili koristi za sopstvenu privredu.
Javnost često ne zna uslove pod kojim Kina odobrava kredite Srbiji. Za projekte koji se njima finansiraju nema tendera, ni nezavisne kontrole troškova, a često ni odgovornosti za kvalitet izvedenih radova. U pojedinim slučajevima, projekti se preplaćuju, a domaća privreda skoro da i nema neku korist, jer se na tim poslovima ne angažuju domaće firme i radnici
Sve u svemu, kineski projekti u Srbiji predstavljaju više od puke gradnje puteva i mostova. Oni su deo šire globalne strategije u kojoj Kina širi svoj ekonomski uticaj kroz infrastrukturu. U tom procesu, koristi kredite koje vraćaju zemlje poput Srbije. Tačnije, njihovi građani. Zato je sasvim legitimno i precizno reći da Kina svoj novi „Put svile“ gradi novcem građana – Srbije.
Ko zaista profitira
Neosporno je da od ovih infrastrukturnih pojekata konkretne koristi ima i lokalno stanovništvo, odnosno građani Srbije. Izgradnja savremenih auto-puteva, mostova i železnica donosi brže i bezbednije putovanje, lakši pristup drugim tržištima i veću mobilnost, razvoj turizma i lokalne privrede, mogućnost decentralizacije i ravnomernijeg razvoja regiona.
Za mnoge sredine koje su decenijama bile saobraćajno izolovane, ovi putevi predstavljaju civilizacijski pomak. Međutim, u širem geopolitičkom i ekonomskom okviru, koristi koje ostvaruje Kina su znatno veće i dugoročnije. Kina ovim projektima ubrzava tranzit svoje robe ka evropskim tržištima, obezbeđuje stabilan transport sirovina poput bakra, zlata i železa iz Srbije, jača svoju političku i infrastrukturnu prisutnost u regionu.
U tom smislu, auto-putevi ne služe samo razvoju Srbije, već postaju deo kineske strategije izvoza resursa i širenja ekonomskog uticaja. A sve to uz finansijsku podršku srpskih poreskih obveznika. Zato je važno postaviti pitanje: ako su putevi izgrađeni kineskim kreditima, koje vraćaju građani Srbije, a oni pretežno služe kineskim izvoznim interesima, čiji su to putevi zapravo?
Zaključak je nedvosmislen – Kina gradi svoj novi „Put svile“ preko teritorije i novcem Srbije, deo te infrastrukture koristi i domaćem stanovništvu, ali Kini koristi mnogo više.
