Dalje ruke od naše dece! Otmica! Janjičari! Ove i slične parole obeležile su protestno okupljanje građana sredinom marta u Bačkoj Topoli, čiji je cilj bio apel za povratak četvorogodišnje Martine u hraniteljsku porodicu Ozorak. U istom paketu nepravdi, kako su okupljeni doživeli odnos nadležnih prema devojčici, ali i njenim sad već bivšim hraniteljima Eriki i Šandoru, pomenuti su i Gavrilo, Mihailo i Rafailo, celoj Srbiji poznati kao deca Ane Mihaljice, oduzeta joj sredinom novembra prošle godine od Centra za socijalni rad Novi Sad.
Fokusiran na probleme iz različitih kategorija ingerencije socijalnih službi – brige za decu bez roditeljskog staranja, i zaštite dece od zlostavljanja i zanemarivanja, taj protest – ni prvi, ni poslednji – ukazao je na rastuće nepoverenje građana u državu. Jer, iako „trubi“ da joj je porast nataliteta prioritet, kao i dobrobit dece, često dozvoljava da prava najmlađih budu ugrožena na razne načine – sporošću, nezainteresovanošću, nedostatkom empatije, a možda i prekršajima zaposlenih u sistemu socijalne zaštite. Navedeno je teško dokazati jer se struka krije iza tvrdnji da je „sve urađeno po zakonu“, i na ime „najboljih dečjih interesa“.
Noćni prepad policije
Okvir prve slike je sledeći: Martina je stigla u dom Ozorikovih sa svega devet dana, i to po hitnom postupku gradske socijalne službe, i bez ikakve prethodne obuke hranitelja, kako tvrdi Erika. „Nadležni nijednom nisu obišli devojčicu tokom četiri godine njenog života sa nama. Ali, kad su maloj bile dve i po godine, zvali su me u Centar i predočili mi da je dete ušlo u proces pripreme za usvojenje. Odmah smo se prijavili kao kandidati za njene usvojitelje“, ona objašnjava za Radar.
Martina je stigla u dom Ozorikovih sa svega devet dana, i to po hitnom postupku gradske socijalne službe, i bez ikakve prethodne obuke hranitelja, kako tvrdi Erika
U prvom krugu procene, Ozorikovi su zadovoljili sve stručne kriterijume, da bi finalno rešenje, doneto u oktobru prošle godine, bilo – odbijanje njihovog zahteva na ime prevelike razlike u godinama u odnosu na Martinu. Tek posle su saznali da je neki drugi par iz istog grada usvojio drugo dete uprkos još većem starosnom disparitetu, što je nedavno potvrdilo Ministarstvo za demografiju i brigu o porodici. Obrazloženje ovog tela delovalo je paušalno, premda u skladu sa zakonom – postupci usvojenja rešavaju se „od slučaja do slučaja“.
Sam postupak odvajanja Martine od hranitelja, bio je dramatičan, praćen noćnim prepadom policije, odbranom kuće Ozorikovih telima na stotine meštana, zabranom prilaska hraniteljima sopstvenom domu – odakle je Martina ipak uzeta jutro potom. „Od tad je prošlo više od pet meseci, a da malu nismo videli jer nam to ne dozvoljavaju, preteći nam krivičnom prijavom“, Erika opisuje „svoj i muževljev užas“.
Deo tog košmara ipak je i nepoznavanje činjenice koja govori da hranitelji i nemaju pravo na susret sa bivšim štićenicima (ili šturo – korisnicima hraniteljskih usluga), te da zavise od dobre volje usvojitelja, kao i procene stručnog tima da li bi ovo uznemirilo dete.
Šta bi rekla mala Martina, zapravo najvažnija u celoj furtutmi? „Ona je zatvorena u kući usvojitelja, pod sedativima“, sumnjaju Ozorikovi na osnovu svežih fotografija devojčice, na kojima je mala „sva natečena i podbula“, te bi bilo nužno pod hitno proveriti njihova podozrenja.
Tek posle su saznali da je neki drugi par iz istog grada usvojio drugo dete uprkos još većem starosnom disparitetu, što je nedavno potvrdilo Ministarstvo za demografiju i brigu o porodici
Rastegnut preko svake mere i procesualno upitan, tok njenog usvojenja otvara vrata spekulacijama o zadnjim namerama socijalnih službi. Tako je neformalan protestni odbor ubeđen da je devojčica „tipovana“, kao pametna i zdrava, za izvestan ugledan par Subotičana. A kako se digla prašina, pribeglo se prelaznom rešenju udomljavanja „kod jedne krajnje problematične porodice“, izgleda i „potkupljene“, po tvrdnjama bivših hranitelja.
Oni neće dići ruke od borbe, obećavaju. Ali, čak i ako ne pobede, razmrdaće sistem, već načet manjkavostima, počev od nedovoljnog broja hraniteljskih porodica, koji je nadležna ministarka Darija Kisić lane procenila na 340, na postojećih oko 4.000.
Hranitelji po ugovoru dobijaju nadoknadu od 45.332 dinara za jedno dete, te se njihov vrlo odgovoran rad u široj javnosti neretko percipira kao profiterstvo. Kolaju i priče da se u taj „biznis“ ulazi preko „reketa“ od 10 odsto mesečno, kanalisanih u džepove direktora CZR. Štićenici, opet, ponekad svedoče o fizičkim kaznama, radnom iskorišćavanju, uskraćivanju džeparca i udžbenika od strane hranitelja, što se takođe ne proverava. Jer nedostaje i socijalnih radnika, kako kaže Saša Stefanović iz Mreže organizacija za decu Srbije.
Odvajanje od majke
On ipak podvlači da su parole s početka ovog teksta preteške, utemeljene na često nepotpunim informacijama koje stvaraju sliku da sistem ne ispunjava svoju funkciju. „Građani stiču utisak da se ne izvlače pouke iz tragičnih događaja, niti radi na analizi njihovih uzroka i posledica, kao ni na upravljanju rizicima“, objašnjava Stefanović. Sistem opet ne čini ništa da građane demantuje.
Slučaj Ane Mihaljice iz Novog Sada još je kompleksniji, zadirući u neprikosnovenost majčinstva. Ali, i roditeljsko pravo može biti ograničeno ili oduzeto roditeljima, ako prema odluci suda za to postoje validni, a propisani razlozi, po rečima advokatice Marije Petrović, saradnice Centra za prava deteta.
Sinovi Mihaljice izdvojeni su iz porodičnog domaćinstva nakon požara u stanu njenog oca, koji ih je povremeno čuvao. Uznemirujući snimci tog stana, punog nakupljenog otpada, nezakonito su pušteni u javnost, posluživši kao dokaz zanemarivanja dece, i osnov za njihovo privremeno odvajanje od majke, te smeštaj u Sigurnu kuću.
Sam postupak odvajanja Martine od hranitelja bio je dramatičan, praćen noćnim prepadom policije, odbranom kuće Ozorikovih telima na stotine meštana, zabranom prilaska hraniteljima sopstvenom domu – odakle je Martina ipak uzeta jutro potom
„Dok se to događalo, voditeljka slučaja iz novosadskog Centra za socijalni rad vikala je ’ja sam tako odlučila’, dok su deca plakala“, prema Mihaljičinoj izjavi MUP-u. Uprkos rešenju Višeg javnog tužilaštva o ukidanju hitne mere izmeštanja dece iz porodice, dečaci su zadržani pod nadzorom Centra – po odluci direktorke Jelene Zorić, kako je na pomenutom protestu istakao Milan Bosika, Mihaljičin advokat.
Ponukana javnim odijumom, Zorić je apostrofirala deo tog sudskog rešenja kojim se kaže da „postoje elementi zlostavljanja i zanemarivanja, na osnovu postojećih dokaza“. Stoga je dečacima određen privremeni staratelj, dok je majci prvo dozvoljeno da ih viđa, da bi joj to pravo potom bilo oduzeto, pod obrazloženjem da im „saopštava neprikladne sadržaje“, pa i da ljudi iz Centra „hoće da im naude“.
Pritisci protestanata učinili su svoje, a forma zadovoljena obrazovanjem plana podrške rasturenoj porodici, u koji je spadala i obaveza majke da obezbedi adekvatne stambene uslove. Premda je Mihaljici to uspelo, i uprkos rešenju Centra o vraćanju dečaka majci uz tromesečni korektivni nadzor, negde je opet zapelo, pa su Gavrilo, Mihailo i Rafailo još koji dan zadržani u Sigurnoj kući, da bi na kraju ipak bili predati roditeljki.
U etru su ponovo ostale strepnje protestanata, ovaj put usmerene na Zakon o potvrđivanju Konvencije o zaštiti dece i saradnji u oblasti međunarodnog usvojenja. „Njegovim donošenjem 2013, zapravo je omogućena prodaja naše dece u stranim zemljama“, bila je teza advokata Bosike, po mnogima nalik teoriji zavere, ali ne i sasvim nemoguća.
Traume dece bez roditeljskog staranja
Dovođenje u vezu Mihaljičine situacije sa aferom na hiljade nestalih iz srpskih porodilišta, počev od šezdesetih prošlog veka, kako je javnost brujala po društvenim mrežama, potpuno je pogrešno i unosi nepotrebnu smutnju među građane, prema rečima advokatice Petrović. „Slučaj nestalih beba je kriminal i predstavlja niz krivičnih dela koja su počinile određene osobe, i nema nikakve veze sa Konvencijom, niti sa Porodičnim zakonom“, izričita je Petrović.
Porodični zakon nalaže da prvenstvo u postupcima usvojenja imaju domaći usvojitelji, „neretko izbirljivi“, kako kažu u centrima za socijalni rad. Posledično, stranci usvajaju mahom decu sa smetnjama u razvoju i zdravstvenim problemima, navode nadležni. Tako je od 251 usvojenja u periodu od 2021. do 2023, njih 195 uključilo domaće usvojitelje, a 56 strance, prema podacima Ministarstva za brigu o porodici.
Hranitelji po ugovoru dobijaju nadoknadu od 45.332 dinara za jedno dete, te se njihov vrlo odgovoran rad u široj javnosti neretko percipira kao profiterstvo. Kolaju i priče da se u taj „biznis“ ulazi preko „reketa“ od 10 odsto mesečno
Zvanični podaci ne zadovoljavaju građane koji i dalje pitaju „da li su zdrava, lepa i pametna deca predodređena za situiranije parove“, koji su u prilici da datu adopciju „podmažu“. Zatim sledi i problem otezanja procesa, usled čega se dešava da usvojenici poodrastu dok ne dođu u svoj novi stalni dom, kada je prilagođavanje bitno otežano za obe strane postupka. Od velikog značaja jeste i tvrdnja određenog broja hranitelja da se štićenici iz njihovih porodica preusmeravaju na usvojenje bez neophodne papirologije.
Najčešće sa dubokim traumama, ta deca bez (adekvatnog) roditeljskog staranja, neretko se sele od jedne do druge hraniteljske porodice, što ih dodatno traumatizuje, dok hranitelji nisu pripremljeni da se nose sa posledicama psihičkih ozleda svojih štićenika, kako podvlači Stefanović.
Rastežu se i postupci sprovođenja mera privremenog izmeštanja iz prirodnog okruženja, i povratka roditeljima ako se ispune predviđeni uslovi, nadovezuje se Petrović, referišući na slučaj Mihaljice. I to što se traži od roditelja često je nerealno, ako je suditi po navodima ove majke, uslovljene stalnim zaposlenjem i prebivalištem površine od 70 do 100 kvadrata, da bi joj sinovi bili vraćeni, prema njenim izjavama.
Poslednje otvara drugu tešku temu o sistemskoj podršci materijalno ugroženima. Naime, od oktobra 2023, socijalna pomoć, usklađena sa inflacijom, iznosi svega 11.445 dinara. Na nju imaju pravo lica, odnosno porodice koje „svojim radom, prihodima od imovine ili iz drugih izvora ostvaruju prihod manji od iznosa novčane socijalne pomoći“, po Zakonu o socijalnoj zaštiti. Visina dečjeg dodatka od 1. januara tekuće godine iznosi 4.120 dinara, i to pod uslovom da primalac nema ništa na svoje ime, da prosečni tromesečni prihod po članu porodice ne iznosi više od 12.361 dinar… Uz ovu bedu, primaoci su ponekad uslovljeni glasanjem za vladajuću partiju, kako ističu neki od najugroženijih.
Sudski procesi i postupci socijalnih službi
Premda zakon drugačije kaže, siromaštvo je u praksi česti razlog izmeštanja dece iz bioloških porodica, kako pokazuje pritužba Autonomnog ženskog centra, podneta povereniku za zaštitu ravnopravnosti 2013. U pritužbi se navodi da su čak 444 deteta odvojena od roditelja zbog „socio-materijalne ugroženosti“.
Curenje informacija iz sudskih procesa i postupaka socijalnih službi zaista je nezakonito i utemeljeno na opasnosti da se time već ugrožena deca trajno obeležavaju
Iako u mandatu aktuelne poverenice Brankice Janković nije bilo mnogo takvih situacija, „trenutno se odvija postupak po prijavi dve organizacije civilnog sektora na ime izmeštanja petoro dece iz romske porodice, gde je siromaštvo navedeno kao razlog za ovu meru socijalne zaštite“.
Inače, 2022. prekinut je trend smanjenja broja dece koja se izdvajaju iz porodice, pa je tako njih 20,6 odsto više no u 2021. preusmereno na hranitelje ili na institucije. Takođe, država ostavlja porodicama iz kojih su deca izdvojena da same reše zapažene neuslovnosti. Tako je Đorđe Joksimović iz Kragujevca, javnosti poznat kao inspirator filma „Otac“ Srdana Golubovića, isključivo uz pomoć prijatelja opremio domaćinstvo po zadatim standardima. Ali, ni tada ne bi vratio decu, da nije „pokucao na vrata predsednika Vučića“, kako tvrde oni koji su mu pomogli da se situira. Od koristi je bilo i to što je celokupnu javnost usmerio na svoj problem, nastavljaju ističući da je baš zato „Joksimoviću zabranjeno da se povodom svoje muke oglašava na društvenim mrežama, i da mu je tim povodom čak i prećeno“.
Curenje informacija iz sudskih procesa i postupaka socijalnih službi zaista je nezakonito i utemeljeno na opasnosti da se time već ugrožena deca trajno obeležavaju. Međutim, kako tome odoleti kad je javnost, kako se čini, jedina moćna da se suprotstavi sistemskim nedostacima, ali i ona samo od slučaja do slučaja. Jer, nema mnogo ugroženih sistemom koji su spremni, radi, sposobni, finansijski stabilni i nezavisni… da povedu proteste. Sve iako ima rupa u njihovim javnim navodima, krivica nije na njima. Da ima reda u državi, pravda bi bila svima omogućena redovnim putem.
„Za početak, možda bi trebalo da govorimo o uzrocima koji dovode do krize u porodici – siromaštvu, nejednakosti, nasilju, nesigurnosti, otuđenosti, netoleranciji, odsustvu empatije i solidarnosti“, predlaže Stefanović. Sasvim konkretno, možda bi trebalo i istražiti kako to da je pomenuta Jelena Zorić i dalje rukovodilac Centra za socijalni rad grada Novog Sada, iako je Agencija za borbu protiv korupcije krajem 2022. izrekla meru preporuke njenog smenjivanja sa funkcije direktorke, na ime nepotističkog zapošljavanja rodbine. A ona je samo vrh ledenog brega onog što sistem čini nedovoljno funkcionalnim.
