Ako ne plate, neću ih braniti – tim je rečima predsednik Sjedinjenih Američkih Država Donald Tramp početkom godine odgovorio na pitanje novinara o tome kakvi su mu planovi u pogledu odbrambene strategije kada je reč o onim članicama NATO-a koje za odbranu ne troše dva odsto BDP-a, što je preuzeta obaveza. Sve su oči bile uprte u Nemačku, koja je od 2000. godine uglavnom izdvajala između jednog i dva postotka BDP-a.
Kancelar Fridrih Merc je oko dva meseca kasnije u govoru u Bundestagu adresirao Trampove opaske – „Ne samo da naši partneri očekuju da kao najmnogoljudnija zemlja EU i najsnažnija ekonomija u njoj budemo i njena najveća vojna snaga, oni to od nas zahtevaju“, rekao je – a već u martu se pristupilo izmenama ustava kojima je podignuta zabrana sa zaduživanja većeg od 0,35 odsto BDP-a. Uslov poslanika Zelenih je da zaduženja ne idu samo u nabavku naoružanja, već i razvoj infrastrukture. Stari saziv Bundestaga tako je želeo da doskoči dvema opcijama koje bi u novom sazivu imale dovoljno poslanika da slične dvotrećinski izglasane odluke blokiraju – a to su ekstremno desni AfD, kao i levi pripadnici Di linke.
Lekcije iz istorije
Time se prva od dve istorijske bojazni zvaničnog Berlina, ona o zaduživanju nekako prenebregnula. Druga tek počinje da se ukazuje – naime, Nemačka se naoružava kao nikada od Drugog svetskog rata.
Nabavka krstarećih raketa od Norveške, veće prisustvo mornarice na Arktiku, u saradnji s Danskom, razvoj bezbednosnih projekata s Japanom… samo su poslednje u nizu vesti koje idu u prilog tvrdnji da je plan Nemačke da do 2035. godine podigne izdvajanje za vojsku na pet odsto BDP-a. Kao značajan prag prepoznata je 2029. godina, kada bi izdvajanje trebalo da se popne na 3,5 odsto, u istoj godini u kojoj bi Rusija mogla da napadne članice NATO-a, kako je početkom juna Bi-Bi-Siju rekao general Karsten Bruer, načelnik nemačkog generalštaba. Postoji saglasje da se najranjiviji deo Alijanse nalazi u ruskom komšiluku – prevashodno na Baltiku.
Prva od dve istorijske bojazni zvaničnog Berlina, ona o zaduživanju, nekako se prenebregnula. Druga tek počinje da se ukazuje – naime, Nemačka se naoružava kao nikada od Drugog svetskog rata
Dakle, s jedne strane sugerisano američko povlačenje iz evropske bezbednosne arhitekture, s druge rat u Ukrajini koji, uprkos mirovnim pregovorima, nikako da se okonča, doveli su do toga da Nemačka već tokom 2024. godine postane četvrti najveći potrošač kada je o odbrambenim pitanjima reč, odmah iza SAD, Kine i Rusije. Na tom mestu će verovatno i ostati, s obzirom na srazmere pomenutih ekonomija, ali će u apsolutnim vrednostima njena potrošnja nesumnjivo nastaviti da raste. Isto važi i za vojnu pomoć Ukrajini. Na listi pomagača nalazi se na drugom mestu, iza zvaničnog Vašingtona, sa 7,7 milijardi evra opredeljenih tokom prošle godine.
Raskol na unutrašnjem planu
Nimalo neočekivano, ovaj kurs, zajedno s kontroverznim pojačanjem protivmigrantskih mera, doveo je do nove runde raskola na unutrašnjem planu Nemačke. Tesna koaliciona većina Hrišćansko-demokratske unije (CDU/CSU) i Socijaldemokratske partije Nemačke (SPD) u Bundestagu, koja zavisi od 13 poslaničkih mesta „viška“, ogleda se i u krizi liderstva. Čelnik CDU/CSU Merc je svojevremeno izabran za kancelara tek iz drugog pokušaja, a vođa SPD-a Lars Klingbajl, vicekancelar i savezni ministar finansija, osvojio je na partijskoj skupštini tokom vikenda svega 64,1 odsto podrške da nastavi da vodi jednu od tradicionalnih nemačkih partija, koja je na izborima u februaru zabeležila najlošiji rezultat u 150 godina dugoj istoriji. Iako je, nakon makijavelističkog obračuna s neistomišljenicima, bio jedini kandidat za vođstvo stranke!
Ne samo da naši partneri očekuju da kao najmnogoljudnija zemlja EU i najsnažnija ekonomija u njoj budemo i njena najveća vojna snaga, oni to od nas zahtevaju
Fridrih Merc
Osim surovog pragmatizma, članovi SPD su mu zamerili i preveliko približavanje centru, zbog čega su glasači te stranke i dali svoju podršku Di linke. Mnoge viđenije socijaldemokrate su Olafa Šolca i njega imenovale za „arhitekte neuspeha“ i uputili su im kritike na račun odnosa s Rusijom, s kojom, tvrde, treba pregovarati. Ne zbog ljubavi, nego zbog mira.
