U novoj epizodi Radar Foruma, Radina Vučetić, profesorke istorije, ugostila je reditelja Ivana Vanju Alača. Povod za razgovor bio je sve vidljiviji politički obračun sa umetnicima i akademskom zajednicom – od uskraćivanja sredstava, preko partijskih postavljenja, do otvorene represije.
Imenovanje Bokana je osveta umetnicima
Kao neko ko dolazi iz sveta univerziteta i prati zbivanja u kulturi, Radina Vučetić je oštro reagovala na izostanak odlučne reakcije umetničke scene povodom postavljanja Dragoslava Bokana za predsednika Upravnog odbora Narodnog pozorišta.
„Za mene je sve što se desilo posle tog postavljenja bilo vrlo neprijatno iskustvo. Kao profesorka univerziteta, koja zna kroz šta prolaze i profesori i studenti – očekivala sam da pozorišta stanu. Ako je kraj sezone blizu – pa neka stanu! Ako mi možemo da blokiramo raskrsnicu, mogli su i glumci da blokiraju Vasinu ulicu. A ne da imamo jedno saopštenje koje su čuli samo oni koji su ga pisali.“
Vanja Alač ne krije da je i sam bio duboko razočaran reakcijom pozorišne zajednice, posebno imajući u vidu ozbiljnost trenutka i simboličku težinu onoga što je usledilo nakon postavljenja Bokana.
Mislim da je ovo potvrda da imamo moć, i profesori i umetnici. Jer da nemamo, umetnost se ne bi cenzurisala. Ako ti koji je cenzurišu veruju da ona nešto može – ko smo mi da ne verujemo? Znam da će represija biti sve veća i veća, ali to je znak da su oni sve slabiji i slabiji
„To što je pozorište reagovalo saopštenjem je kao da na požar odgovoriš tako što zalivaš biljke. Očekivao sam više. I spreman sam da idem bilo gde – ako pozovu kolege iz Narodnog pozorišta. Samo ne mogu ja da počinjem borbu koja nije moja.“
On potvrđuje da se vlast u stvari plaši uticaja koji umetnost ima u društvu. „Mislim da je ovo potvrda da imamo moć, i profesori i umetnici. Jer da nemamo, umetnost se ne bi cenzurisala. Ako ti koji je cenzurišu veruju da ona nešto može – ko smo mi da ne verujemo? Znam da će represija biti sve veća i veća, ali to je znak da su oni sve slabiji i slabiji. To su očajnički potezi. Pokušaj da se ubije identitet jednog naroda. I zbog toga ne smemo da stanemo – sledeći stepenik neće biti lakši. Biće teži, i još teži, dok ne počne da bude lakše“, kaže Alač.
Govoreći o sistematskom uskraćivanju sredstava kulturnim institucijama koje nisu politički podobne, Vučetić ističe da se ne radi o slučajnim potezima, već o otvorenom mehanizmu kažnjavanja neposlušnosti i pokušaju da se uguši svaki oblik autonomije.
„To više nisu samo poruke. To je odmazda. Ukidanje podrške Sterijinom pozorju, Šekspirovim danima, Akademiji umetnosti. A s drugr strane, pokrajina otkupljuje Legijine knjige za javne biblioteke. Budžet za kulturu – 0,67 odsto, što je sramno, a šta smo mi uradili da to sprečimo.“
Studentska pobuna je već istorijska
U trenutku kada su mnoge institucije pokazale nemoć ili strah, studenti su, kažu sagovornici, preuzeli inicijativu – i pokazali šta znači politička hrabrost. Vanja Alač, jedan od prvih umetnika koji su ih javno podržali, podseća na početke i sopstvenu odluku da im se pridruži.
To više nisu samo poruke. To je odmazda. Ukidanje podrške Sterijinom pozorju, Šekspirovim danima, Akademiji umetnosti. A s drugr strane, pokrajina otkupljuje Legijine knjige za javne biblioteke
„U nekom trenutku sam se i ja malo povukao. Nisam imao šta da kažem, nisam želeo da uzimam medijski prostor. A onda sam video njih. Oni koji su vozili bicikl do Strazbura, trčali štafetu do Brisela. I pomislio – da li sad misle da je to bilo uzalud? A ja mislim da nije. Baš zato što je EU usvojila Jadar kao strateški projekat – tim više je važno što su to uradili. Demaskirali su sve. I ovu vlast, i EU.“
Radina Vučetić se nadovezuje iz ugla istoričarke, ističući da ono što se danas događa daleko prevazilazi okvire dnevne politike i ulazi u sferu istorijskog presedana, jer su studenti, po njenom sudu, već sada postali ključni akteri jednog važnog društvenog preokreta.
„Ova pobuna studenata već je istorijska. Prevazilazi granice savremene istorije. Potcenjivali smo ih, ali su doneli nešto sasvim novo, drugačije i, rekla bih, bolje.“
Mladi reditelj dodaje da su studenti godinama bili posmatrani kroz stereotipe o pasivnoj, nezainteresovanoj generaciji. „Nikada devojčica ili dečak iz treće klupe, koji rade sve kako treba, neće biti vest. Ali ova situacija je sve okrenula za 180 stepeni i oni su postali vest.“
Više se plašimo da ne ispadnemo naivni, nego kukavice
Dok hvali studente, Alač ne propušta da ukaže i na odgovornost umetnosti i pozorišta, koje, kako kaže, nije odgovorilo vremenu koje živimo.
To je veliki problem kod nas jer se svi plašimo da ne ispadnemo naivni. To je problem ove civilizacije generalno, ali i kod nas, što se više plašimo da ispadnemo naivni nego da ispadnemo apatični, bezdušni, malodušni i kukavice
„To što su pozorišta tada stala… to bi imalo smisla da današnje pozorište, ja moram to sad prvi put da kažem, nije jalovo. U svom nastojanju da odgovori na vreme u kom stvara. Nije u svim pozorištama isto, neka pozorišta repertoarsku politiku vode ka socijalno angažovanim temama, ali to su izuzeci. Ja mislim da svaka predstava treba da bude socijalno angažovana. Ali mora da se bavi čovekom“, poručuje reditelj.
Govoreći o ulozi umetnosti, ali i širem društvenom refleksu na nepravdu i krizu, Alač ukazuje na duboko ukorenjeni mehanizam odbrane. „To je veliki problem kod nas jer se svi plašimo da ne ispadnemo naivni. To je problem ove civilizacije generalno, ali i kod nas, što se više plašimo da ispadnemo naivni nego da ispadnemo apatični, bezdušni, malodušni i kukavice.“
Šta ostaje ako oni odu?
Vučetić jasno ukazuje da više nije reč o tome ko je stariji, iskusniji ili obrazovaniji već o tome ko ima snagu da povuče. „Kad sam čula da mi jedna moja draga i studentkinja i saradnica rekla – ako se ovo propadne, mi ćemo svi da odemo. I s jedne strane razumem, da sam u tim godinama i ja bih otišla da se ovo propadne, a opet šta onda ostaje i nama i njima?“
Ako ove generacije odu iz Srbije, oni će otići sa svešću da su pokušali sve. I to nije kao 90-ih, jer će to zaista značiti da ovoj zemlji nema spasa
Pitanjem odlaska – bežanja ili ostanka u zemlji – podvlači se linija između borbe i tihe emigracije celih generacija.
„Znam da će oni živeti u slobodnoj zemlji. Samo ne znam da li će to biti ova zemlja ili će biti raštrkani po raznim slobodnim zemljama sveta i mislim da ćemo mnogo teže mi bez njih nego oni bez nas. Ako odu, oni će otići sa svešću da su pokušali sve. I to nije kao 90-ih, jer će to zaista značiti da ovoj zemlji nema spasa.“
Sagovornici su još govorili o pritiscima na profesore, degradaciji Beograda i Novog Sada, o urbanističkom i komunalnom haosu, degradaciji javnog prostora, o normalizaciji nenormalnog, posledicama javnog angažmana…
*Ceo razgovor Radine Vučetić i Ivana Vanje Alača u trideset petoj epizodi Radar Foruma možete pogledati u videu na vrhu teksta, a možete nas pratiti i na Jutjubu, kao i platformama Deezer, Spotify i Apple podcast. Radar Forum možete gledati i na televiziji N1.
