Od kada su počele blokade u Srbiji, uspostavljena je nova praksa horskog izvođaštva kao oblik podrške studentskim zahtevima i borbi za društvenu pravdu. Ova forma društveno-umetničkog angažmana, međutim, nije nova u svetu: aktivistički horovi i horski koncepti koriste muziku da promovišu borbu protiv rasizma, siromaštva i rata (Songs of Change, V. Britanija), da afirmišu interkulturalnost i solidarnost s migrantima i izbeglicama(Begegnungschor,Nemačka), da podstiču ekološke teme, problematizuju feministička i rodna pitanja. Dva rimska hora – Divento i Rainbow, koji su polovinom juna nastupili na 31. po redu Prajdu u Rimu pokazali su kako horsko muziciranje može biti moćan alat društvene vidljivosti i osnaživanja LGBTQ+ zajednice.
Tokom dve večeri, 11. i 13. juna, u Karakalinim termama, rimska publika je prisustvovala koncertima horova koji različitim repertoarima promovišu ravnopravnost i prava LGBTQ+ osoba. U sredu, nastupio je obrazovni hor Divento, koji deluje u okviru Muzičke škole Incontro u Rimu. Uz klavirsku pratnju Emilijana Benjija hor je izveo aranžmane pesama poznatih italijanskih kantautora poput Spunta la luna dal monte i Il centro del fiume Pjeranđela Bertolija, Domenica Lučija Leonija, Sogna ragazzo sogna Roberta Vekionija.Ove numere, u odnosu na svoj literarni tekst, problematizuju različite teme bliske LGBTQ+ zajednici. Takođe, izvedeni su i aranžmani numera autora/izvođača mlađe generacije: Elle Elodije di Patricije i La resistenza dua Coma Cose, kao i dvoje pobednika San Rema – La Noia Anđeline Mango i Luntanu Đovanija Kakamoa.
Izvedene su i numere koje bi bile regularni deo repertoara drugačije usmerenih angažovanih horova, jer obrađuju diskriminaciju i empatiju prema marginalizovanim osobama – Il mostro Samuela Bersanija, kao i borbu protiv rata i nasilja – C’era un ragazzo Đanija Morandija. Posebno oduševljenje publike izazvale su interpretacije numere Magia glumice i kantautorke Margerite Vikario, koja promoviše osnaživanje pojedinca, i ikonične pesme Lejdi Gage – Born this way. Nije čudno što je baš ta, euforična LGBTQ+ „himna“, koja slavi samoprihvatanje i ravnopravnost, izvedena na kraju koncerta kao egzemplar afirmacije slobode i rodnog identiteta. Iako je u angažovanimhorskim repertoarima literarni tekst ključni transmiter poruka, a ne muzički tekst, ovde ipak treba istaći veoma inventivne aranžmane Alesia Ingravale, dirigenta samog hora. Po profesiji glumac, kantautor i profesor pevanja, Ingravale spada u dirigente koji po svom stilu (pokreti ruku i tela) prave otklon od kanonskih stilova dirigovanja.
Osnovan krajem avgusta 2006. godine u Rimu, hor Rainbow održao je koncert pred brojnom publikom. Boreći se protiv diskriminacije i marginalizacije, hor u svom sastavu okuplja osobe svih seksualnih i rodnih identiteta. Za razliku od hora Divento, Rainbow sve je numere izveo a cappella, bez klavirske pratnje. Nastup je započeo svetovnim madrigalom Io ti vorria renesansnog flamanskog kompozitora Orlanda di Lasa u kojem su se horisti istakli odličnom dikcijom, preciznom ritmikom i jasnim dinamičkim kontrastima odseka kompozicije.
Nakon poruke ljubavi ovog madrigala, hor je pod vođstvom Frančeska Leinerija napravio eksplozivan prelaz u popularnu muziku izvodeći svojevrsnu kvir himnu Grace Kelly Mike, ali i numere koje promovišu žensko osnaživanja i solidarnost, Material Girl Madone i If you wanna be my lover Spice Girls. U svim slučajevima aranžmani nisu doslovno pratili formu pesme, već su gotovo služili kao podsticaj da se sama forma transformiše i obogati polifonijom. Originalna orkestracija numera, iako svedena na četvoroglasni mešoviti hor, redukovana je i na povremenu ritmičku pratnju pljeskanjem, pucketanjem prstima, udarcima nogama o pod.
U drugom delu ove večeri, horu Rainbow pridružili su se članovi asocijacije LGBTQ+ horova Cromatica. Združeni nastup otpočeli su izvođenjem „himne“ pokreta za ljudska prava, mirovnih i feminističkih inicijativa – Singing for Our Lives američke pevačice i aktivistkinje Holi Nir. Potom je usledila antiratna i protestna himna People Have the Power Peti Smit, a vođstvo nad horom preuzeo je Luka Pelegrini. Na kraju nastupa izvedena je popularna protestna pesma Bella, ciao i We are the world supergrupe USA for Africa, čija je univerzalna poruka solidarnosti, zajedništva i humanosti postala vanvremenska.
Italijanska horska tradicija, od srednjovekovne crkvene prakse do mnoštva savremenih horskih koncepata, prikazuje kako se kroz muziku interpretativni čin menja, koliko umetnost i njena interpretacija postaju fleksibilniji za različitu ideološku kontekstualizaciju. Angažovani horovi poput Diventa i Rainbowa ne samo da afirmišu prava i identitete marginalizovanih grupa, nego često preispituju granice umetničkog izraza i delovanja, te utiču na vidljivost, inkluziju i solidarnost. U Srbiji, uprkos bogatoj tradiciji horskog muziciranja, ovakva praksa angažovanja još nije zaživela, što je svakako odraz ograničenih društvenih sloboda. Kada će se u našem društvu stvoriti uslovi za nastanak novih angažovanih horskih koncepata, vreme će pokazati. Zasad, i dalje smo kod blokadnih horova.
