Iako svake letnje sezone, bar tokom prethodnih nekoliko godina, na albansko primorje ode više od 100.000 građana Srbije, predrasude prema žiteljima te zemlje još nisu sasvim splasle, jer informacije obično dolaze iz ko zna koje ruke. Vlada li među Albancima netrpeljivost prema Srbima, može li da se nađe alkohol u radnjama i restoranima, kao i svinjsko meso, da li su lokalne žene „zabrađene“, te je sramota sunčati se u bikiniju, samo su neke od nedoumica koje mogu da spopadnu ovdašnjeg budućeg turistu.
Kad ovaj tamo ipak ode, privučen prvenstveno pristupačnim cenama, a zatim i atraktivnošću obale duge 476 kilometara, može mu se desiti neka od sledećih situacija koje nude odgovor na prvo, ključno pitanje – kako mi „stojimo“ sa Albancima?
Šta nas čeka
Valona: nepregledna peščana plaža na raskršću Jadrana i Jonskog mora. Oivičavaju je mondenski barovi koji se nadovezuju na udžerice što broje svoje poslednje dane. Jer, preinačavanje priobalja u „fensi“ sadržaje u punom je jeku, čemu odoleva i nekolicina trošnih paviljona, u neposrednoj blizini plaže. Radi li se o skvotu, faveli ili izbegličkom mini-kampu, pitamo se, donekle i zgroženi?
Ipak, parkiramo se ispred jedne od tih trošnih zgrada, jer su legalna mesta zauzeta. Iz gepeka žurno vadimo peškire, maske, peraja i slične plažne aksesoare, kad nailazi grupica junoša, stanara onih ruina.
„No parking, police“, razabiramo iz niza nespretnih engleskih rečenica. „Razgovor“ ipak teče, i nužno ide ka temi „odakle smo“. Na naše „from Serbia“, jedan malac izusti: „oooo“. Svoj pogled pun neverice objašnjava nastavkom „Serbia, bum-bum“, i pratećim gestom pucanja.
Prožima nas senka straha, koji relaksiraju osmesi dečaka. Preparkiravamo se ipak, za svaki slučaj.
Saranda: već krajem maja, grad postaje prava turistička košnica. Mamac je (mahom) obližnji Ksamil čije su šljunkovite plaže ekskluzivne. Sama Saranda strmo se spušta u Jonsko more (kao Budva, samo malo skromnija). Duž ulica i na rivi načičkani su restorančići, fast fudovi, kafići…
Albancima je želja da što pre pristupe EU, prvenstveno jer će im to rešiti probleme sa korupcijom
Kelneri su ljubazni, ali ne i uštogljeni, pa ih zapitkujemo: „Imate li mnogo gostiju iz Srbije?”. „Imamo ih iz celog sveta“, odgovor nam kazuje da oni turiste ne razlikuju. Niti ih zanima ko je odakle.
Drač: nešto kao Velika plaža u Crnoj Gori, s tim što se ovde nad udaljenim rtom, gde je centar grada, nadvijajaju soliteri i džinovske dizalice. Dakle, i ta plaža je od sitnog peska, ali tako kolosalna da po njoj mogu da se rasprostru formacije ležaljki sa suncobranima (komplet staje od 10 do 15 evra, u predsezoni), i da još ima mnogo mesta za peškire sirotinje raje, ali i za prolazak lokalaca, peške ili na biciklu. Suton je, pa plažom šetkaju i turisti.
Nekim slučajem, zapričavamo se sa dvojicom mladića, jednim studentom farmacije, i drugim što vodi očevu radnju, i štedi za studije u inostranstvu. Obojica su „iz Tirane, na 20 minuta od Drača kolima“, pa tu skoknu za vikend. Odišu bezbrižnošću.
Kelneri su ljubazni, ali ne i uštogljeni, pa ih zapitkujemo: „Imate li mnogo gostiju iz Srbije?“. „Imamo ih iz celog sveta“, odgovor nam kazuje da oni turiste ne razlikuju
Sledi – „a vi, odakle ste“, naravno. „Iz Srbije“, kažemo bez zadrške. Mladi farmaceut se izbeči, pa nastaje kratka, neprijatna stanka. Nju prekida smehom, kao kulminacijom iznenađenja, pa, svarivši ga, iznebuha zaključuje „svi smo mi deca kosmosa“.
Međutim, uprkos toj činjenici, ne treba da žurimo sa „autovanjem“. „Ovde ljudi nisu kao u Sarandi, već ih je mnogo postradalo, ili izgubilo svoje najbliže u ratu na Kosovu“. Zato nas savetuje da se nadalje predstavljamo kao Crnogorci, što nam ne pada na pamet, jer kako da se opustimo sakrivajući identitet?
Koji minut posle, do nas stiže neki usamljenik, u potrazi za (ženskim) društvom. Naša nacionalnost njemu imponuje, jer mu je otac Bošnjak, poreklom iz Sandžaka, pa razvija svoje istorijske teorije, koje nikog ne glorifikuju.
Dan kasnije, kroz kafiće na obali prošepa prosjak bez nogu, u maskirnoj uniformi. Dajemo mu prilog, možda i iz griže savesti, vezane za farmaceutove navode. I to je sve što zasad imamo da kažemo o albano i srbofobiji, ali i o načinima stvaranja mostova.
I prelazimo na jeftinoću, kao glavnu takvu polugu.
Evropa i korupcija
Niske cene se prevashodno odnose na smeštaj, koji posledično ima neku falinku, neretko. Pa ili odudara od obećanih gabarita, ili se terasa praktično dodiruje sa poludovršenom zgradurinom (pa em nemaš dnevne svetlosti, em te iritira buka s gradilišta, još od 8 sati izjutra). Ali, sve se prašta, kad krevet košta od 5 do 10 evra. Stoga se pitate kako im se isplati da za tu svotu za vama očiste gomilu peska, i operu posteljinu i peškire. Siromaštvo sigurno nije razlog, zaključujemo po vrlo solidnom voznom parku, koji pretežno čine mercedesi i hibridna vozila.
„Ovde ljudi nisu kao u Sarandi, mnogo ih је postradalo, ili izgubilo svoje najbliže u ratu na Kosovu.“ Zato nas savetuje mladić iz Tirane da se, nadalje, u Draču predstavljamo kao Crnogorci
Takođe, na svakom koraku se nešto zida, popravlja, licka, jer „Albanija ubrzano napreduje“, po rečima jednog Edija. „Ko radi, njemu je dobro, a posla ima, i ovde i u inostranstvu“, tvrdi ovaj mlađani turistički radnik iz Tirane. Albancima je želja, kaže, da što pre pristupe EU, prvenstveno jer će im to rešiti probleme sa korupcijom.
Nje, eto, ima i ovde, a ogleda se kroz konkretan primer jednog neobičnog ugostiteljskog objekta, koji kao kakva nekad gizdava, a sad od mora izjedena betonska sojenica, viri iz mora kod Drača. U svoje vreme ekstremno popularan na tom delu Jadrana, objekat je zakatančen nakon promene vlasti dvehiljaditih, pa ostavljen da propada, jer se vlasnik nije dogovorio i sa novim „šerifima“.
Bunkeri Envera Hodže
Da je platio mito, kao njegov sused, i njegov bi restoran i dan-danas cvetao, zaključuje golobradi kelner u tom komšijskom objektu. Nalik gigantskom bunkeru na stubovima, što nas dovodi do komunističke zaostavštine Envera Hože, koji je iz paranoje nakon Staljinove smrti sazidao oko 750.000 utvrđenja od armiranog betona, bez ikakve realne potrebe. I uz ogroman trošak po državu, koju je praktično hermetički zatvorio do svoje smrti.
Bunkera više nema u znatnom broju po obali (s tim što su njihovi delovi iskorišćeni za gradnju lukobrana u Draču), oni sve više postaju sekundarna turistička atrakcija. Komunizam je stvar „ružne prošlosti“, iako mu se priznaje jedan benefit – ateizam.
Zato su i bogomolje retke, i nećete čuti poziv na molitvu sa (malobrojnih, da ponovimo) minareta. Zato gotovo da i nema „zabrađenih“ Albanki, već se one sunčaju u bikiniju. Na meniju ima i od ptice mleka, a kamoli svinjskog mesa. I, da – ima i svake vrste alkohola (preporučujemo, zbog kvaliteta, domaću lozu, a po ceni mahom duplo nižoj nego kod nas, kao i kad su gastronomski specijaliteti u pitanju).
Ima i sujeverja
Ali, iako religija ne dominira nijednim segmentom života Albanaca (bar ne u turističkim mestima), a znamenje krsta se nosi kao modni detalj (po priznanju samih vlasnika), sujeverja ima na svakom koraku.
To se, naravno, ne da primetiti dok ste još obuzeti pitanjima sa početka teksta. Kad ih rešite (ili potisnete), počinjete da uviđate plišane mede i druge igračke po ogradama luksuznih privatnih zdanja. Radi se o nekoj vrsti amajlije protiv uroka, ili protiv zavisti komšija, kako nam taj novi običaj tumači jedna šankerica u Valoni. Koliko se adet raširio, zahvatajući širu sferu simbolike, pokazuje jedno usukano plišano životinjče na zidiću jedne potleuše, u jednoj od romskih mahala na obali Skadra.
Razbijanje predrasuda
Još neupućene, na početku letovanja, igračke vas mogu asocirati na detinjstvo, a ovo na porodicu, kojoj su „Albanci privrženi“, po rečima jednog Gazija iz Sarande.
Ta familijarna crta domaćina vidi se ne samo po tipu smeštaja sa enormnim brojem kreveta i pomoćnih ležajeva, već i po broju očeva što se sa decom igraju na plaži, dok su žene, bar nakratko, oslobođene ove dužnosti. Korzoima uz obalu trčkara dečurlija. Porodična atmosfera privlači i inostrane gej parove, mahom ženske i vremešne.
Sa aspekta opuštanja, nužnog da poželite da se negde vratite, prosto morate da se bliže povežete sa datom destinacijom, i saznate više o inherentnim prilikama. Saranda je za ovo najprikladnije mesto, jer obiluje lokalima sa vernom klijentelom i vrlo neposrednim osobljem.
Odmah nakon smrti Čaušeskua i pada Berlinskog zida, i u Albaniji je slomljen komunizam. Otac je mene i brata ukrcao na prvi brod za Italiju, ali smo uspeli da prebegnemo tek iz trećeg puta, priča Gazi. Od tad je lutao po svetu, bio sve i svašta, ne usudivši se da kroči u Srbiju. Jer i on se plašio naše reakcije
Tako, u kafe-galeriji pomenutog Gazija srećemo američku „dijasporu“, i izbegle iz drugih zapadnih zemalja, privremeno naseljene u tom gradu, nekad pod jakim vizantijskim uticajem. Voljni su da svaku svoju preporuku obrazlože, ponoseći se poznavanjem materije, i pripadnošću novoj zajednici (što i vi ekspresno doživljavate). Faktor spajanja upravo je Gazi, inače i slikar, i kapetan čamca što turiste vodi do ekskluzivnih plaža. Rad je da nam se otvori u retkim trenucima predaha.
Win-win
„Odmah nakon smrti Čaušeskua i pada Berlinskog zida, i u Albaniji je slomljen komunizam. Otac je mene i brata ukrcao na prvi brod za Italiju, ali smo uspeli da prebegnemo tek iz trećeg puta“, Gazi pripoveda. Od tad je lutao po svetu, bio sve i svašta, ne usudivši se da kroči u Srbiju. Jer i on se plašio naše reakcije. Sad, kad je nas upoznao, zebnja se razvejala, pa bivša predrasuda postaje win-win situacija.
U Draču, vaše okupljalište mogao bi biti restoran Prizren, ako ni zbog čega drugog, onda zbog fantastičnih ćufti (od čistog, mada junećeg mesa). A, ako je cilj vašeg puta Valona, svoj komad udobnosti mogli biste naći u jednoj kafanici na plaži (vrlo blizu onih ruina), koju su prepoznali i iseljeni Ukrajinci. Pa po vasceli dan sa lokalcima igraju tavle, pijuckaju pivo ili rakiju, i bockaju meze od morskih plodova.
Alergičnim na štroku ovde ipak nije mesto, kao ni na javnim delovima priobalja, i ovde i u Draču, gde se ono ipak skuplja na gomilice. Iz njih meštani vade konzerve i prodaju ih. Bicikli natovareni sekundarnim sirovinama tako su još jedna slika siromaštva, u onolikom moru progresa.
Albancima je želja da što pre pristupe EU, prvenstveno jer će im to rešiti probleme sa korupcijom
On postaje sve zamorniji svakim novim makadamskim delom puta koji će asfalt ubrzo pokriti, svakim novim bučnim zvukom sa gradilišta, svakim novim kranom na obzorju… Ipak kad odatle odlazite, nešto čudno primećujete: dvoglavi orao na crvenoj zastavi, koji vam isprva navalentnošću možda i bode oči, jer ga ima i na peškirima, i po kućama, i u njivama, i po stajama za koze i ovce.., sada vam deluje mnogo blagonaklonije.
Nije li ovo katarza, što svaki putnik očekuje od svog izmeštanja, posebno na navodno „rizične“ destinacije? Ili nam se, naprosto, posrećilo?
