Bez obzira što se nastava na Medicinskom fakultetu u Beogradu ne održava već četiri meseca, profesori su nedavno većinski odlučili da je potrebno snažnije podržati studente u blokadi i stupili u štrajk do ispunjenja studentskih zahteva. Vest da je štrajk prekinut, predstavljala je poluinformaciju – nakon inspekcijskog nadzora koji je uočio formalne nedostatke odluke o stupanju u štrajk, pravni savet koji su profesori dobili sa Univerziteta bio je da prekidanje započetog štrajka i usvajanje nove odluke o stupanju u štrajk predstavlja najbolji način da se pravni propusti isprave, a glasanje o oba koraka obavljeno je istovremeno.
Od preko 600 prisutnih zaposlenih, 95 odsto bilo je za nastavak štrajka, i u tome ih nije pokolebala represija u vidu smanjenja plata koju je režim već primenjivao nad prosvetnim radnicima u obustavi rada (sudbina koju su sada podelili sa njima, budući da im je isplaćena prepolovljena plata), kao ni intezivna kampanja blaćenja kojoj je izložen celokupan Univerzitet. I dok su bili spremni da trpe posledice svoje odluke, ispostavilo se da su zbog javne podrške studentima pojedini nastavnici našli na udaru režima još pre proglašenja štrajka. Aleksandar Ivanović, docent i specijalista radiologije, početkom marta je naišao na zaključana vrata i promenjenu bravu svog kabineta u Univerzitetskom Kliničkom centru Srbije (UKCS). Bez najave, bez ikakvog objašnjenja, bez da mu je do danas omogućeno da pristupi svojim ličnim stvarima. A kada je slučaj prijavio policiji, saopšteno mu je da nije prva osoba koja im se javila u takvoj situaciji, već peta-šesta.
O ovom kafkijanskom iskustvu i potencijalu štrajka na Medicinskom fakultetu, razgovaramo sa Aleksandrom Ivanovićem.
Na koji način ste saznali da ste ostali bez kancelarije?
Kada sam 5. marta ujutru došao na posao u novu zgradu Kliničkog centra (Poliklinike), prvo sam pomislio da sam upotrebio pogrešan ključ, a onda video da je brava promenjena, nema ni pločice sa mojim imenom na vratima, pa čak ni otirača. Naravno, bio sam zatečen. Niko koga sam sreo nije mogao ili nije smeo da mi odgovori o čemu se radi, ni ko je to uradio. Nekoliko dana sam se bezuspešno vrteo po hodnicima, u nadi da ću nešto saznati. To je kancelarija dodeljena meni kao nastavniku i nisam je opremio iz državnog već sopstvenog budžeta i preko ličnih veza, zato što je u njoj trebalo da obavljam svoje svakodnevne dužnosti, koje podrazumevaju ispite, ispitivanje i testiranje studenata, kolokvijume i konsultacije kako na osnovnoj tako i na postdiplomskoj nastavi, edukaciju lekara na specijalizaciji i subspecijalizaciji.
Pomislio da sam upotrebio pogrešan ključ, a onda video da je brava promenjena, da nema ni pločice sa mojim imenom na vratima, pa čak ni otirača. Niko koga sam sreo nije mogao ili smeo da mi odgovori o čemu se radi
U kancelariji mi se takođe nalazila kompletna arhiva pacijenata, stara 15 godina kao i naučno istraživačkih radova, radna stanica koja je zahvaljujući mojim ličnim vezama donirana Kliničkom centru od strane ambasade SAD, stručno-naučna literatura i biblioteka… tu su naravno bile i lične stvari, slike koje sam stavio da bi ulepšao skroman prostor u kojem nije bilo niti grejanja niti klime. Fotografije moje dece. Prostoriju od desetak kvadrata, inače predviđenu za ostavu, izabrao sam bez ikakve pompe i posebnih želja, već da mogu funkcionisati kao čovek i nastavnik Univerziteta, da ne ispitujem studente po hodnicima. A sada je sve to uzurpirano i negde zaključano.
Nikakav nagoveštaj nije prethodio obijanju brave i nasilničkom ulasku u kancelariju, nije bilo ni usmenog upozorenja, ni pisanog rešenja, niti sam ga do danas dobio. Nezvanično sam čuo da je obijanje i iznošenje stvari trajalo od osam uveče do dva ujutru… ne osećam se dobro zbog svega toga, uzeo sam bolovanje, angažovao advokata i slučaj prijavio policiji.
I šta vam je rekla policija?
Da moj slučaj nije jedini, već peti-šesti takav ovih dana. To je izgleda ta najava radikalizacije od strane režima. Svaki tiranin ima svoje pulene i među belim mantilima. Takvi doktori i nastavnici, da bi zadovoljili bolesnu partokratiju po direktnom ili indirektnom naređenju, metodama nalik ovom ubiraju poene kod svojih tutora. Divljaštvo bez presedana, ali ako su u stanju da šalju morbidne slike sa obdukcije majci deteta ubijenog od nadstrešnice, onda nas bilo šta drugo ne iznenađuje. Sve ono što nam se izdešavalo samo od 15. marta kada je upotrebljen zvučni top do danas, pokazuje da oni iskaču iz šina i da se u njima meša ogromna količina despotizma, čemera, nekontrolisane nervoze i neskrivene mržnje.
Zbog čega mislite da su to uradili?
Javno podržavam studente i proteste, studenti su me delegirali da budem i jedan od članova štrajkačkog odbora na Medicinskom fakultetu. Ali jedino što je moglo biti okidač i neposredni povod nasilničkog obijanja kancelarije je to što sam pre dva meseca u pozadini najave svog predavanja za specijalizante, postavio krvavu šaku. To se proširilo preko društvenih mreža i nekoga je očigledno žestoko nažuljalo, pošto je već sutradan otkazana sala u kojoj je trebalo da se održi predavanje. Naknadno sam obavešten da će sala biti nedostupna do daljnjeg usled tehničkih problema. Takođe sam tih dana snimljen kako delim vodu i keks studentima na jednom od protesta u Nemanjinoj. Ta dva događaja su jedina mogla biti neposredni povod, ali ja sam po moralnoj i ljudskoj odgovornosti aktivan od 1. novembra i užasne tragedije u Novom Sadu. I nastaviću dok god se ova tiranija i totalitarizam vlasti konačno ne reše. Svedoci smo i po manjim mestima da je ljudima jednostavno prekipelo, i kao što se svi čestiti ljudi u unutrašnjosti bune, glas pobune dižemo i mi. A Univerzitet zbog toga trpi praktično svakodnevne uvrede, pogotovo rektor, čega smo svedoci ovih dana.
Da li su krenuli i materijalni pritisci?
Na Medicinskom fakultetu smo svi dobili otprilike polovinu primanja. Ali za to ne postoji zvanično rešenje niti bilo koja zvanična odluka i obrazloženje. U obračunskoj službi je rečeno da su samo dobili manje sredstava iz budžeta koja su onda prerarspoređena na sve. Gde ide ostatak tog neisplaćenog novca? Da li za batinaše u Ćacilendu?
Nakon objavljivanja teksta o štrajku na Medicinskom fakultetu, primili smo dosta komentara da ga većina profesora ne podržava i da će se na sastanku održanom u sredu to pokazati, a štrajk prekinuti. Da li je do toga došlo?
To je netačno, bio je to samo pokušaj spinovanja, stare metode ove vlasti koju svakodnevno primenjuju, samo što u poslednje vreme prave ozbiljne gafove i sami sebi pucaju u kolena. Ono što se stvarno dogodilo u sredu je predlog sastava štrajkačkog odbora – jedan od dva uslova da se štrajk stavi u legalne okvire, kako su nam sugerisali pravni savetnici predloženi od strane Univerziteta i Medicinskog fakulteta. Drugi se ticao utvrđivanja mininuma procesa rada, ali o detaljima i usvajanjima istih odlučivaće članovi štrajkačkog odbora i Dekan. Izlazak iz ranijeg i ulazak u novi štrajk, verifikovan većinom glasova zaposlenih na Medicinskom fakultetu.
Odbor je sačinjen od časnih ljudi, nastavnika na Medicinskom fakultetu koji pre svega žele da zaštite studente i njihova prava u ovim teškim vremenima za sve nas. Osim podrške studentima, članovi štrajkačkog odbora dižu i glas protiv režimske vojske belih mantila, među kojima nažalost ima i nastavnika, koji dodvoravanjem dobijaju beneficije kakve u normalnim okolnostima ne bi mogli ostvariti, jer im po profesionalnom angažmanu i moralnim kvalitetima ne pripadaju niti ih mogu doseći. Beneficije tipa direktorstava, šefovanja, učešća u projektima i tenderima a posebno napredovanja u struci, naučno-istraživačkim radovima, doktoratima – za takvu populaciju najškakljiviji životni ciljevi. Takve blagodeti se moraju „zaslužiti” pa smo bili svedoci da je nekoliko direktora klinika unutar UKCS sprečavalo kolege nastavnike koji su takođe zaposleni na Medicinskom fakultetu, da uopšte dođu na taj zbor u sredu i glasaju!
Imamo posla sa bestidnim jednuomljem koje eskalira da kranjih granica. To ulagivanje režimu je pojedince odvelo u jedini u Evropi paravojni kamp u centru grada, da bi tamo, univerzitetski profesori, držali predavanje nekome ko drži čekić u ruci, ne bi li u najavi prolio krv
Jesu li im nametnuli radne obaveze da bi ih sprečili?
Moguće da jesu, znajući pojedine, ali su im bukvalno i pretili. Pretnje otkazima, svim i svačim. To je krajnji stepen morbidnosti i nema nikakve veze sa autonomijom univerziteta. Svaki nastavnik na univerzitetu poseduje na neki način autonomiju i ne možete nasilništvom i represijama da sprečite drugačije mišljenje. Tako je još od antičkih vremena. Na kraju krajeva, u tome je i čar postojanja svakog nastavnika, da može svojim stavom i intelektualnom snagom da saopšti različitost i da čvrsto stoji i brani svoja uverenja. Da je intelektualno oko i uvo naroda. A ovde imamo posla sa bestidnim jednuomljem koje eskalira da kranjih granica. To ulagivanje režimu je pojedince odvelo u jedini u Evropi paravojni kamp u centru grada, da bi tamo, pazite univerzitetski profesori, držali predavanje nekome ko drži čekić u ruci, ne bi li u najavi prolio krv. Držite predavanje i pohvaljujete, kuražite razgoropađenu i sumnjivu populaciju koja skupa ima pet puta više godina robije nego položenih ispita! Srećom, akcijom ljubavi, pameti, studentske artikulisanosti i naroda koji ih iskreno podržava, 15. marta je sprečeno nasilje, od vlasti najavljivano danima ranije.
Da li su vaše kolege uspele da odole takvim pritiscima?
Mnogi jesu, neki i dalje ćute. Ima časnih i izuzetnih primera, recimo na Pedijatriji postoji jedna pozitivna kohezija i ti nastavnici su velikom većinom stali na stranu studenata, na Oftalmologiji 75 odsto… Zatim Neurologija, Interna… Institutski nastavnici su u tom smislu neprikosnoveni i bezrezervno podržavaju studente, što je za svaki respekt i uvažavanje. Ali, hirurgija se bruka, tu su se upravo desili najeklatantniji primeri ucena i nepotizma. Sve je to indikacija bezumlja i ozbiljnog straha režima koji je sada potpuno razgolićen. A mi koji smo stali na stranu pravde, ljubavi, budućnosti oličene u studentima, ponosimo se, jer koga će nastavnici štiti ako ne one koji su svrha njihovog postojanja? Jer ako to ne uradite, niste stali iza sopstvene misije – moralne, ljudske a i profesionalne. Režimske ulizice u belim mantilima to nikako da shvate. Očigledno su ucenjeni, ali i prihvataju da budu verni vlasti a neverni svakom pojedincu, koje onda pokušavaju da diskriminišu na razne načine.
Ipak, većina jeste ostala pri odluci o štrajku.
Naravno da jeste. Zlo pobeđuje kada dobar čovek ne uradi ništa. Ta „izvita iskra“, kako kaže Njegoš, u formi studenata, iz iskre se pretvorila u plamen opštenarodni. Veliki plamen koji se neće ugasiti dok se ne okonča surova dehumanizacija društva i sadizam vlasti, kartela sa kojim imamo posla.
Priča o ugroženosti godine je takođe njihov spin, pošto su studenti bili decidni da je bolje ugroziti jednu godinu nego vekove. Na sličan način zastrašuju i gimnazijalce, s tim što ćemo mi na Fakultetu to lakše kompenzovati i nadoknaditi, pošto je drugačiji sistem. Odluka studenata je stamena i oni neće odustati. Pa danas sam čuo da se spremaju da idu do Strazbura biciklima iz Novog Sada! Posle više od četiri meseca nepokolebljive vere i najčvrćih uverenja, uzduž i popreko po Srbiji, ubeđen sam da će i to učiniti. Studenti rade ono što mi nismo 13 godina i zato ih narod dočekuje u zagrljaju i suzama.
Optimista sam, videvši koliko zdrave energije i ljudskosti ima u pogledima tih mladih ljudi koji stotine kilometara uz osmeh pređu pešačeći. Dok su oni nepristojni srednji prst pokazivali, studenti su preko toga iscrtavali cveće i vratili ljubav na velika vrata. Pomirili nešto što nam se decenijama činilo i prikazivalo nepomirljivim. Naučili nas da se ponovo dičimo trobojkom, ali i da grlimo bližnjeg svog. Da zagrliš brata muslimana i poštuješ ga u veri kao i on tebe. Da zajedno povedemo kolo.
Koga će nastavnici štiti ako ne one koji su svrha njihovog postojanja? Ako to ne uradite, niste stali iza sopstvene misije. Moralne, ljudske a i profesionalne.
Studenti Medicinskog fakulteta su ove nedelje tražili odgovornost za slučaj posete Vučića sa celom svitom pacijentima povređenim u požaru u Severnoj Makedoniji i izneli su niz zahteva, uključujući razrešenje i direktora Urgentnog centra i direktorke UKCS. Da li postoji podrška i za takve zahteve?
To pitanje je već došlo na red – to je takva bruka bila! Prekršeni su svi etički i profesionalni principi da bi se dodvorilo vrhovnom tiraninu, ugroženi su najosetljiviji pacijenti. Videli smo i kako je reagovala makedonska javnost. Zamislite da je vaše dete u šok odeljenju i da ga neko tako izloži mogućoj infekciji. A sve to samo da bi se skrenula pažnja sa zvučnog topa. Takav bestidni čin očajnika mora da se sankcioniše na sve moguće načine.
Lično sam mišljenja da štrajkački odbor u nekoj formi može biti i baza za dalje poduhvate i temeljne analize, pošto okuplja stabilne, sinhrone i mudre ljude koji dobro misle o budućnosti. Znamo mi da postoje doktorski plagijati, koji su partokratskim pacovskim kanalima utrli put budućim asistentima, docentima, profesorčićima sve do ministara… fabrikovane medicinske analfabete i poluproizvodi na najvišim pozicijama, koji ne bi dosegli ni do skriptarnice da nisu članovi SNS ili SPS. Jedino mi nije jasno za pojedine koji zaista jesu bili profesionalci i uvažavani u struci, a prodali dušu đavolu. Svi se pitamo šta će im to. I dalje čuvam Politiku od 28. februara 2018. u kojoj je objavljen spisak hiljadu intelektualaca koji podržavaju Vučića. Kakav si ti „intelektualac“, ako podržavaš nekoga ko izlazi iz frižidera, lupa banane detetu od 10 godina, uključuje zvučne topove na narod, prekopava i prodaje Srbiju i zadužuje je novčano do čukununuka? Samo dokaz da završeni fakultet nije po vokaciji i obrazovani intelektualac. Obrazovan znači da ima obraz, pre svega, otud poreklo ove krasne reči. Platon je rekao: dajte mi 50 lažnih intelektualaca i uništiću vam svaku državu! Mi to nećemo dozvoliti.
