Za razliku od prethodne, hvaljene i nagrađivane knjige Femicid i druge pesme (2020), u kojoj je poetski angažman usmeren na osvešćivanje čitalaca i društva u vezi sa različitim oblicima nasilja prema ženama, uključujući i sama ubistva – u svojoj novoj pesničkoj knjizi Robotka Dragana Mladenović u središte pažnje stavlja (treba li reći patrijarhalni?) ideal žene naše epohe, i nemoć stvarnih, živih žena da taj ideal dosegnu. Arhitektonika knjige je dramska: pozornica je salon u kome žene, čekajući u redu za sreću, ispovedaju svoje slučajeve. Počev od prve pesme „ja sam dama imam kožu“ i uvodnih stihova: „ja sam dama imam kožu / koža kod žena brže stari / muške bore su manja briga / nego ženske bore ispod ženske kože / skupljaju se masti i toksini / ispod muške kože ne skuplja se ništa / svaka žena ima celulit / rekle su žene u salonu (…)“ – jasno je da se ideal ka kome se teži pre svega svodi na telesne mere i zahteve, da je manje-više sve podređeno savršenom telu, koje mora ostati večno mlado, pohotno i podatno.
Jasno je da se ideal ka kome se teži pre svega svodi na telesne mere i zahteve, da je manje-više sve podređeno savršenom telu, koje mora ostati večno mlado, pohotno i podatno
I kao da prate tu logiku podređenosti celini – a to je inače odlika poezije Dragane Mladenović – pojedinačne pesme su najpre kamičci u složenom mozaiku ženskog (savremenog) sveta, a mnogo manje samostalne poetske tvorevine; kao da je potčinjenost, ili strogo kontrolisana individualnost, morala biti naglašena i na ovoj temeljnoj, strukturnoj ravni. Jednako tako, sudbine lirskih junakinja unutar samih pesama podređene su opisivanju određenih životnih problema, karakterističnih situacija, obrazaca mišljenja i ponašanja, stereotipskih ženskih (unutarporodičnih) uloga, dok su njihove individualne karakteristike potisnute u drugi plan
Ovo i jeste najupadljiviji kvalitet dosadašnje poezije ove pesnikinje: još od svojih ranih knjiga Tvornica i Omot spisa, Mladenović, na tragu novosadskih neoavangardista (V. R. Tucića, Despotova i dr.), poetizuje na prvi pogled najprozaičnije, najbanalnije obrasce svakodnevice, i to najosnovnijim pesničkim sredstvima. Kratki, ritmički svedeni stihovi, sa srazmerno retkim opkoračenjima, minimalna stilizacija uobičajenih govornih formula, neulepšana metaforama i ostalim figurama, kao i emocionalno-psihološka jednostavnost, osnovni su gradivni elementi ove poezije. Tako Mladenović umetnički efekat postiže upravo odsustvom uobičajenih poetskih rekvizita, nekom vrstom odsustva poetskog.
U Robotki, u funkciji srodnoj horu u antičkim dramama, pojavljuje se kolektivna lirska instanca „žene u salonu“. One daju jezgrovite, potvrdne ili odrične komentare lirskih situacija, i uvek služe kao neka vrsta psihološko-moralne podrške lirskim junakinjama u izazovima koje život postavlja pred njih. Sve ove junakinje – uglavnom zaposlene majke u srednjim godinama, koje muževi varaju sa klinkama, a šefovi („tate iz sektora“) nipodaštavaju – suočavaju se sa svojom prolaznošću i gorkim razočaranjima, ali u tim čeonim sudarima sa životom nikada nema preterane patetike, niti žalopojki; ove žene uspevaju, uz podršku hora, da se podignu, a neretko, ponekad i doslovno, i uzvrate udarac („jovanka iz zatvora“).
Završna pesma 36,5 daje crnohumorno-futuristički odgovor na epohalna očekivanja: „iz mene su izvadili ženu/ ubacili mehanizam mene smrt ne zanima“. Suočavanje sa smrtnošću, propadljivošću tela, pa i na ovakav, crnohumorni način, daje poeziji Dragane Mladenović jedan nov kvalitet i zrelost koja osvežava.
