U zemlji u kojoj se sistem raspada, u zemlji koja pliva u korupciji i kriminalu, u zemlji u kojoj decu streljaju u školskim klupama u „Ribnikaru“ i na pikniku uz logorsku vatru u Orašju i Duboni, u zemlji u kojoj većina gladuje i pati i u kojoj nijedna afera nije rešena, nijedan ubica nije osuđen, nijedan političar koji je zgrešio nije podneo ostavku… u ovoj našoj jadnoj Srbiji – gde svaki dan počinje crnim vestima i tako se završava… U crnoj Srbiji u kojoj crne dane živimo i crne snove sanjamo, da li je moguće da se neko bavi zdravljem Kejt Midlton? Još strašnije – sad evidentno, njenom bolešću.
Da li je posle njene bolne i iskrene ispovesti nekog sramota zato što se bavio fotografijom – na kojoj je u zagrljaju svoje dece na Dan majki? Da li je uopšte bilo bitno da se raspreda kako je izgledala, jer Dan majki nije dan takmičenja za najlepšu mamu. Dan majki je proslava u čast majki i majčinih veza sa decom, uticaja majke u društvu – i tu bi priča trebalo da bude završena. Ali ne i prljavim tabloidima. Ne ni njihovim prljavim čitaocima! Njima to nije bilo dovoljno. Želeli su da Kejt prizna kako nije sada toliko lepa kako to fotka pokazuje.
Da li je posle njene bolne i iskrene ispovesti nekog sramota zato što se bavio fotografijom – na kojoj je u zagrljaju svoje dece na Dan majki? Da li je uopšte bilo bitno da se raspreda kako je izgledala, jer Dan majki nije dan takmičenja za najlepšu mamu
Pogani ste. Ne želite hepiend. Ne molite se za njene dobre rezultate, koje tih dana u strahu iščekuje. Raduje vas samo nesreća – ove, do juče omiljene, mlade žene. Umesto njenih doktora, vi želite da dokažete da je princeza od Velsa bolesna, jer to vaš bolesni um jedino „leči“ i puni vaše džepove.
Sram vas bilo. Vas koji o tome pišete i vas koji to čitate.
Ne zanimaju me svetski tabloidi od kojih smo preuzeli sve najcrnje, jer tamo nema baš ovoliko crnila i bede u svakodnevnom životu kao kod nas – pa im to dođe kao deo uobičajene „zabave“. Ali – šta je sa nama, ovako potlačenima i poniženima, to me zanima? I ono malo zdravog što imamo, ovde se putem tabloidnih medija namerno razboleva. Jer, bolesnima se lako manipuliše i lako se njima vlada. Bolesni bez lekova umiru brzo, pa i bez pristanka „pristaju“ da glasaju za postojeće. U potrazi za svetskim tračevima, vi i ne znate da mrtvi stanuju na vašim adresama i u vašim gajbama. Vi to ne znate, jer ne razmišljate. Bitno vam je da li se Kejt Midlton fotošopirala za tu priliku, ne bi li prikrila tragove patnje i bolesti na svom lepom licu. Sram vas bilo. Pamet vam je potrošena na najprimitivnija nagađanja – jeste ili nije.
U potrazi za svetskim tračevima, vi i ne znate da mrtvi stanuju na vašim adresama i u vašim gajbama. Vi to ne znate, jer ne razmišljate. Bitno vam je da li se Kejt Midlton fotošopirala za tu priliku, ne bi li prikrila tragove patnje i bolesti na svom lepom licu
Da li vas je sramota? I da li uopšte umete da se stidite?
U njena najteža dva meseca, iščekujući da čuje rezultate analiza, vi ste je naterali da se ispoveda o toj fotografiji i da kao optuženik prizna – da je to uradila. „Jesam“, rekla je dostojanstveno, zato što je dama. A, mogla je da izbegne priznanje, koje je u dubini duše sigurno bolelo. Znam to iz sopstvenog iskustva, jer sam u vreme najteže borbe s kancerom i iscrpljujućim hemoterapijama, bila na isto primorana.
Nikad vam to nisam oprostila.
Za razliku od nje, ja nisam princeza od Velsa, ali – bila sam princeza u srcu poštovalaca moje umetnosti. Ti isti su me izdali, na isti način, kad sam se razbolela. U trenutku kad mi je bilo najteže, njih je kopkalo – jesam li smršala zato što me bolest jede iznutra, imam li podočnjake od plakanja, nosim li periku i da li mi je kosa skroz otpala, to ih je zanimalo. Fuj! Da bih prekinula nagađanja, objavila sam javno fotografiju bez kose, bez trepavica i bez obrva. Jesam li bila lepa? Mojim najbližima – porodici, prijateljima i čoveku koji me voleo, bila sam najlepša. Skinula sam teret sa srca koji sam nosila sve vreme borbe s bolešću, operacije koja je trajala šest sati i milijardu braunila šest meseci u mojim venama – ja sam bila srećna što posle dokaza koji sam vam dala – više niste imali pitanja. A, kako mi je bilo nakon svega, imam li traume, da li me bole rane i ožiljci koji su ostali, vama je to bilo nebitno. Bili ste očajni što sam preživela. Da sam po vašoj želji umrla, imali biste čime da se bavite – naredna dva dana. Događalo se to mesec dana nakon Đinđićevog surovog ubistva. Ali, to ste već „potrošili“, kao što ste danas „potrošili“ „Ribnikar“, Orašje i Dubonu. Zaboravili ste svu tu nevinu, streljanu decu i njihove nesrećne roditelje. Bitna vam je Kejt, koja pošto-poto, zbog vašeg tiraža, mora da bude bolesna.
U njena najteža dva meseca, iščekujući da čuje rezultate analiza, vi ste je naterali da se ispoveda o toj fotografiji i da kao optuženik prizna – da je to uradila. „Jesam“, rekla je dostojanstveno. A, mogla je da izbegne priznanje, koje je u dubini duše sigurno bolelo. Znam to iz sopstvenog iskustva, jer sam u vreme najteže borbe s kancerom i iscrpljujućim hemoterapijama, bila na isto primorana
I, šta ćete sada, kad je sve priznala? Jeste li srećniji? Da li vam je dan lepši i ispunjeniji dok to čitate? Da li je Srbija ozdravila Kejtinom bolešću? I da li vam je tiraž veći?
Jeste, jer ste gadovi koji na takvim vestima profitiraju, a isprazni ih čitaju.
Ja sam se istinski rastužila, zato što sam 2003. osetila sve ono što ona oseća danas, 2024. dok se pravda šupljoglavima. Ali, nažalost, to je cena slave i poznatog imena. A ljudska pakost je nepromenljiva. Kao što su meni sabirali dve benigne i dve maligne operacije i pisali u naslovima – da sam imala četiri raka – ne bi li me dodatno dotukli, tako ni ovde ne može i ne sme da bude kraj Kejtinim mukama. Ne može ona da prođe samo tek tako, da ima samo kancer i hemoterapije… Daj, da joj dodamo još malo crnila. Nema veze što Ukrajina gori, ni to što ekstremisti u Moskvi ubijaju nevine, nije bitno što Palestina krvari i pati, što ljudi u Gazi umiru od gladi… Bitno je da imamo zabavu. I evo maskenbala… Posle smrti kraljice Elizabete, porodicu je stiglo prokletstvo zbog ne-znam-čega… Sin i snaha su joj u isto vreme bolesni i vi već „znate“ kako ni Kejt ni Čarls neće još dugo poživeti. A za to vreme, Vilijam već vidljivo zapostavlja Kejt. Nema ga na klupi na kojoj ona sedi dok vam iznosi svoju tešku dijagnozu, a on bi, po vama, trebalo da je drži za ruku i da plače. Ali, fućka mu se za nju, jer ima drugu ribu. Nikad Kejt nije ni voleo. Ni džentlmen prema njoj nije bio. Bože, o čemu vi raspredate i kakve vi gadosti smišljate o Kejt i Vilijamu – do juče omiljenom i hvaljenom bračnom paru. A, doskora omraženi Hari, postaje najednom oličenje poštenja i primer kako se žena voli.
U trenutku kad mi je bilo najteže, njih je kopkalo – jesam li smršala zato što me bolest jede iznutra, imam li podočnjake od plakanja, nosim li periku i da li mi je kosa skroz otpala, to ih je zanimalo.Da bih prekinula nagađanja, objavila sam javno fotografiju bez kose, bez trepavica i bez obrva
Kakvi ste vi licemeri…
Za razliku od vas koji se hranite tuđom nesrećom, ja verujem da će Kejt Midlton ubrzo da ozdravi i radujem se tome. Iskreno – imam samo lepe misli, jer dovoljno je ružnog i tužnog oko mene u ovoj našoj truloj zemlji. Nije prošlo nijedno jutro da se nisam setila „Ribnikara“, Orašja i Dubone i da nisam zaplakala. Vi ste, nažalost, te tragedije zaboravili, čim vam je bitna Kejt Midlton. Nastojite na svaki način da joj otežate njene najteže dane. Ako ne umre od bolesti koja je, verovali ili ne, izlečiva ako se otkrije na vreme, vi, moćni prljavi mediji, vi ćete je dotući dodatnim tračevima – koje ćete očas izmisliti, jer samo od laži živite.
A, kako mi je bilo nakon svega, imam li traume, da li me bole rane i ožiljci koji su ostali, vama je to bilo nebitno. Bili ste očajni što sam preživela. Da sam po vašoj želji umrla, imali biste čime da se bavite – naredna dva dana
Okrećem glavu kad prođem pored trafike, da ni u prolazu ne vidim vaše prljave naslove… Vi, pogane tabloidne narikače i vaši čitaoci…
