Samo nekoliko sedmica pre saveznih izbora Nemačku je pogodio politički zemljotres. Prvi put se desilo da se glavna opoziciona partija, Hrišćansko-demokratska unija (CDU) – koja pripada desnom centru – za usvajanje inicijative koju je pokrenula u nacionalnom parlamentu osloni na podršku ekstremno desne Alternative za Nemačku (AfD).
Lider CDU Fridrih Merc, odavno viđen za novog kancelara, pravdao je ovaj potez prebacujući krivicu na druge stranke zbog njihove nespremnosti da se posvete rešavanju problema migracije. Ali inicijativa nije dala nikakav konkretan rezultat, a sanitarni kordon koji je demokratske političke partije odvajao od krajnje desnice je probijen. Nemačka više ne može da tvrdi kako je jedna od poslednjih velikih evropskih demokratija u kojoj nije došlo do „normalizacije“ krajnje desnice.
Ali šta tačno normalizacija podrazumeva, i s koje pozicije je treba kritikovati? Za početak, to nije isto što i uvođenje u mejnstrim. Normalizacija predstavlja racionalizaciju pojedinačne transgresije neke postojeće norme – u ovom slučaju, norme na osnovu koje nema saradnje s partijama krajnje desnice koje su pretnja po demokratiju – dok je „mejnstrim“ uvek relativan. Poput pojma političkog centra, ni on nema objektivni sadržaj, već se njime jednostavno referiše na ono što je najuobičajenije ili najšire prihvaćeno.
Ulazak u koaliciju s nekom partijom krajnje desnice, ili oslanjanje na njenu podršku da bi se izglasao neki zakonski akt, vid je normalizacije; dok je kopiranje retorike ekstremne desnice primer njenog uvođenja u mejnstrim
Stoga je ulazak u koaliciju s nekom partijom krajnje desnice, ili oslanjanje na njenu podršku da bi se izglasao neki zakonski akt, vid normalizacije; dok je kopiranje retorike ekstremne desnice primer njenog uvođenja u mejnstrim. Uvesti neku temu u mejnstrim znači skretati pažnju na nju i formulisati je na način na koji krajnja desnica i želi da ta tema bude formulisana. Stoga sociolozi odavno upozoravaju da će, ukoliko teme koje krajnja desnica preferira dominiraju u nekoj predizbornoj kampanji, onda i krajnja desnica na tim izborima dobro proći.
Budući da prodemokratski političari ne žele da budu percipirani kao cinični oportunisti, obično traže načine da opravdaju normalizaciju. Jedna mogućnost je da jednostavno tvrde kako postojeća norma važi i dalje, te da pojedinačno postupanje ne predstavlja njeno kršenje. Merc je krenuo tim putem kada je insistirao na tome da je njegov cilj da smanji udeo glasova na koji AfD može da računa. Ali taj argument je neuverljiv. Rivalske partije često završavaju u koalicijama, a činjenica da su njihovi programi međusobno suprotstavljeni ne znači da nikad ne mogu da uspostave saradnju.
Druga mogućnost je da se postojeća norma naprosto proglasi nevažećom. Italijanski socijalni pokret (MSI), koji se s nostalgijom odnosio prema Musoliniju i fašizmu, decenijama je važio za stranku s kojom nikakva saradnja ne dolazi u obzir. Kao ni komunisti, ni MSI nije bio smatran delom arco costituzionale („ustavnog luka“) – kojim su obuhvaćene one partije koje su prihvatile posleratno demokratsko ustrojstvo Italije. Ali onda je na scenu stupio pionir normalizacije, Silvio Berluskoni, koji je zastupao stanovište prema kome je antifašistički konsenzus ili prevaziđen, ili je levičarska zavera protiv tamošnje desnice. Sledstveno tome, njegova stranka je 1994. ušla u koaliciju sa MSI.
U Švedskoj manjinsku vladu podržava krajnje desna stranka Švedske demokrate; u Francuskoj vlada – koja takođe nema većinu u parlamentu – zavisi od milosti Nacionalnog okupljanja Marin le Pen; dok je u Holandiji krajnja desnica deo vlade
Još jedna mogućnost je da se norma zadrži, uz istovremeno insistiranje da se ona ili ne odnosi na neku specifičnu partiju, ili je manje važna od drugih političkih imperativa. Tu je dobar primer aktuelne italijanske premijerke Đorđe Meloni, koja je političku karijeru započela u podmlatku MSI. Mnogi političari u Italiji i izvan nje odlučili su da njenu partiju Italijanska braća (FdI) – direktnu naslednicu MSI – tretiraju kao savršeno prihvatljivog političkog partnera. Čak i oni koji još zaziru od saradnje s najdesnijom italijanskom vladom od završetka Drugog svetskog rata u stanju su da se pozovu na više prioritete – poput potrebe da se održi jedinstveni (evropski, prim.) front po pitanju podrške Ukrajini – kako bi tu saradnju opravdali.
Slična logika primenjiva je i na Austriju, gde je Narodna partija (OVP), pozicionirana na desnom centru, inicijalno isključivala mogućnost saradnje s Herbertom Kiklom, liderom ekstremno desne Slobodarske partije (FPO). Nakon što su pregovori o formiranju vlade sa levim centrom propali, međutim, OVP je ušla u pregovore s Kiklovom strankom, sve u ime potrebe da se obezbedi nesmetano funkcionisanje države. I ti su pregovori propali, ali je tokom njihovog trajanja OVP Austrijancima signalizirala kako je Kikl ipak prihvatljiv izbor za kancelara – i taj će signal na narednim izborima nesumnjivo biti od koristi za FPO. Razumno je pretpostaviti da su mnogi od Austrijanaca koji su na poslednjim izborima glasali za OVP to učinili upravo jer se zaklinjala da neće normalizovati krajnju desnicu; sada je nejasno da li joj se može ponovo verovati nakon što je na tako očigledan način izneverila to obećanje.
Birači se povode za signalima koje šalju elite; ako se neki političar koji važi za pripadnika mejnstrima prema nekoj stranci odnosi kao prema bilo kojoj drugoj, onda će se i javno mnjenje u najvećem broju slučajeva ponašati na isti način
Još zlokobnije su situacije u kojima je krajnja desnica ta koja ima presudnu reč i onda kada njeni čelnici ne drže visoke državne funkcije, i samim tim najvećim delom ne snose nikakvu odgovornost za vladine mere. U Švedskoj, na primer, aktuelnu manjinsku vladu podržava krajnje desna stranka Švedske demokrate; u Francuskoj vlada – koja takođe nema većinu u parlamentu – u krajnjoj liniji zavisi od milosti Nacionalnog okupljanja Marin le Pen; dok je u Holandiji krajnja desnica deo vlade, dok njen lider Gert Vilders – koji u potpunosti kontroliše stranku i formalno je njen jedini član – ostaje u senci.
Normalizaciju je lakše detektovati od uvođenja u mejnstrim. Ali da bi se ona prepoznala kao problem potrebna je javnost koja obraća pažnju na ono što se dešava, kao i istaknute javne figure koje će kršenje normi predstaviti kao skandal, umesto da ga normalizuju. Birači se povode za signalima koje šalju elite; ako se neki političar koji važi za pripadnika mejnstrima prema nekoj stranci odnosi kao prema bilo kojoj drugoj, onda će se i javno mnjenje u najvećem broju slučajeva ponašati na isti način. Osim toga, istraživanja su pokazala da se to prihvatanje preko članstva stranke koja je proces i započela širi dalje, da bi se na kraju proširilo na čitavu javnost. Jednom kad se takva normalizacija dogodi, bukvalno je nemoguće stvari vratiti u pređašnje stanje. Značaj uvođenja u mejnstrim je ponešto drugačiji, pošto je i dalje na političarima da biraju koja pitanja će potencirati i kako će se prema njima odnositi. Krajnje je vreme da nauče da nekritičko usvajanje ključnih teza krajnje desnice – često slabo prikrivenog podsticanja na mržnju – nije samo nemoralno, nego i siguran put ka gubitku glasova na izborima.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
