Sedmog januara tekuće godine izašlo je 1694. izdanje francuskog satiričnog nedeljnika Šarli ebdo. „Istorijski broj“, piše na naslovnoj strani, ali u nestandardnoj grafičkoj opremi – obaveštenje se nalazi na novinama koje drži iskeženi nacrtani čovečuljak čija zadnjica naleže na dugu cev automatske puške. „Istraživanje javnog mnjenja – 76 odsto Francuza je za slobodu karikature“, stoji na nalepnici, a iznad nje, crvenim slovima, upadljivo odoleva natpis: „Nepobedivi“.
Očekivano, izdanje koje obeležava desetu godišnjicu napada na redakciju Šarli ebdoa bilo je provokativno i pre njegovog listanja. U njemu su se našli i radovi koje su karikaturisti širom sveta slali na konkurs koji je redakcija raspisala u poslednjim mesecima prethodne godine. Naziv konkursa bio je „Ruganje bogu“, a opisan je kao „kolaboracija u crtanju gneva zbog stiska kojem sve religije guše vaše slobode“. Međunarodna podrška se na sve strane izlivala i kao da je pomalo zasenila sećanje na užas kada su 7. januara 2015. dvojica islamističkih terorista, braća Šerif i Said Kuači, rođeni u Francuskoj, a rodom iz Alžira, uleteli u prostorije nedeljnika i ubili dvanaestoro ljudi, ranivši još jedanaestoro. Naime, prethodno izdanje Šarli ebdoa sadržalo je karikaturne prikaze proroka Muhameda, prvobitno objavljene u Danskoj, što je dvojicu militanata, povezanih s Al kaidom, opasno iznerviralo. Tri dana kasnije, ubila ih je policija. U isto vreme, poznanik braće Kuači po imenu Amedi Kulibali, usmrtio je još petoro ljudi u jednom jevrejskom dućanu.
Potonja optužnica obuhvatila je čak četrnaestoro pojedinaca islamske veroispovesti za koje se sumnjalo da su napadačima pružali logističku podršku. Zanimljivo, u krvoproliću korišćeno je mahom oružje jugoslovenske proizvodnje.
„Ubijeni ljudi su umrli zbog svog viđenja Francuske, prevashodno slobodne… danas je napadnuta čitava naša republika. Republika je jednaka slobodi izraza, kulturi, stvaralaštvu, jednaka je pluralizmu i demokratiji. U to su atentatori pucali. Pucali su u ideal pravde i mira koji Francuska svuda promoviše na međunarodnoj sceni, u poruku mira i tolerancije koju branimo, baš kao i naši vojnici (sic!), u borbi protiv terorizma i fundamentalizma“, rekao je tadašnji predsednik Fransoa Oland u obraćanju javnosti, dan pre no što će proglasiti dan žalosti i godinu dana pre no što će na mestu napada postaviti spomen-ploču.
Prethodni incidenti
Ruku na srce, nije to bio prvi put da se redakcija novina našla u opasnosti. Prvi napad Molotovljevim koktelima desio se u novembru 2011. godine, nakon 1011. izdanja koje je bio naslovljeno Šarija ebdo. U rasplitanju arapskog proleća, naime, redakcija je tobože zamolila samog Muhameda, čije slikovno predstavljanje u islamu nije dozvoljeno, da uredi broj. „Sledi vam stotinu šibanja ako ne umrete od smeha“, govorio je nasmejani prorok s naslovnice. U isto vreme, sajt Šarli ebdoa je hakovan, a posetioce je pozdravljalo preteće upozorenje na engleskom i turskom jeziku. Smestivši karikature u isti koš s pornografijom i đavosluženjem, ankarska grupa Akinćilar preuzela je odgovornost za digitalnu havariju. Naposletku je i Fejsbuk – koji pod pritiskom poslovnog nadgornjavanja s platformom Iks Ilona Maska ovih dana ukida fektčeking – ugasio Šarlijevu stranicu, s obrazloženjem da krši pravila o objavljivanju eksplicitnog sadržaja. Uzrok je bio drugi – jednostavno previše pretnji smrću koje su se u komentarima organizovano ređale.
Pa opet, teroristički napad bio je kraj produženog doba nevinosti zapadnoevropske javnosti – tokom godina koje su usledile, strah od islamističkog terorizma rastao je, kao i učestalost incidenata. Nepunih godinu dana kasnije, u novembru, recimo, desiće se koordinisani napadi u Parizu koji će ukupno odneti najmanje 130 života, najviše u koncertnoj hali Bataklan. S druge strane, granice slobode govora prvi put su u januaru bile iscrtane nečijom krvlju. Debate su se iz institucija i televizijskih studija prenele na ulice, a francusko društvo dobilo je novu demarkacionu liniju polarizacije. Jer, među braniocima Šarli ebdoa našli su se brojni muslimani, a među onima koji su smatrali da je granica pređena bili su mnogi hrišćani, ateisti i zagovornici sekularizma. Nasuprot tome, širom Francuske organizovani su ujedno i najmasovniji protesti, oni u ime narodnog jedinstva, koji su na ulice izveli oko tri miliona ljudi.
Među braniocima Šarli ebdoa našli su se brojni muslimani, a među onima koji su smatrali da je granica slobode govora pređena bili su mnogi hrišćani, ateisti i zagovornici sekularizma
Kako bilo, prvi broj satiričnog nedeljnika nakon napada prodao se u nepojamnih osam miliona primeraka, neuporedivo više od uobičajenih šezdesetak hiljada. Na petu godišnjicu, dakle 2020. godine, redakcija je odlučila da ponovo objavi sporne karikature. Širom muslimanskog sveta su usledile nove protestne šetnje, a Reporteri bez granica pozvali su Ujedinjene nacije da prinude svoje članice na dekriminalizaciju bogohuljenja. Naravno, neuspešno.
„Emanuel Makron je dao zeleno svetlo da se ovo desi. Ako vaša sloboda izražavanja ne zna za granice, suočićete se sa slobodom naših postupaka“, saopšteno je iz pres-centra Al kaide.
Dan nakon ponovnog objavljivanja, ispred starih prostorija satiričnog nedeljnika napadač je nožem ranio dvoje ljudi koji nisu nikakve veze imali sa Šarlijem. Svet se u međuvremenu umnogome izmenio, ne obavezno nabolje, a analitičari su dobili novi reflektor kojim mogu da obasjaju materijalne uslove u nekadašnjim imperijama. Jer, niti je islamistički terorizam u Evropu došao sam od sebe, niti je Francuska predstavljala sasvim običan primer negdašnjeg kolonijalnog centra u koji nisu tlačenici pohrlili.
Imperijalni žig
Naime, svi oblici francuske države su od sredine 18. veka do decenija nakon Drugog svetskog rata imali kolonije praktično svuda na kugli zemaljskoj – od Indokine do Bliskog istoka, od Afrike do Severne Amerike, od Indije do Pacifika. Kada je šezdesetih zvanični Pariz počeo da na brojnim mestima raspušta svoju upravu, što milom, što silom, slobodni protok ljudi nedugo potom je usledio. U periodu od 1962. do 1975. godine, recimo, broj Alžiraca u Francuskoj porastao je s 350.000 na 700.000; među njima su izvesno bili i roditelji braće Kuači, a reč je bila o svega dvoje od miliona i miliona ljudi koji su u Francusku došli kako bi u zamenu za nadnicu postali temelj njene snažne industrije.
Očekivano, svi su sa sobom poneli svoje kulture, vere i društvene obrasce. Jednako očekivano, nastanili su se u tri najveća grada – prema podacima tamošnjeg Zavoda za statistiku, u Lionu, Marselju i Parizu živi oko četrdeset odsto ukupnog migrantskog življa, koji je prošle godine iznosio oko sedam miliona duša. Nota bene, ova statistika ne obuhvata one građane Francuske koji imaju tamošnje državljanstvo, a čiji su majke i očevi odrastali u kolonijama.
S druge strane, propast američke spoljne politike na Bliskom istoku izrodila je različite islamističke grupacije koje su krvavi krešendo sprovele u formiranju Islamske države. Tu su politiku zdušno podržavale i u njoj preko NATO učestvovale brojne zemlje zapadnog bloka, a među njima i Francuska. Savremene linije komunikacije olakšale su radikalizaciju onih koji su se, budući fizički i društveno getoizirani, nezadovoljni i neuvaženi, ispostavili kao laka meta za regrutaciju i manipulaciju, na čijem kraju često čeka neko s napunjenim vatrenim oružjem. I braća Kuači su, uostalom, nakon napada slavodobitno poručili da su „osvetili proroka Muhameda“. Pravo rečeno, osvetili su svoju društvenu grupaciju, kojoj su pripisali osećanje poniženja, s razlogom ili ne, drugo je pitanje.
Konteksta radi, jedna obuhvatna studija iz 2019. godine beleži da se 42 odsto muslimana u Francuskoj oseća marginalizovano, a da 39 odsto belačke populacije smatra da do integracije nikada ne može da dođe. Ukoliko bela osoba i osoba tamnije boje kože apliciraju za isti posao, šansa da potonja dobije poziv na razgovor upola je manja, nezavisno do prethodnog radnog iskustva. Francusko pravosuđe je od 1989. godine uvelo niz ograničenja na muslimansko izražavanje veroispovesti. U osnovi podela nalazi se francuska verzija sekularizma koja se može prevesti s laicizam, a koju je u 19. veku formulisao Žil Feri, jedan od najuticajnijih političara tog doba. Svetovno i svetačko strogo su razdvojeni, rekao je on, ali svašta je još govorio, pa i rečenicu da je „dužnost i pravo superiornih rasa da civilizuju inferiorne“. Upravo tim svetonazorom je pravdano kolonijalno širenje Francuske. Spomenik Žilu Feriju nalazi se na oko pola sata pešačenja od redakcije Šarli ebdoa u kojoj se napad odvio.
Jedna obuhvatna studija iz 2019. godine beleži da se 42 odsto muslimana u Francuskoj oseća marginalizovano, a da 39 odsto belačke populacije smatra da do integracije nikada ne može da dođe
Istovremeno, Evropa sve više nalikuje na tvrđavu, a promoteri ovakve vizije svoje argumente nalaze u ekstremno desnim, rasističkim narativima. Slučajno ili ne, tek, baš na desetu godišnjicu napada na Šarli ebdo, u dubokoj starosti je preminuo Žan Mari le Pen, osnivač Nacionalnog fronta, otac Marin le Pen, trenutne liderke Nacionalnog okupljanja koja je na poslednjim predsedničkim izborima opasno zakucala na vrata Jelisejske palate. Do same smrti bio je veoma uticajan. Negator Holokausta i veteran rata u Alžiru. Opet, slučajno ili ne.
Značaj konteksta
Upravo u takvim okolnostima je redakcija Šarli ebdoa odlučila da nakon katoličkog Božića 2015. godina uradi nešto što se znalo da će pobuditi duhove, viševekovne resentimane i nezadovoljstva. Dugo su već bujali – socijalna politika Francuske nije rešavala evidentan problem, samo je sanirala njegove posledice, uostalom, a politički uspon tada Nacionalnog fronta bio je belodan – i islamski ekstremizam sigurno bi negde već ispoljio svoje ružno, rušilačko lice. Ali povod za njegovo pojavljivanje je bio tu.
Sloboda izraza i medija društveni su korektiv bez kojih će svako društvo skliznuti u jednoumlje. Potonja krilatica „Ja sam Šarli“ poslužila je kao poziv na narodno jedinstvo. Ali ne bi smela da se pita otkuda se napad desio
„Naš cilj je da islam svedemo na isti nivo banalnosti na kojem je katoličanstvo“, rekao je svojevremeno Stefan Šarbonije, karikaturista koji je ubijen u napadu.
I, jeste tačno da je pedeset pet godina duga istorija Šarli ebdoa prepuna oštrih invekcija, o čijem se ukusu da raspravljati, u svim zamislivim smerovima. Kritikovali su Šarla de Gola, papu, sve dužnosnike… ali je tačno i da je satira opravdava svoju definiciju samo kada cilja mete moćnije od sebe. I nije ovde pitanje da li su braća Kuači imali prava na krvavi pir. Naravno da nisu. Sloboda izraza i medija društveni su korektiv bez kojih će svako društvo skliznuti u jednoumlje. Potonja krilatica „Ja sam Šarli“ poslužila je kao poziv na narodno jedinstvo. Ali ne bi smela da se pita otkuda se napad desio.
Uostalom, znali su to i zaposleni u nedeljniku. U prvom broju nakon napada, na naslovnoj strani ponovo je osvanuo Muhamed – tužan, s papirom u ruci na kojem je pisalo: „Ja sam Šarli.“ Iznad njega, pisalo je: „Svima je sve oprošteno.“
