Kakva to sila, iracionalna nada, bunt i prkos, okupljaju čuvare Starog savskog mosta iz dana u dan, iz noći u noć, sve hladniju? „Kad se ujutru uverim da je most na svom mestu, znam da smo osvojili još jednu pobedu“, za Radar sumira Irena K., vođa smene dežurstva, i jedna od zaduženih za patroliranje ispred Inicijative Most ostaje. A kad ovom na smrt osuđenom trasom prođu kola Hitne pomoći, a ne okolo, preko zakrčenog Brankovog, Irena je još ispunjenija ponosom.
„Sve je u redu“, njen je sažeti raport nakon redovnog patrolnog pregleda. Jer, od kada su, prve probdevene noći, na pola sata od početka Dana žalosti povodom pogibije 14 ljudi u Novom Sadu, zaustavili postavljanje betonskih prepreka na uključenju na most sa strane Savamale, a onda i sprečili demontažu tramvajskih instalacija na suprotnoj obali, aktivisti Inicijative na stalnom su oprezu.
I po određenoj dinamici obilaze kritične tačke na novobeogradskoj strani, kojoj preti uzurpacija, a samom mostu rušenje. „Ali, to im neće proći, jer mi s ovim mostom branimo i Sajam, i Hotel Jugoslaviju, i Generalštab…, ceo Beograd“, nadovezuje se mladi pravnik Nikola Jelić.
Na ruinama Autobuske stanice
Pobunjenički kamp je smešten na doskoro jednoj od glavnih žila kucavica u prestonici, sada obavijenoj mirom zbog svedenog saobraćaja, što svakako godi stanarima komšijskog Beograda na vodi. Ono što zasad kvari sreću toj novoj eliti je gomila šuta, a ostatak srušenog dela Autobuske stanice, koju poneki neobavešteni stranac ili gost iz provincije uzalud traži među ruinama, jer ih na njih i dalje upućuju digitalne mape.
„Ponekad nekog prevezemo do nove stanice, a nekad samo predstavljamo info-pult, odgovarajući na razna pitanja, a najčešće – ’koji tramvaj sada ovde prolazi’, i ’kako da se dođe do Tržnog centra Ušće’“, objašnjava Aljoša Marković, jedan od veterana odbrane mosta.
Nađu se tu i migranti, i smrznuti, i željni druženja u pozitivnoj atmosferi pod šatorom, ali je najviše onih koji tu dolaze ciljano. A to su drugi aktivisti, simpatizeri i članovi raznih opozicionih partija, grupa i pokreta, uveliko odomaćeni, pa i članovi organizacionog odbora. Uigranog, da mu vlast pozavidi.
Vlastima je i upućena poruka „ubice“, postavljena na ulazu u tabor, pored vaze sa uvek svežim cvećem, posvećenim žrtvama novosadske tragedije. Najlonom zastrt „trem“ predviđen je za pušače, a odlikuju ga par direktorskih fotelja iz opustošenih kancelarija BAS-a, koje su im radnici angažovani na rušenju stanice dali da doprinesu protestu.
I policija ponekad čuva
I celokupan inventar sad već učvršćenog šatora – trosed, stolice, stolovi, vreće za spavanje – dobijen je na poklon od simpatizera ideje da most mora da ostane. Stalno se donose i sokovi, čaj, kafa, pite, palačinke… i ostale ponude, u koje po pravilima kampa ne spada alkohol! Onda to sve domaćini dele okupljenom narodu, i uvek pomalo od svega ponesu dežurnim policajcima iz službe javnog reda i mira. „Oni su naše svetlo na kraju tunela“, Aljoša je dvoznačan, a nikako ironičan.
Jer, on misli i na fizičku poziciju patrole, iza ograde bivšeg autobuskog stajališta, u potpunom mraku, i upaljenih farova, ali i na mogućnost međusobnog razumevanja sa predstavnicima institucija.
Naime, iako ta ekipa nije reagovala prve noći, čuvare je potom branila od provokacija huligana u već standardnim „uniformama“, crnim kapuljačama i šalovima, koji su nastojali da štrajkače zaplaše. Promena stava policije donela je novu nadu aktivistima.
Ceo ovaj potez Savamale, i obale sve do Sajma s jedne strane, i preko, do bloka 23, potpuno je privatizovan, a mi ni ne znamo od koga, niti imamo pojma koji je vlastima sledeći korak
Srž „štaba“ je plinska grejalica, oko koje se većina tiska ne bi li nakupila bar malo toplote. Raspon godina je šarolik, a muškarci brojem prednjače. Otud i majstorski razgovori, na temu poboljšanja uslova štrajkovanja, „dodavanjem tabli stiropora, spolja na šator“, ili „prelaska na agregat, kao stabilniji i sigurniji izvor energije od plina“. Kao da će tu da budu zauvek.
„Ponekad se šalimo da podižemo standarde gradnje Beograda na vodi, ali i da smo profiteri, kao vlasnici kvadrata u ovom ekskluzivnom kvartu“, kaže Marković. Iza njegovih leđa, na čelu šatora, razapeta je parola Budi Zarić, da prisutne podseti na učitelja Miladina, koji je 1944. presekao žice detonatora i tako spasio most od miniranja, kako su nacisti hteli da kazne Beograd i Beograđane. I to baš 20. oktobra, na Dan oslobođenja prestonice.
Iniciran primerom ili sopstvenom prirodom, Bane Radosavljević kreće da kuje naredne akcije, sa ciljem kupovine vremena, da bi se institucionalna borba utvrdila na prikupljenim argumentima i raznim tužbama. Većina ih je, poput krivične prijave za tendenciozno neodržavanje mosta usmerene protiv gradonačelnika Aleksandra Šapića i PowerChina kompanije zbog protivpravnog sticanja imovine. Poneko doda koju i o organizovanim stručnim skupovima povodom planiranog rušenja, „na koje vlasti nisu došle, premda su bile pozvane“.
Apel na pridruživanje
Odjednom, uzvično pitanje novodošavše „ima li gladnih“ prekida žamor u tom praktično društvenom centru, a više je nego suvišno usled obilja pomenutog. Ali je i značajno sa aspekta širenja ideje o pobuni, kao i solidarnosti. „Na to i apelujemo, da nam se građani priključe na bilo koji način“, Jelićeva je poruka.
Ali on je svestan, kao i svi ostali, da većina nije takvog kova da noć prespava praktično na ulici, ili, što je češće, da precupka svoju višečasovnu noćnu smenu, a oka ne sklopi, iz već pomenutog opreza. Zna i da mnogi nisu spremni za natezanje sa zaposlenima u javnim preduzećima, ali i privatnim firmama bez obeležja (sluti se – Milenijum tima), čiji je zadatak da most komad po komad rasparčaju.
„Sad već čim nas vide, nasmeju se i okrenu, znajući da nemaju nalog koji ćemo da im tražimo“, primećuje Irena. Navikla na napornu igru „mačke i miša“ koju ponekad aktivisti gube, jer „nadležni“ delaju nepredvidljivo i podmuklo.
Pa krenu da seku bandere na novobeogradskoj strani mosta („nikad zdravije“, po rečima majstora), čini se nasumično, a u stvari, praveći pristupnicu za tešku mašineriju na izvršnom zadatku rušenja. „Vidite ovo račvanje“, Đorđe Miketić sad obavlja patroliranje Ulicom Vladimira Popovića, paralelnom sa levom obalom Save. Od pokazanog mesta spušta se blatnjav put ka reci, a budućem ogledalu Beograda na vodi. Izverziran, Miketić potom vešto zaobilazi betonske prepreke, postavljene u usko grlo u pomenutoj ulici, u nameri preusmeravanja vozila ka jednom od dva kružna toka, ponovo u službi Waterfronta. Sive i neobeležene, prepreke su rizične, „posebno kad je magla“.
Ali, kamioni-mešalice dobro znaju trasu, jer neprekidno prelaze most koji zvanično „nije za upotrebu“. Natovareni su betonom za dalju izgradnju Beograda na vodi.
„I time krše zabranu, tj. ograničenje za transport vozila težih od tri i po tone“, ističe „patroldžija“.
Celokupan inventar sad već učvršćenog šatora – trosed, stolice, stolovi, vreće za spavanje – dobijen je na poklon od simpatizera ideje da most mora da ostane
Ali, šta je još jedan prestup na već obelodanjene: nepostojanje dozvole za rušenje mosta, istina kasnije pribavljene, za razliku od elaborata budućih bezbednosnih i saobraćajnih rešenja, i čitavog niza nužnih dokumenata. Takođe, rušenje jedne od svega tri saobraćajnice preko Save ne pominje se ni u jednom planu višeg reda, pa čak ni u leks specijalisu, više puta prilagođavanom rastu Waterfront-a.
Menjao se više puta i zvanični narativ, obično iz usta gradonačelnika Šapića koji je još 2023. obećao građanima, na pritisak tad već formirane Inicijative, da će se Stari savski most rušiti tek kad bude izgrađen tunel od centra grada do Pančevačkog mosta. Rek’o pa porek’o, dozvoljeno mu je.
Piše mu se propast
O ujdurmama oko naziva novog mosta i mesta preseljenja starog (kao da je igračka), nećemo trošiti reči, s obzirom na to da su njegovi čuvari uvereni da ništa od njega neće ostati zbog prekomplikovanog transporta. „Iako se, čini se, odustalo od namere da on pravi sponu između Zemuna i Velikog ratnog ostrva, jer ne odgovara dimenzijama, takav ’plan’ može da znači samo da je i ovaj potez pikiran za izgradnju još jedne od franšiza elitnih ’arapskih’ naselja“, sugeriše jedan vremešni gospodin, šćućuren kod grejalice.
„Ceo ovaj potez Savamale, i obale sve do Sajma s jedne strane, i preko, do bloka 23, potpuno je privatizovan, a mi ni ne znamo od koga, niti imamo pojma koji je vlastima sledeći korak. Tamo kod Starog sajmišta, na kostima logoraša, spuštena je obaloutvrda, teren zaravnjen, pobodeni šipovi, postavljena hidroizolacija i proturene cevi ogromnog prečnika, a da niko ne zna o kakvoj se megalomaniji sada radi“, navodi Miketić. I nakratko zastane na mostu da bolje sagleda aktuelnu situaciju u podnožju.
Bliže i ne može da priđe, zbog „zabrane prolaza nezaposlenim licima“. Šta rade zaposleni, tajna je.
Samim „budućim pokojnikom“ zatrucka poneki auto, kao i minibus A1 do aerodroma. Neko svirne „kamperima“, što ih uvek obraduje. Veština slaloma je neophodna da bi se savladale rupe i neravnine asfalta „namerno zapuštene“ saobraćajnice, u nameri da se „most iseče i proda u staro gvožđe“. A novi nikad ne napravi, po ubeđenju aktivista.
Tamo kod Starog sajmišta, na kostima logoraša, spuštena je obaloutvrda, teren zaravnjen, pobodeni šipovi, postavljena hidroizolacija i proturene cevi ogromnog prečnika, a da niko ne zna o kakvoj se megalomaniji sada radi
Tome u prilog ide „divlja gradnja“ Beograda na vodi, kojom je začepljen ulaz i izlaz planirane saobraćajnice, sa četiri trake, ako je suditi po veštački generisanom prikazu, kojim se vlasti šepure. „Oni tek sad proveravaju temelje mosta, pa je očigledno da nemaju nikakav plan“, primećuje neko iz kružoka.
„A znali su da praktično ukinu tramvajske linije broj 7 i 9 u Ulici Milentija Popovića“, zapaža Irena, sluteći da je jedan od razloga naizgled bezumnog akta – obezvređivanje tramvajskog saobraćaja koji ne može da bude privatizovan.
Veče petnaesto za aktiviste, a poslednje za Hotel Jugoslaviju. „Danas dok smo stajali na pešačkom prelazu kod kampa, u znak podrške akciji 14 dana kasnije, 14 minuta stajanja za 14 poginulih, javljeno nam je da su tamo počeli sa rušenjem, opet bez dozvole“, svedoči Irena.
Odbranili Kalemegdan od izgradnje gondole
Duboka tuga i ganutost, namah su prerasli u gnev i prkos, pa je deo aktivista otrčao da podrži kolege na odbrani još jednog od simbola Beograda. „Odlično smo umreženi, i uvek možemo da računamo na stotinak volontera radih da se svojski angažuju. Ali, ponavljamo poziv građanima da nam se što masovnije priključe“, Bane apeluje.
Akcije se smišljaju u hodu, prateći histeričnu dinamiku poteza vlasti, koja nas „gura u sve veći ponor, od prvog fantomskog rušenja u Hercegovačkoj, još 2016“. Ali baš to ponavljanje istorije Inicijativa bi da spreči, i zato bdije danonoćno, žrtvovanog komfora, svedena na misiju odbrane.
Odakle im snaga, ta suluda nada, pored iskustva kontinuiranih poraza? „Pa, odbranili smo Kalemegdan od izgradnje gondole“, ubedljivo kaže Nikola. Irena crpi elan iz značaja mosta za sve Beograđane. Da li se nekad uplaši? „Dosta smo se bojali“, uzvraća.
Ipak, kako da joj bude svejedno, kad su sa okolnog ivičnjaka uklonjeni betonski blokovi, prvo sa pobodenim zastavama BWF-a, a kasnije i njihovim, s porukama „Most ostaje“? „Sad smo na čistini, potpuno nezaštićeni“, licem joj prođe zabrinutost. Mlada je, ali je naš zajednički pakao brzo uči.
„Tužno“, veli jedna u štab pristigla gospođa, misleći na život proveden na barikadama. „Koliko tužno, toliko i ohrabrujuće jer je sve očiglednije koliko nas je željnih promena“, drugi glas, mlađi, zaključuje.
Mrak se spušta na kamp, dok sve ostalo šljašti. Laka ti noć, Beograde na vodi, i svim tvojim kopijama, i dobro sledeće jutro Starom savskom mostu.
*Napomena: Tekst je rađen pre nemilih događaja koji su se juče odigrali na Starom savskom mostu.
