Kada je Aleksandar Vučić odlučio da svojim prisustvom uveliča skup „Dani proje i sira“, domaćini u Medveđici su očekivali bar da proba proju, sir ili svadbarski kupus (organizovano je takmičenje u te tri discipline) i iscedi iz sebe neki kompliment koji bi imao više smisla od onoga što je uzgred izgovorio: „Sve divno izgleda, od oblande do rolata.“ Pokazalo se da nije došao da bi jeo, već da bi se kao uvek posvetio isključivo samom sebi. Ali da bi već otrcana priča „ja veliki“ i „ja najugroženiji“ dobila malo na dinamici ovoga puta je kao svoje direktne egzekutore naveo nevladine organizacije, a kao naručioce zle zapadne sile.
„Ogroman novac je uložen u moje rušenje već prethodnih sedam ili osam godina, kad je postalo jasno da Srbija ide putem svoje nezavisnosti i samostalnosti. Samo pogledajte u medijske sadržaje i u sve drugo. To je, ne stotine miliona evra, već milijarde evra. Ako u prvih šest ili sedam meseci imate 78 miliona evra uloženih kroz ovaj nevladin sektor i to ne svaki nevladin sektor već ovaj veoma politički i antidržavno orijentisan, onda vam je jasno o kolikom novcu pričamo“, rekao je Vučić, nažalost bez table, pa je sve ispalo zbrkano i nepotkrepljeno izvorima. Potom se malo pribrao, poručio Zapadu da ga ne potcenjuje i poentirao: „Iza tobože stranih dobrotvornih organizacija su strane obaveštajne službe, u belim rukavicama.“
Izgleda da je smisao takvog obraćanja bio – nemojte vi potcenjivati mene jer ja to radim daleko bolje od vas, s obzirom na to da zapadne sile i njihove obaveštajne službe smatra mediokritetima koji već osam godina daju ogroman novac istim ljudima da bi obavili posao koji ne umeju. Da pojednostavimo, deluje da su često pominjane SAD, Nemačka i Švajcarska po mišljenju Vučića obolele od Ajnštajnovog sindroma ludila pa stalno i već godinama ponavljaju istu radnju (daju novac NVO) i očekuju drugačiji rezultat (njegovo rušenje).
Od brata Sija za brata Vučića
Vetar u leđa za povratak retorike iz devedesetih i Miloševićevu frazu „strani plaćenici i domaći izdajnici“, ovoga puta je dala Kina. Obrušavajući se na SAD iz svojih ličnih razloga, Ministarstvo spoljnih poslova Kine je objavilo izveštaj u kom je optužilo Vašington da se kroz rad Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED) meša u unutrašnje poslove mnogih zemalja, među kojima se našla i Srbija. Iako izveštaj nije direktno pisan da bi se oblatili građani koji su prošle godine protestovali zbog nasilja, propagandna mašinerija brata Sija nije imala ništa protiv da njihove reči zloupotrebi propagandna mašinerija brata Vučića. Na tumačenje koje se našlo u tabloidima da su „liderčići jalove srpske opozicije naprasno zaćutali nakon što je u zvaničnom dokumentu Kine jasno i pitko objašnjeno da iza demonstracija 2022. i 2023. godine, kao i tokom nedavnih protesta u Beogradu, stoje proevropske i proameričke nevladine organizacije“, nisu imali primedbe iako ni rečju nisu u tom istom izveštaju pomenuli trenutne proteste zbog litijuma i još štošta što im je pripisano.
Interesantno je da nijedna od zapadnih ambasada takođe nije imala primedbe, iako su pre dve godine ambasade SAD, Velike Britanije i Nemačke izričito odbacile navode Ane Brnabić da njihove države kroz međunarodne organizacije finansiraju političke i ekološke proteste i to ocenile kao „štetnu optužbu“. Šteta je izgleda manja kada ti onaj koji te blati za utehu ponudi litijum.
U nedostatku međunarodnih korektora režim je sebi baš dao na volju u napadima na NVO, pa je Informer upriličio emisiju (sve sa tablom) na kojoj je Dragan J. Vučićević predstavio „finansijsko-parapolitičku hobotnicu“ i utvrdio da je 2023. godine i u prvih osam meseci 2024. godine na račune ovih koji pokušavaju da otmu vlast na silu uplaćeno 78.772.082.60 evra, da su u pitanju „takozvane ekološke organizacije“, da ih ima 139, a da je on izdvojio 20 od kojih su sve uključene u „nasilne proteste“. I dodao: „Ko je njima uplatio pare? Evropska komisija, fondacija iz Holandije povezana sa Zelenima, Rokfeler fond, Hajnrih Bel štiftung koja je pod komandom Zelenih, Evropska zadužbina za demokratiju. To su oni koji plaćaju. Nisu jedini. Ko su oni koji dobijaju pare? Dobrica Veselinović i njegovo udruženje. Imamo i Radomira Lazovića i njegovo privatno udruženje.“
Bez obzira na tablu i vrlo povišen ton, ipak je ostalo nejasno zašto proteste vode organizacije poput Ne damo Jadar ili Marš na Drinu kada je novac dat Veselinoviću i Lazoviću i kako su se onda kao destabilizatori Vučića pojavile NVO?
Strah i manipulacija emocijama jedini su načini na koje oni mogu da komuniciraju sa građanima. Ali sada su prvi put i oni ozbiljno uplašeni od bunta naroda jer je veliki broj njihovih birača protiv litijuma“
Ana Mirković
Pre bi se reklo da su provladini akteri samo na gomilu pobacali svu svoju žuč da bi dokazali staru tezu o izdajnicima i plaćenicima. Ali, zašto tri i po decenije kasnije, kao da ništa suptilnije ili delotvornije u međuvremenu nisu naučili? I zašto NVO?
„Njihova glavna poruka je da oni ne mogu da pobegnu sami od sebe. Oni su to što jesu, to su bili 90-ih, to je manje-više ista ekipa koja se samo u jednom trenutku lažno predstavila kao neko ko želi da demokratizuje društvo i da ide putem evropskih integracija. Ali njihova prava priroda je autokratska, a nijedna autoritarna ili diktatorska vlast ne voli one koji se zovu nevladin sektor. Te organizacije ne potpadaju pod vladinu kontrolu, najčešće se bave ljudskim pravima, ekološkim pitanjima i slobodom medija, a to je sve ono što diktatori ne vole i ne žele da imaju oko sebe. Strah i manipulacija emocijama jedini su načini na koje oni mogu da komuniciraju sa građanima. Ali sada su prvi put i oni ozbiljno uplašeni od bunta naroda jer je veliki broj njihovih birača protiv litijuma. Zbog toga su svoju manipulaciju strahom podigli na još veći nivo i proizvode ga u tolikoj meri da je počeo i da se prima. Na primer, moja ćerka me je prvi put molila da ne iznosim svoj stav, jer se boji da bih mogla da budem uhapšena, a ja moram da joj objasnim da je to što traži od mene njihov krajnji cilj – da nas sve zastraše, da nas sve uplaše i da ćutimo i gledamo svoja posla. Ali ja stvarno mislim da im ovaj put to neće proći“, kaže psihološkinja Ana Mirković.
Da je litijum bitan faktor u napada u NVO smatra i izvršni direktor Biroa za društvena istraživanja (BIRODI) Zoran Gavrilović, koji podseća na istraživanje Đorđa Vukadinovića i podatak da samo 60 odsto birača SNS podržava otvaranje rudnika.
Vučiću je potreban neprijatelj, a realno su mu po pitanju litijuma veća opasnost nevladine organizacije i pobunjeni narod od opozicije. S jedne strane je u pitanju stereotip, a sa druge opravdan strah
Zoran Gavrilović
„Zbog toga Vučić mora da napravi situaciju da Zapad hoće da ga smeni i da to radi preko nevladinih organizacija jer preko opozicije ne može. Probrao je organizacije, među njima ne pominje NALED i organizacije koje su bliske njemu poput IRI i NDI (dve američke fondacije koje su osnivači NED-a), ali je optužio da iza ljudi na ulicama stoji NED ili Hajnrih Bel koji nas je bombardovao – zaboravljaju da je Šreder tada bio predsednik vlade. Sad se ide na stare stereotipe, a očito su rađene fokus grupe i neko mu je rekao: gađaj nevladine organizacije. Potreban mu je neprijatelj, a realno su mu po pitanju litijuma veća opasnost nevladine organizacije i pobunjeni narod od opozicije koja je sve to prespavala. S jedne strane je u pitanju stereotip, a sa druge opravdan strah da će se pojaviti politički akter koji sutra može da mu napravi ozbiljne probleme“, kaže Gavrilović.
Da su u pitanju stereotipi i ista ekipa, uverili su nas i isti igrači. Uz nekadašnjeg radikalskog ministra informisanja Vučića, na strašne NVO nas je upozorila i nekadašnja radikalska ministarka ekonomije Jorgovanka Tabaković („Blizu stotine miliona evra u državu ulazi za obuku i angažovanje onih koji treba da uspostave kritičku svest i za borbu protiv režima“), Ivica Dačić, nekadašnji portparol Slobodana Miloševića („Postoji spisak nevladinih organizacija koje se finansiraju iz inostranstva i mešaju u našu unutrašnju politiku“) i Aleksandar Vulin, portparol JUL-a („Ja odlično znam šta strane zapadne obaveštajne službe rade u ovoj zemlji i znam preko koga rade u ovoj zemlji. I znam da kad god Srbija ima neku priliku da napreduje, mi imamo na ulicama proteste“). Međutim, pojavili su se i novi igrači, ulog je očigledno veći, a trebalo je objasniti i neke nelogičnosti tipa – zašto je dobro kada stranci finansiraju vlast, a izdaja kada finansiraju NVO? I kako da se sagleda, recimo, podatak da je, osim nevladinom sektoru, USAID do sada u Srbiju uložio 900 miliona dolara, a da je poslednja tranša razvojne pomoći od 18 miliona namenjena unapređenju konkurentnosti privrede i funkcionisanju državnih institucija.
Ja sam Zoran Gavrilović, strani plaćenik
Za tako složenu analizu je angažovan nekadašnji portparol DOS-a Nebojša Bakarec i on ju je ovako izveo: „Dakle, tri petine novca je konstruktivno uloženo od strane kolektivnog Zapada. I to Srbija uzima. Znači, možeš da ne uzmeš to, ali to je u korist građana. Međutim, dve petine sredstava koje kolektivni Zapad ulaže u nevladine organizacije, medije i opoziciju, ide antisrpskim i antidržavnim snagama.“ Potom je pojasnio da to finansiranje izdajica ne radi samo CIA već i druge zemlje, posebno Švajcarska jer u njoj živi veliki broj Albanaca, ali i Kanada i Australija. I valjda bi iz toga trebalo da shvatimo po kom kriterijumu „kolektivni Zapad“ razbacuje sav taj novac, delom režimu a delom onima koji hoće da ga sruše, i koji im je interes da finansiraju one koji bi da ruše darodavca litijuma za kojim baš otvoreno čeznu. Ali da razumemo i još jednu istinu koju nam je Bakarec darovao – kome su namenjene najprljavije pare. Na prvom mestu se našla Crta, koja je od strane vlasti zvanično pozvana da učestvuje u izradi boljih izbornih uslova, potom Fondacija Trag koja između ostalog pomaže osobe sa intelektualnim teškoćama i na kraju Partneri Srbije koji u okviru mnogih aktivnosti brinu i o žrtvama porodičnog nasilja.
Ipak, kao vrhunac u hajci na NVO i strane plaćenike izdvaja se reakcija Vladimira Đukanovića Đuke na uključenje Zorana Gavrilovića u program televizije Informer kada je rekao: „Ja sam Zoran Gavrilović, strani plaćenik.“ Advokat Đukanović je na ironiju ozbiljno i stručno uzvratio: „Da je ovo rekao u Americi, on bi bio uhapšen. Oni imaju ozbiljan zakon za strane plaćenike.“
Mi smo zemlja u takvom statusu da moramo da imamo mehanizme razvojne pomoći i postoje fondovi koji bi trebalo da nas upristoje da bismo jednom bili član EU
Ipak, Gavrilović kaže, za Radar, da je samo prilikom predstavljanja bio ironičan, ali da je u nastavku emisije bio sasvim ozbiljan. „Kada su mi rekli – priznali ste, odgovorio sam: pa da, ovu državu treba da bude sramota zato što neko ko hoće da se bori protiv korupcije, za vladavinu prava, za demokratiju i za slobodu medija, mora da traži pare van ove zemlje, da bi ona bila normalna i demokratska. S jedne strane jesam bio ironičan, ali sam s druge postavio ozbiljno pitanje – kakva je to vlast u kojoj postoji tolika korupcija i toliko odsustvo vladavine prava, da neko mora da koristi razvojnu pomoć da bi se stvari popravile. Hrvatska nema ni NED ni OEBS, a bolja je od Srbije na svim međunarodnim listama. Mi smo zemlja u takvom statusu da moramo da imamo mehanizme razvojne pomoći i postoje fondovi koji bi trebalo da nas upristoje da bismo jednom bili član EU“, kaže Gavrilović.
Činjenice su više nego logične – BIRODI nikada nije dobio sredstva od države za monitornig medija, a stranci im nikada za to ne bi platili da REM radi svoj posao. Baš kao što ni Fondacija „Slavko Ćuruvija“ ne bi dobila sredstva da u Srbiji novinari nisu glineni golubovi, a da režim ne navija tako otvoreno za precizan pogodak.
