Pogrešno je mišljenje da glumac Miodrag Miki Krstović uvek igra kriminalce. No, ništa loše! Takvi su karakteri izuzetno složeni. Sećate se, recimo, pronicljive misli iz eseja Stanka Cerovića da se u filmovima o mafijašima ne psuje u krugu porodice…
Ipak, ukoliko se pogleda spisak Krstovićevih televizijskih i filmskih uloga na enciklopediji imdb.com, lako je prebrojati da od 1975. do danas tumači podjednak broj sveštenika, vojnih lica i policajaca. Ponekad kraljeve, očeve, važne istorijske ličnosti.
Uverljivo, bez žurbe – zna da nema gde da se juri.
U emisiji TV lica… kao sav normalan svet, dostupnoj na RTS Planeti, ispričao je da su se velikani, na početku njegove karijere, trudili da mu daju što više prostora pred kamerom. To nas je vratilo na zgodu sa seta: mlađi kolega navodno je uporno gurkao Krstovića iz kadra. U trenu kada im je pretila najveća opasnost, dok su neprijatelji jurišali na njih dvojicu, odložio je pištolj i usred snimanja rekao tom tipu da ih sada sve sam pobije.
Nije lako kada opus otvorite sa Pavlom Vuisićem, Mijom Aleksićem, Đuzom Stojiljkovićem!
„Nonšalancija bez afektacije, svaštarenje koje uvek zadržava strogu personalnost, imidž koji je neopredeljen između intelektualca i sofisticiranog kriminalca, vedrina bez natruha doziranosti, lakoća koja je toliko deficitarna u srpskom filmu i ne manje u serijama… To su samo neki atributi glumca koji bi u novcem manje opterećenoj kinematografiji imao tri Oskara za epizodu i bio označitelj za jednu školu glume“, dodaje Miroljub Stojanović, kritičar Radara, o umetničkom izrazu Mikija Krstovića.
