Boban Karović je, očito vođen novinarskim porivom, odlučio da njegova prva knjiga bude sačinjena od ispovesti dece slavnih roditelja. Ali, priče koje je dobio, s umećem da ih oblikuje, predstavljaju svojevrsni dokument koji značajno upotpunjuje poznate biografije Milana Kašanina, Borislava Pekića, Ljubomira Tadića, Dejana Medakovića, Miloša Žutića i Svetlane Bojković, Đorđa Lebovića, Milorada Pavića, Mome Kapora, Jovana Raškovića, Miće Popovića, Petra Omčikusa, Predraga Ejdusa, Živojina Žike Pavlovića, Ljubomira Mucija Draškića, Vlade Divca, Slavoljuba Slave Đukića, Senke Veletanlić i Zafira Hadžimanova.
O borbi Žike Pavlovića protiv cenzure svedoči njegova kći Milena, a ćerka pisca Đorđa Lebovića Selena opisuje kako je svoje jevrejske korene platio njen otac koji je u 15. godini odveden u Aušvic. Kada se vratio saznao da je izgubio 40 članova svoje uže i šire porodice
Tako na 232 stranice, u izdanju kuće Portalibris, o svom odrastanju i sećanju govore njihovi potomci otkrivajući novu dimenziju svakog od njih. Ma koliko lična, ova svedočanstva često oblikuju daleko širi kontekst. U knjizi Život sa velikanima, ona prerastaju u dokaze o vremenu koje i danas obiluje kontroverzama o pojedinim akterima u ovoj knjizi. Zbog toga je veliki značaj onoga što govori Marina Bojić (1937), ćerka Milana Kašanina, istoričara umetnosti koji je završio studije na Sorboni, osnovao Muzej kneza Pavla i radio u njemu tokom Drugog svetskog rata, zbog čega je plaćao do kraja života. Ne može se zaobići ni rečenica Sande Rašković Ivić o svom ocu Jovanu Raškoviću: „Moj otac jeste bio Srbenda, ali je smatrao da je Jugoslavija najbolje rešenje za Srbe, umro je poražen u sopstvenoj politici.“
Dramaturg Jovan Popović u ovoj knjizi znalački sublimira disidentski život svog oca, slikara i reditelja Miće Popovića: „Bilo je delimično hrabro kritikovati takav sistem i Josipa Broza Tita, malo je ljudi bilo sedamdesetih godina koji su govorili i radili kao Mića… Ali, sa druge strane, ne treba stvari dramatizovati, jer Mići nije bila glava u torbi, i to samo zato što je bio ugledni umetnik, imao je status… Neki običan čovek ne bi baš lako prošao. A da li je Mića platio visoku cenu? Bila mu je zabranjena izložba 1974. u Kulturnom centru Beograda i nije mu bila dodeljena Politikina nagrada. Posle je napravio druge izložbe, dodeljena mu je, naposletku, i ta Politikina nagrada, tako da i nije bila previsoka cena. Uz to, i filmovi su mu malo živeli u bunkeru, nisu mnogo prikazivani…“
O borbi Žike Pavlovića protiv cenzure svedoči njegova kći Milena, a ćerka pisca Đorđa Lebovića Selena opisuje kako je svoje jevrejske korene platio njen otac koji je u 15. godini odveden u Aušvic. Kada se vratio saznao da je izgubio 40 članova svoje uže i šire porodice… Dirljivi su iskazi ćerki dr Ljubomira Tadića, Predraga Ejdusa, Borislava Pekića, Miše Žutića i Svetlane Bojković…
