Duboka neravnopravnost uslova pod kojima se igra izborna utakmica – dominacija Vučićevog režima nad poslovima, parama a onda i publicitetom, uz paralelnu uspešnu primenu kontraopozicione strategije: podeli i/ili potkupi, u osnovi su objašnjenja za poraz opozicije i na upravo održanim lokalnim izborima. Poraz je do neke mere ublažila pojava novih političkih aktera i udruženja građana. To opet govori da svi oni koji su decenijama na političkoj sceni a nisu stigli do dvocifrenog rejtinga, ili su ga u međuvremenu izgubili, treba da menjaju strategiju pukog političkog preživljavanja ili da posao u kome su neuspešni prepuste drugima. Istovremeno, iza trijumfalizma priče o „nikad većoj pobedi vlasti, odnosno Vučića nad nedoraslim opozicionim liderčićima“ stoji duboko skrivana činjenica da je ona, uz maksimalna naprezanja, ostvarena sa osetno manjim brojem glasova. Režim je prošao svoj zenit i sve teže prikriva pukotine na svom prenatrpanom brodu.
Mi građanke i građani, naša udruženja i sindikati treba da razmislimo da li ćemo rezignirano čekati 2027. godinu ili ćemo razmisliti ko dobija i po kojoj ceni obećanim „skokom u budućnost“ i je li to Srbija u kojoj bismo želeli da živimo? A onda svojim otporom pokažemo da ne pristajemo na normalizaciju nenormalnog, duboko koruptivnog vladanja vođe i šačice na vrhu koja nas unižava podilazeći nam i tvrdeći da je umesto nas lakomislenih na svoja pleća preuzela teret donošenja teških odluka.
Režim je prošao svoj zenit i sve teže prikriva pukotine na svom prenatrpanom brodu
Izvan analiza ostala je činjenica da i na lokalnim izborima podele izazvane velikim nacionalnim pitanjima uslovljavaju izborno grupisanje i da do izborne promene može doći samo najširim opozicionim okupljanjem koje uključuje, već razmrvljenu, i proevropsku i nacionaldemokratsku opoziciju. Za podvlačenje crte neophodni su, međutim, odgovori na pitanja gde su limiti a gde mogući prostori opozicionog objedinjavanja kada su u pitanju ključne linije političkih podela?
Vredi podsetiti na činjenicu da su se „napredni radikali“ nakon 2008. godine sa polarne nacionalističke pozicije pomakli na evrorealističku centralnu poziciju, postali prihvatljivi političkom Zapadu i za par godina, kroz populističku kritiku otuđenih „žutih“ vlasti i obećanje nulte tolerancije na korupciju, domogli se vlasti. Da bi je onda cementirali svim sredstvima gušenja konkurencije uključiv i satanizaciju bivše vlasti i deceniju i više nakon promena, koristeći se za taj posao preletačima iz njenih redova.
Pravci promena
U svojim tekstovima bavio sam se lošim stanjem zdravlja demokratije u Srbiji, kao i razornim nejednakostima i stanjem socijalne (ne)pravde koja uključuje i rodnu, generacijsku i klimatsku nepravdu. Srbiji je prvo nužan demokratski restart i odrobljavanje zarobljene države i povratak vlasti na Ustavom definisane adrese. Neće to ići bez pobede nad akterima i logikom podaništva i udvorištva koja je prevazišla Domanovićevu Stradiju ili beščašće i grotesknost Nušićevih ministarki i ožalošćenih porodica.
Šta je, međutim, sa pitanjima Kosova i proklamovanim EU integracijama, koji u ne manjoj meri opredeljuju naše političke izbore, a dele opoziciju? I na kojima se vidi u kojoj meri nismo izolovano političko ostrvo i kakav uticaj i suodgovornost imaju spoljni veto igrači.
Po nalazima istraživanja, najširi konsenzus postoji oko odbijanja uvođenja sankcija Rusiji i oko protivljenja članstvu u NATO. Iako pogled na kartu pokazuje da smo okruženi sa NATO i u interesnoj zoni političkog Zapada. Kvalifikovana većina građana je i za održavanje vojne neutralnosti.
Skoro dve trećine (64%), vidi Zapad – SAD, NATO i Evropsku uniju – kao aktere najodgovornije za oružani sukob u Ukrajini (Crta, novembar, 2022)
Skoro dve trećine (64%), vidi Zapad – SAD, NATO i Evropsku uniju, kao aktere najodgovornije za oružani sukob u Ukrajini (Crta, novembar, 2022)
Očito da dugom „minulom radu“ vlasti na formiranju slike o „čeličnom prijateljstvu“ sa Rusijom i Kinom, čak i u slučaju agresije na Ukrajinu, treba vremena za promenu.
Kada je o Kosovu reč, znake otrežnjenja ilustruje Crtin nalaz da više od polovine građana (58%) misli da podizanje tenzija na Kosovu služi kao izgovor političarima da se u Srbiji ne rešavaju gorući problemi, dok skoro isto toliko (57%) smatra da bi postizanje trajnog dogovora sa Kosovom značilo bolju budućnost za njih i njihove porodice.
No kada je o rešenju za Kosovo reč, većinsku podršku ima samo nastavak razgovora, odnosno prolongiranje dogovora. Sveobuhvatni, pravno obavezujući sporazum o normalizaciji koji, recimo, neće sadržati obavezu formalnog priznanja, niti punopravno članstvo Kosova u OUN, može biti „svarljivo“ rešenje za Srbiju.
No opstanak Srba na Kosovu je u osnovi svih održivih rešenja. Uvek se setim svojevremene konstatacije profesora Žarka Puhovskog da će Srbi u Hrvatskoj, onoga trenutka kada padnu ispod tri odsto stanovništva, preći iz političke u puku statističku činjenicu.
U pogledu već decenijskog puta ka EU integracijama, danas dominira ravnodušnost.
U istraživanju sprovedenom u regionu u februaru ove godine na velikom uzorku utvrđeno je da ako bi referendum o pridruživanju EU bio održan, da bi većina građana svih zemalja Zapadnog Balkana osim Srbije glasala za. Članstvo u EU bi podržalo 40% građana Srbije, manje nego prema istraživanju sprovedenom 2022, pre početka ruske invazije na Ukrajinu (44%). Protiv članstva bi glasalo 34% ispitanika, 4% više nego pre dve godine. Većina građana Srbije (54%) pri tome ne misli da je EU ozbiljna u svojoj nameri da ponudi članstvo zemljama Zapadnog Balkana.
Od evrofilije do evroravnodušnosti
Logično se postavlja pitanje zašto smo u poslednih deceniju – dve prešli put od evrofilije do evroravnodušnosti i čak prisutne evrofobije?
Četiri su razloga za ovu evoluciju i svi se nalaze u zoni suodgovornosti političkog Zapada. Tri od njih su zajednička za postkomunističku Evropu i o njima govori, recimo, knjiga Ivana Кrasteva i Stivena Holmsa Svetlo koje je ugaslo: Zašto Zapad gubi borbu za demokratiju. Ona apostrofira rezultirajući uspon populističkog, ksenofobičnog, autoritarnog antiliberalizma. Polazni, ekonomski čini transfer neoliberalnog koncepta privatizacije u zemlje sa dominantnim državnim kapitalom u kojima će onda pripadnici političke elite i menadžeri državnih preduzeća staviti u džep javnu baštinu svoje zemlje. Ovo stvara ogorčenost zbog velikih i neopravdanih nejednakosti. Drugi, demografski razlog je da je posle 1989. godine primarna sloboda koja je data istočnim Evropljanima bila sloboda da napuste svoju zemlju. U takvim okolnostima nemoguće je definisati najveću slobodu kao slobodu napuštanja zemlje. Ljudi to vide kao pretnju nacionalnom opstanku.
Članstvo u EU bi podržalo 40% građana Srbije, manje nego prema istraživanju sprovedenom 2022, pre početka ruske invazije na Ukrajinu (44%). Protiv članstva bi glasalo 34% ispitanika, 4% više nego pre dve godine
Treći, politički razlog, pokazuje da je od demokratskih standarda i vladavine prava važniji spoljnopolitički interes. Žmurilo se na demokratske bedastoće i korupciju stabilokrata – lidera koji stvaraju probleme a onda ih kao rešavaju i obezbeđuju stabilnost. Pod uslovom da se radi o „mangupima na našoj a ne na njihovoj strani“.
Četvrti, specifično naš razlog, jeste frustracija oko Кosova pothranjena „samoproglašenjem“ njegove nezavisnosti 2008. godine, sponzorisanog od strane SAD i NATO. Priznanje, na ovaj ili onaj način, Кosova je i ulaznica u, neizvestan još, ulazak Srbije u EU. Nakon rata u Ukrajini pritisci su samo ojačani, rokovi, nakon poslednje EU inicijative, suženi. Vraćene su u igru i „zajedničke evroatlantske perspektive“. Novinu predstavljaju ideje da se, ako treba, kosovska nezavisnost potvrdi van Ujedinjenih nacija – u Evropskoj uniji i NATO. U isti mah, aktuelno stanje na Kosovu nije razlog za samozaborav sopstvene krivice – načina vladanja i „olako obećane brzine“ i pravca promena na njemu iz devedesetih.
EU integracije su naš proklamovani i logičan izbor ali su „uslovi“ još nesvarljivi i bez garancija a nekritičko podilaženje neoimperijalnim ambicijama kolektivnog političkog Zapada, koji nas je i bombardovao i mentoriše nezavisnost Kosova, politički marginalna pozicija.
Marginalna je i pozicija zagovornika novih, sofisticiranih despotija poput Rusije i Kine u kojima, uz sve uvažavanje značaja veza, gotovo niko ne bi želeo da živi. Sem oligarhije koja bi takav režim volela da ima u našoj kući. Opasan san o prekrajanju granica i „srpskom svetu“ podržava nezanemarljiva četvrtina ali gotovo niko ne bi ni ratovao niti platio cenu izolacije.
Da zaključim, rezultat rovovske borbe i demokratskog restarta biće raspisani slobodni i fer izbori na kojima će obaveštena javnost odlučivati o ponuđenim alternativama. Stara je istina da kad neobaveštena masa hrupi na političku arenu lako postane plan demagoga, a da su lek protiv boljke populizma pravo na kvalitetno obrazovanje i kritičku i autonomnu participaciju.
